Mladen Đorđević

Strategija eksploatacije

Objavljivanje ''nove strategije'' (1) za Irak i slanje dodatnih 20 000 vojnika SAD praćeno je kao i obično frazama o pomoći, slobodi i uspostavljanju demokratije. Dotle, u senci svakodevnih vojnih akcija i eksplozija u Bagdadu, uz deklarativne proteste političkih protivnika i medijske pažnje oko ubistva Sadama Huseina, odvija se konačno stavljanje ogromnog prirodnog bogatstva Iraka pod kontrolu SAD. Naime, novi zakon koji bi uskoro trebao da usvoji irački parlament, staviće celokupnu iračku naftnu privredu, koja inače čini 95% privrede cele zemlje, pod kontrolu gigantskih zapadnih naftnih kompanija.

Zakon za ''procvat i obnovu'' Iraka

Proizvodnja nafte u Iraku trenutno je na daleko nižem nivou nego pre rata, a naftnoj privredi, iscrpljenoj posle godina sankcija i oštećenoj ratnim dejstvima, potrebna su velika ulaganja. Nova iračka vlada očekuje značajne strane investicije, koje, naravno, treba da stignu iz zemalja koje su ''velikodušno'' oslobodile Irak od okrutnog diktatora, i time stekle pravo na više nego izdašnu zahvalnost. U to ime, vlada će privatizovati državnu naftnu kompaniju, a svoja ispitana i neispitana naftna polja podeliti sa zapadnim megakorporacijama, koje će zauzvrat uložiti ogroman novac i povećati proizvodnju za nekoliko puta. Iračka nafta pokuljaće tada na obostranu korist, a novcem od petrodolara Irak će uskoro zasijati kao nikada u novijoj prošlosti. Ovo je , naravno, zvanična verzija. Irak,medjutim, čeka mnogo mračnija sudbina, jer će uskoro izgubiti kontolu nad svojim prirodnim bogatstvom.

Novi zakon o eksploataciji nafte i gasa je trenutno u proceduri. Irački komitet za naftu prihvatio je predlog ovog zakona 18. januara, a on bi pošto prođe kabinet uskoro trebao da se nađe pred iračkim parlamentom. (2) Prema njegovim odredbama, “Iračka nacionalna naftna kompanija”, koja je do invazije gazdovala celokupnim rezervama nafte i svim naftnim postrojenjima (opremom za eksploataciju i transport nafte, rezervoarima, naftovodima i sl.) trebalo bi da bude privatizovana. Njen zadatak će biti da održava proizvodnju na dosadašnjim izvorima, a zakon će takođe pružiti pravni okvir za inostrane investicije za otvaranje i eksploataciju novih bušotina. Zvanično, poslednja reč i odluka o sudbini sopstvene nafte ostaće na Iračanima, koji su međutim, izloženi velikom pritisku administracije SAD da usvoje zakon u čijoj izradi nisu učestvovali. (3) Naime, sadašnji ministar naftne industrije Iraka Husein al-Šahristani najpre se prošlog jula sastao se se službenicima međunarodnih naftnih kompanija u Ministarstvu za energiju SAD, dok je sam predlog zakona pripremljen uz asistenciju američke konsultantske firme Bearing Point, koju je unajmila vlada SAD, i čiji su predstavnici nekoliko meseci radili u američkoj ambasadi u Bagdadu . U julu 2006 njihov radni nacrt bio je razmatran u vladi SAD i naftnim korporacijama, a u septembru u Međunarodnom monetarnom fondu.

