Nikola Malbaški

VLADA „PUNOG“ KAPACITETA

Nisu se pošteno ni prebrojali glasovi a već se u medijima „formirala koalicija“ DS, DSS-NS-a i G17. Gotovo svi mediji i analitičari navijaju, sa primetnim tonusom, za ovu postizbornu kombinaciju. U takvom naletu „demokratskog entuzijazma“ lako se prešla linija od onog „ja procenjujem“ ka onom „trebalo bi“ i „bilo bi najbolje“. Ne ulazeći u to koja bi stvarno vlada u ovom momentu bila najbolja za Srbiju, i to ne iz pretpostavljene „analitičke neutralnosti“ već zato što je to zaista teško proceniti, moramo se upitati koje su opcije moguće. Mislimo, naravno, ako je dopušteno da se govori i o jednoj drugoj kombinaciji osim o onoj „punog demokratskog kapaciteta“.

Čudna se stvar desila – kao da su svi za tu “punu demokratsku” koaliciju. Nije čudno što DS i njima gravitirajući mediji i novinari lobiraju za nju kao za jedino moguću, već što o njoj kao “fatumu” govore i ljudi iz okruženja Vojislava Koštunice, čime mu očigledno sužavaju “koalicioni kapacitet”. Tako vidimo u medijskom sektoru na istom “zadatku” i RTS i B92 i Pink, ali i reformističko “Vreme” i provladin “Standard”. Nema tog analitičara ili bilo-koga-u-medijima koji nije dao svoj glas i argument za ovu “najbolju i zapravo jedinu” postizbornu kombinaciju. Dakako, čast izuzecima koji nisu podlegli ovom horskom medijskom saglasju. Čini se da ovaj “nacionalni koncenzus” ne žele da pokvare ni “dežurni buntovnici” iz LDP-a, pa čak ni radikali koji kao da kažu “eto vam vlada – formirajte je”. Kao da ništa ne može da pokvari postizborni ljubavni trougao Tadić – Koštunica – Dinkić. Čak je i nama nekako teško da nešto napišemo što bi moglo da naruši tu pretpostavljenu “idealnu kombinaciju”.

Kako smo se do sada naučili da svako medijsko jednoglasje može da ima i svoju pozadinu, nastojali smo da prozremo šta se to krije iza ove najnovije “demokratske sabornosti” koju ne mogu da pokvare ni neki skeptični analitičari. Da li je zaista reč o “najboljoj od svih mogućih” postizbornih koalicija ili je kao što je to često slučaj to samo presek raznih interesa i ciljeva. Samo oni koji se povode za sirenskim zovom medijske pesme o “vladi punog….” mogu da poveruju u prvu varijantu, dok oni koji nastoje da misle svojom glavom osećaju da je ono drugo u pitanju.

Koji su onda sve interesi u pitanju kod formiranja ove “pune” vlade? Pre svega stranački vrhovi oko Tadića i Koštunice, ali i Dinkića, misle da je ovo optimalna kombinacija za njihove lične i oligarhijske interese. Neraskidivi u vezi sa tim su i interesi onih moćnika iliti tajkuna koji žele da uvežu ovu kombinaciju. Dakako ovim zalazimo ispod površine srpskog političkog ledenog brega gde prirodno prestaju naša pouzdana saznanja. Iako ovde nije moguće ništa sigurno tvrditi mo že se po različitim “simptomima” (poput “medijske simfonije”) sa određenim stepenom pouzdanosti reći da oko ove kombinacije postoji i nekakav “tajkunski koncenzus”. Uostalom i bilo je određenih izjava u medijima koje direktnije ili posrednije potvrđuju ove tezu. Kada se tom “tajkunskom kumovanju” dodaju i sinhornizovani “saveti” koji stižu iz astralnih nivoa međunarodne zajednice onda se čini da je ta i takva “puna” vlada zaista “istorijska neminovnost”. Mnogi koji su uvereni da “od njih zavisi” igraju na ovu kartu.

Kada je sve to tako, zašto onda vidimo znake nervoze najvećih zagovornika vlade “punog” kapaciteta? Otkuda užurbanost da se što pre ta i takva vlada sklepa, pa makar ne bila i dugog veka? Sve to pokazuje da i među samim promoterima “vlade demokratkog bloka” postoji bojazan da ipak, ko zna zašto, takva tvorevina ne ugleda svetlo dana. Što bi bilo, jelte, ravno katastrofi. Mi ne želimo da ocenjujemo vrednost ovakve vlade već samo da procenimo koje su još moguće opcije .