Poklon za naftne korporacije

Nedavno je radni nacrt ovog ''Zakona o hidrokarbonatima'', koji je bio u razmatranju sredinom prošle godine, dospeo u javnost. Londonski ''Independent on Sunday'' (4) prvi je objavio njegov deo. Prema tom predlogu, saradnja će biti zasnovana najverovatnije na takozvanom PSA (5) (production-sharing agreements) principu, koji dozvoljava zemlji da zadrži legalno vlasništvo nad svojom naftom, a ujedno daje pravo na deo profita kompanijama koje ulože u infrastrukturu, nafne bušotine, naftovode i rafinerije. Kompanije će, dok ne budu budu povratile sav uložen novac zadržavati 60-70 posto prihoda, dok će ostatak ići vladi. Nakon vraćanja svog uloženog novca, investitori će uzimati 20 posto profita, što je neuobičajeno veliki procenat, (6) a rok trajanja ugovora biće 30 godina. Stranim kompanijama će se davati ''nacionalni tretman'', što znači da iračka vlada prilikom sklapanja ugovora neće moći da daje prednost domaćim firmama. Pored toga strane kompanije neće imati nikakvo ograničenje u iznošenju profita iz zemlje, niti će plaćati porez prilikom transfera. Moguće je da će čak i irački suverenitet nad sopstvenim izvorima biti stavljen pod znak pitanja odredbom u kojoj se navodi da će eventualni nesporazumi obavezno biti rešavani pred međunarodnom arbitražom.

Ugovori ovakve vrste i sa ovolikim procentima obično su do sad korišćeni za terene poput Amazonije, gde je eksploatacija veoma teška i skopčana sa velikim rizicima. Takođe, u Jeljcinovoj Rusiji, Šel je potpisao sličan izdašan ugovor 1995. za eksploataciju na Sahalinu (taj ugovor je nedavno pod pritiscima vlade promenjen). Takođe, čak i za PSA sporazume neobično je da se sklapaju na rok od 30 godina.

Suvišno je reći da zapadne naftne kompanije željno iščekuju dan kada će poslanici u iračkomparlamentu glasati ''za'', i kada će one pohrliti u zemlju odakle su već jednom isterane. Čekaće ih najverovatnije nepromenljivi ugovori o eksploataciji na rok od 30 godina, neuobičajeno velike povlastice i veliki profit, dok će prvi put na Bliskom istoku od 1972. u naftnu privredu biti dozvoljena privatna ulaganja.

Njihovim očekivanjima se pridužila i administracija, a sam predsednik Buš je u decembru javno skrenuo pažnju iračkoj vladi da zakon treba da bude usvojen. S lične zahteve uputili su i Kondoliza Rajs, državni sekretar, i još neki visoki zvaničnici. Buš je takođe i u svom nedavnom govoru povodom nove strategije čak uslovio dalju pomoć vladi Iraka usvajanjem ovog zakona.

Bogatstvo nadohvat ruke

Tvorci zakona pravdaju ga opasnom situacijom u Iraku i ističu da trenutno ni jedna kompanija zbog nedostatka zakonske regulative ne posluje u Iraku. Međutim, prava priroda budućih odnosa ogleda se kada se razmotre podaci o kvalitetu i mogućnostima eksploatacije iračke nafte. Iračka nafta spada u najkvalitetnije na svetu, s obzirom da ima veoma mali procenat sumpora, a njena ekspoatacija je jedna od najjeftinijih, pošto se nalazi na malim dubinama, i pod velikim pritiskom. Troškovi dobijanja barela obično su manji od pet dolara, što znači da je njena ekspoatacija svakako jedna od najjeftinijih i najprofitabilnijih u svetu. Pored toga, nafte ima u ogromnim količinama. Utvrđene rezerve iznose najmanje 112 milijardi barela, odnosno oko deset odsto od svih poznatih svetskih rezervi. Međutim, do sada je nafta u Iraku eksploatisana na samo 15 od 74 ispitana nalazišta, a prema dosadašnjim istraživanjima ima barem još 59 nedovoljno ispitanih polja. Mnogi stručnjaci procenjuju da u Iraku ima dodatnih između 150 i 250 milijardi barela. Moglo bi se lako ispostaviti da su ukupne rezerve nafte u ovoj zemlji veće čak i od onih u Saudijskoj Arabiji, odnosno najveće na svetu.

S obzirom na ovoliko bogatstvo, stručnjaci procenjuju da potpuno rehabilitovana iračka naftna privreda može da poveća svoje proizvodne kapacitete u roku od 5 do 6 godina na preko 8 miliona barela dnevno, pa čak i da dostigne 10 miliona barela dnevno, a teoretski i 12 miliona barela dnevno.