Pre toga razmotrimo kako je moguće da se ovakva koalicija ne formira (ili, ako se formira, da kratko traje). Kako je DS krenula sa trijumfalističkim postizbornim izjavama i zahtevima za premijerskim i ključnim resorima može se pomisliti da će malo šta ostaviti DSS-NS i G17. Demokrate su i posle loših rezultata na izborima 2003. u postizbornom trgovanju očigledno previše tražili pa se tako nije formirala tada najavljivana kao sigurna “vlada punog demokratskog kapaciteta”. Kako sada nastupaju sa mnogo boljih pozicija očekuju se dugi teški pregovori oko podele ministarskih portfelja. Čini se da mesto premijera nije toliko sporno koliko mediji pod uticajem DS-a žele da predstave, već je pre reč o tome da se želi “žrtvovanjem” Đelića dobiti što veći broj ključnih ministarstava. Naime sam izbor Đelića za njihovog “kandidata”, tajming tog predloga i reakcije drugih političkih aktera (“Karićev blagajnik” i sl.) pokazuje da Demokrate ne misle preterano ozbiljno sa njim. On jednostavno, a toga su svi svesni, nije kapacitet za premijera na brdovitom Balkanu . Jednostavno on deluje nekako meko i neuverljivo pa bi teško mogao da kontroliše srpske političare. Srbija ipak nije Francuska ili Holandija, na sreću ili na žalost.

Dakle ako prihvatimo to da se i DS slaže da bi Koštunica ostao na mestu premijera ili u protivnom imaju malu šansu da se brzo dočepaju dobrog dela vlasti, šta onda predstavlja problem? Pa to što oni zauzvrat traže veliki deo ključnih ministarstava, pa kad se tome doda i Dinkićev “udeo” može ispasti da Koštunica treba da postane Tadićeva “marioneta”. No nerealno je pretpostaviti da je Koštunica spreman da radi ostanka na “radnom mestu” bude premijer u “Tadićevoj vladi”. On to teško može prihvatiti čak i da ga na to nagovaraju svi njegovi savetnici, sve zajedno sa Solanom . Kada se tome doda i realna mogućnost “nadzirane nezavisnosti” Kosova koju bi mogao da prihvati Tadić onda raste mogućnost da “pukne” između Borisa i Vojislava.

Pa šta ćemo onda ako se zbog ovog ili onog oni ne dogovore i ne naprave vladu? Ovde počinju jeretička razmatranja kojih nema mnogo u medijima koji su postigli zavidnu “sabornost” po ovom pitanju. Evo prevalićemo preko usta i to – moguće su i neke druge koalicione kombinacije. Koliko je koja verovatna teško je u ovom trenutku reći, dok se još nije ni ispucala “A varijanta”. Moguća je recimo vlada “okrnjenog demokratskog kapaciteta” Tadića i Košunice koju bi podržao SPS, jer je npr. Dinkić preskup i “težak za održavanje”. Naravno da bi ovo teško podneo Tadić i njegovo “pročedističko” krilo u stranci. Ali ako bi bilo “ili ovo ili izbori” – na šta bi ste se kladili. Ja bih na ovo, iako ne znam kako bi odučili. Pored toga moguće su i manjinske – oročene vlade DS-a ili DSS-a sa ovom ili onom podrškom u skupštini. Moguća je, doduše sada malo verovatna, i vlada “punog patriotskog kapaciteta” koja bi naravno isključivala LDP koji očigledno prihvata nezavisnost Kosova . No pored svih ovih opcija gotovo je nemoguće zamisliti u jednoj vladi ma kakvog “kapaciteta” zajedno Koštunicu i Čedu Jovanovića. Iako njih mediji svrstavaju u “demokratski blok” (obe stvari su problematične u ovoj sintagmi) među njima je po mnogim pitanjima ogroman jaz. Teško je zamisliti neku zemlju u Evropi u kojoj se stranka koja prihvata odvajanje dela teritorije, pa čak to i pozdravlja, mogla nazvati demokratskom. Demokratsko uvek pretpostavlja i odgovorno i državotvorno, osim možda ovde kod nas na Balkanu.

Na kraju, kao poslednja, ali ne i najmanje verovatna, opcija ostaje da mi nećemo dobiti novu vladu, to jest da će se možda ići na nove izbore. Ako propadne “plan A” onda sa drugim opcijama i ova ravnopravno figurira. Interesantno je, i nimalo lako, simulirati kako bi ko prošao na ponovljenim izborima. Pre svega je pitanje na kome bi se slomila kola oko odgovornosti za “vladu u pokušaju”. Kako medijsku hegemoniju DS-a i njegovih satelita teško šta može da poremeti, čini se da je velika verovatnoća da to neće biti Tadić. Osim u slučaju da se Tadić i Koštunica raziđu oko Kosova što bi i pored medijske supremacije moglo da naškodi Tadiću. Stoga se od ponovljenih izbora, naročito posle već gotovo izvesnog negativnog rešenja Ahitsarijevog plana više moraju plašiti DS, LDP i G17 no DSS-NS (kojima kampanja očigledno nije mnogo donela, a one stranke ispod cenzusa jesu dosta odnele). Za Radikale se mnogi slažu da bi u novom izbornom turnusu ojačali.