Kada se ovi podaci uzmu u obzir, ne iznenađuje što za usvajanje zakona o nafti lobiraju najviši američki funkcioneri, koji su do sada uvek u javnosti odlučno demantovali da je rat u Iraku poveden zbog nafte i kontrole ovog vitalnog resursa. Ali, upravo predlog zakona pokazuje pravu prirodu celokupne politike prema Iraku u poslednjih godina i daje za pravo mnogima koji tvrde da je rat u Zalivu poveden zbog nafte. (7)

Nesmetan pristup iračkim naftnim poljima omogućio bi potpuno zadovoljavanje ogromnih američkih potreba, koje iznose oko 20 miliona barela dnevno, (što je više od Evrope i tri puta više od Kine) i koje se sa trenutno sa oko 60% zadovoljavaju uvozom. Nafta je od vitalnog značaja za SAD, i iako su Sjedinjene Države drugi po značaju proizvođač prirodnog gasa i na trećem mestu po proizvodnji nafte, uvoze oko 10 miliona barela nafte dnevno. Po predviđanjima, dnevni uvoz će do 2020. godine iznositi ukupno 17 miliona barela, ili 65% potrošnje. Neki stručnjaci procenjuju da sa sadašnjim odnosom proizvodnje i potrošnje u SAD domaće zalihe nafte mogu da potraju još samo 10 godina, dok se rezerve na Bliskom istoku, neće potrošiti još najmanje nekoliko decenija.

Amerika jednostavno mora da utoli svoju ogromnu žeđ za energentima, a kao što je jednom prilikom izjavio Dik Čejni – za SAD ''nagrada se nalazi na Bliskom istoku''.

Dvostranački konsenzus

Reći da se američka bliskoistočna politika u velikoj meri vrti oko nafte nije nikakva novost, niti je novost sistematska saradnja između vlasti u Vašingtonu i velikih privatnih američkih naftnih kompanija, koja je zasnovana na uzajamnoj koristi od zaštite i širenja kontrole nad svetskim izvorištima nafte. Sadašnja administracija takođe je ispunjena ljudima koji su pre nego što su došli na položaje bili duboko umešani u posao sa naftom. Džordž Buš mlađi je bio je direktor teksaške "Harkin enerdži korporejšn". Njegov jastreb broj dva i sadašnji potpredsednik SAD Dik Čejni napravio je bogatstvo kao šef energetske korporacije "Halibarton". Treća u hijerarhiji administracije, Bušov savetnik za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs, bila je, pre nego što se preselila u Belu kuću, direktor borda naftnog Ševrona. Na izborima 2000. godine lobisti američke naftne industrije ubacili su u Bušovu kampanju 20 miliona dolara, dok je na primer firma Bearing Point 2005. donirala milion dolara. (8)

Bez obzira na oštrinu i dubinu svojih neslaganja Republikanci i Demokrate nikad ne prelaze liniju preko koje bi bili ugroženi strategijski naftni interesi SAD. To je slučaj i sa sadašnjim rivalima. Toliko pominjan dvostranačlki konsenzus i zajedničko vođenje spoljne politike, ostvareno je baš u vezi iračke nafte. Nedavni izveštaj Studijske grupe za Irak u svojim preporukama broj 62 i 63 navodi da SAD treba da pomognu iračkim liderima u vezi privatizacije naftne industrije i njeno pretvaranje u komercijalnu korporaciju, kao i da i ohrabre investiranje multinacionalnih korporacija.

Preporuka 62 savetuje da vlada SAD pomogne donošenje zakona o nafti koji bi stvorio legalni okvir za ulaganja, a takođe da u saradnji sa MMF-om prisile Irak da smanji dotacije u energetski sektor da bi Iračani plaćali tržišne cene za naftne proizvode. Ove dve preporuke Buš je očigledno prihvatio bez kolebanja.

Nacionalna energetska politika (9)

Proces donošenja novog zakona o nafti u Iraku potpuno je u skladu sa smernicama energetske politike SAD koje je pre nekoliko godina izneo sadašnji potpredsednik SAD Dik Čejni. Čejni je bio predsedavajući Nacionalne grupe za razvoj energetske politike, koja je u maju 2001. objavila dokument pod nazivom "Nacionalna energetska politika", poznat i kao Čejnijev izveštaj. Čejni je bio predsednik i radne grupe koja je 16 meseci kasnije razrađivala dokument o bezbednosnoj strategiji SAD.

U dokumentu se konstatuje da Amerika u 2001. godini suočava sa najozbiljnijom nestašicom energenata od naftnog embarga sedamdesetih godina, a zatim se izlažu predlozi kako da se taj problem prevaziđe. Predložene su tri glavne opcije:
- Otvaranje novih naftnih polja u SAD (Aljaska, Meksički zaliv) i intenziviranje upotrebe alternativnih energetskih izvora.
- Korišćenje raznovrsnih izvora snabdevanja iz inostranstva, zbog toga što se zemlja ne sme oslanjati samo na tradicionalne snabdevače, kao što su Saudijska Arabija, Venecuela i Kanada, već treba da se okrene i ka Rusiji, Kaspijskom regionu i Africi.

- SAD se ne smeju oslanjati samo na tržište, već vlada treba da nađe načine da energetskim kompanijama lociranim u Americi otvori izvore ugljovodonika u stranim zemljama (podvučen je značaj Sporazuma za deobu proizvodnje - PSA).

Kontrola OPEC-a

Čejnijev izveštaj, takođe, podvlači da će bliskoistočni proizvođači nafte "ostati centralne figure svetske naftne bezbednosti" i da će "Persijski zaliv biti glavna meta američke energetske politike, a da će angažovanje (SAD) biti globalno, s posebnim naglaskom na postojeće i nove regione koji će imati veliki uticaj na globalni energetski balans"

Podatak da Saudijska Arabija ima najmanje 25%, a moguće i preko 30%, i da Iran, Irak, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati imaju po 8-11% svetskih zaliha nafte objašnjava zašto se američki političari fokusiraju na ovaj region. Kada bi SAD pored ovih, kontrolisale i naftnu privredu Irana, imale bi kontrolu nad čak 60% svetskih rezervi nafte.

Novi zakon je zato od suštinske važnosti, jer treba da bude model i bude upotrebljen na sve ostale zemlje i takođe da bude osnova za buduće odnose između zemalja proizvođača i multinacionalnih kompanija, (10)

SAD više ne žele da rizikuju da zavise od unutrašnje situacije u arapskim državama. U trenutnom odnosu snaga, kada islamski fundamentalizam sve više jača, SAD ne mogu više da se oslone na vlade arapskih država, koje lako mogu biti oslabljene i ugožene mnogobrojnim unutrašnjim faktorima, čime bi i dotok nafte u Ameriku mogao biti stavljen pod znak pitanja. Na primer, Saudijsko kraljevstvo je glavni snabdevač nafte za Japan, Evropu i SAD, dok ,na primer, u analizi bezbednosti u Persijskom zalivu, istraživački institut Korporacije Rand iznosi da Saudijska Arabija može postati ''još podložnija lokalnim nemirima, a moguće i građanskom ratu.'' Pored toga, kao što je to pokazao i napad 11. septembra, Saudijska Arabija je postala rasadnik islamističkih terorista, tako da su složeni odnosi između SAD i Saudijske Arabije, postali zategnutiji posle 11. septembra.

Predstojeća privatizacija naftnog sektora u Iraku stoga ima mnogostruki značaj. Moguće je da će, kada iračka nafta padne pod kontrolu zapadnih korporacija i državne naftne korporacije susednih zemalja biti prinuđene da razmišljaju o privatizaciji. Neki analitičari govore i o sumraku, ako ne i o kraju OPEK-a, jer bi bez Iraka kao saveznika “Organizacija zemalja proizvođača nafte” teško mogla da realizuje svoju politiku. Čejni je u svom izveštaju kritikovao postojanje OPEK-a ,koji bi se mogao ugroziti jeftinom iračkom naftom. Pored toga, jeftina nafta na tržištu bi bez sumnje znatno oborila cenu i sve ostale zemlje-proizvođače naterala u velike gubitke, a SAD dala mogućnost kontrole svetskog naftnog tržišta.

Ko pita Iračane?

Posle invazije, zvaničnici SAD ''velikodušno'' su stavljali do znanja da iračka nafta pripada iračkom narodu, a da će novac od njene prodaje biti usmeren na obnovu zemlje. Novi zakon o nafti komentariše se u sličnom tonu, i tvrdi se da bi Irak povećanjem proizvodnje mogao godišnje da inkasira oko 100 milijardi dolara. Od te sume bi bila finansirana i obnova. Međutim, o postupanju prema Iraku mnogo bolje svedoče postupci privremene uprave posle okupacije. Iračanima i iračkoj vladi učešće nije bilo dozvoljeno da rade i odlučuju. Umesto toga, poslove na obnovi dobilo je oko 150 američkih firmi, koje su trebale da obnove vodovod, električnu mrežu, gasovode. Mnoge kompanije dobile su zadatak da obnove medije, škole, bolnice, finansije i naftnu industriju. Najviše poslova u vrednosti dobio je KBR (Kelog, Braun I Rut), deo giganta Haliburton, uz Behtel, konsultatske firme Bering Point, Dženeral Elektrik. Poslovi su često bili ugovarani velikom brzinom, posebno u početku, kada su službenicima prelazne uprave davani veoma kratki rokovi za vrlo značajne odluke. Rezultat ovog angažovanje je da Irak nije obnovljen, iako je na samu obnovu do sada utrošeno 60 milijardi dolara. Uprkos novcu, čista voda, snabdevanje strujom i sanitarni uslovi su ispod nivoa od pre rata.

Takođe, vrlo brzo po okupaciji započeli su i korupcionaški skandali u Iraku povezani sa novcem od prodaje iračke nafte. Još za vreme Privremene koalicione uprave, novac od programa Nafta za hranu završavao je u privatnim džepovima. (11)

S obzirom na dosadašnja iskustva, pet iračkih sindikata objavilo je zvanični izjavu u kojoj odbija novi zakon o nafti, navodeći da on predstavlja davanje kontrole naftom stranim kompanijama i pljačku nacionalnog blaga pod nepovoljnim ugovorima. Naravno, irački sindikati su nemoćni da promene namere okupacionih vlasti.

Paradoksalno, ali jedino što može sprečiti donošenje novog zakona i ulazak naftnih korporacija je postojeće nasilje u Iraku. Kompanijama je pre svega potrebna bezbednost, a nje u Iraku nema. Prema najnovijem izveštaju pod nazivom ''Nacionalne obaveštajne procene o Iraku'' nadležne službe upozorile su Džorža Buša da situacija u zemlji postaje sve opasnija i da čak delimično nadmašuje mogućnosti Amerike da je kontroliše. (12)

Uprkos naporima SAD i iračke vlade stanje bezbednosti u Iraku je sve lošije. Za sada nijedna kompanija neće rizikovati ulazak u zemlju u kojoj besne unutrašnji sukobi. Za Iračane međutim, neće biti velike utehe i kada i ako se zemlja jednom stabilizuje. Ako se usvoji novi zakon o nafti, s obzirom da nafta predstavlja 95 odsto iračke privrede, ostaće bez jedinog privrednog resursa i završiće sa najgorim mogućim ishodom.

Fusnote:

1. Strategija podrazumeva slanje dodatnih pet brigada, koje će biti raspoređene u Bagdadu i biti pripojene iračkim jedinicama. Zadatak trupa je da Iračanima pomognu da gradske četvrti očiste i obezbede od pobunjenika i da se postaraju da iračke snage budu u stanju da stvore bezbednost u Bagdadu. Dodatnih četiri hiljade američkih vojnika biće rasporećeno u nemirnoj oblasti Anbar. Po planu, iračke snage bezbednosti trebale bi da do kraja novembra preuzmu kontrolu u celoj zemlji. Takođe, Sjedinjene Države će u regionu razmestiti i protivraketne projektile tipa Patriot.

2. Usvajanje zakona trenutno komplikuje neravnomeran raspored zaliha iračke nafte i pitanje nadležnosti centralne vlade u pogledu ugovora koje su potpisale regionalne vlasti. Veći deo zaliha nafte nalazi se u južnom delu zemlje, nastanjenom uglavnom šiitima i u severnom delu Iraka, gde žive pretežno Kurdi, koji već imaju visok stepen autonomije. U centralnom delu zemlje, nastanjenom pretežno sunitima, koji su upravljali zemljom pod Sadamom Huseinom, ima relativno malo nafte. U novom iračkom ustavu stoji da nafta pripada svim Iračanima, ali svaka grupa tu odredbu tumači na svoj način. Kurdske vlasti su već potpisale ugovore sa manjim naftnim kompanijama, ali irački ministar za naftu al-Šahristani izjavio je da bi takvi ugovori trebalo da budu odobreni od strane centralne vlade, što je navelo premijera Kurdistana, Načirvana Barzanija, da zapreti otcepljenjem kurdske oblasti od ostatka Iraka. Takođe, Turska je žestoko reagovala na najavu da bi novim zakonom bilo zvanično odobreno kurdskim vlastima na severu Iraka potpisivanje ugovora . – '' Irački Kurdi, suniti i šiiti spore se oko raspodele prihoda od nafte'' - http://www.voanews.com/serbian/2007-01-08

3. Pripreme za donošenje ovog zakona započele su brzo posle okupacije, ali su njegovo usvajanje omeli neredi i sukobi u zemlji - Nigel Harris – '' Oil and Empire'' - http://www.todayszaman.com/tzweb/detaylar.do?load=detay&link=100404

4. ''Blood and oil: How the West will profit from Iraq's most precious commodity'' – Independent on Sunday, 07.01. 2007.

5. Prema Rojtersu, novi zakon neće posebno uključiti PSA ugovore, ali da bi se odredio ''najbolji model budućih ugovora'' tim iračke vlade će posetiti SAD, Britaniju i Norvešku - upravo zemlje koje imaju najveći interes za ekspolataciju iračke nafte.

6. Na primer, za vreme Sadama Huseina francuski Total je predložio sličan PSA ugovor, ali je procenat profita koji bi firma uzimala za vreme vraćanja troškova bio 40%, dok bi posle nadoknade ulaganja, Total dobijao 10%, što je uobičajeni procenat za ovakve ugovore.

7. Videti : Stevan Nikšić - Bitka za naftu. NIN 24.04.2003. - http://www.nin.co.yu/2003-04/24/28474.html

8. ''Shock and oil: Iraq's billions & the White House connection'' - The Independent on Sunday , 14 January 2007 - http://news.independent.co.uk/world/americas/article2152438.ece

9. Videti: Ivan Iveković – '' SAD, Irak i geopolitika nafte ''- Zašto je izazvana iračka kriza, i zašto je Irak izabran za invaziju koju predvodi Amerika, i čemu promena režima - http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2003/308-309/308-309_15.html

10. ''U.S.-Tailored Iraqi Oil Alarm For Producers, Consumers'', By Nicola Nasser - http://www.countercurrents.org/iraq-nasser240107.htm

11. Privremena uprava rukovodila je zemljom u prvoj godini po okončanju vojnih sukoba, sa zadatkom da osposobi Irak za prve izbore i stvaranje prelazne vlade. Privremene koalicione vlasti su predale 8,8 milijardi dolara gotovog novca prvoj posleratnoj iračkoj vladi iako tada još nije bio uspostavljen knjigovodstveni, niti bezbednosni sistem, tako da niko nema evidenciju o tome gde je taj novac otišao. Američki zvaničnik koji je u to vreme bio šef finansijskog sektora, I bio odgovoran za pomenutu svotu bio je Dejvid Oliver, oficir podmornice, a zanimljivo je da je on na pitanje gde je nafta odgovorio kratko da ''nema pojma'' -

12. ''U Iraku može biti još gore'' – Politika, 3. II 2007.