Jerg Himelrajh

Počinje energetsko takmičenje Evrope i Rusije

Berlin, Nemačka

Nedavni kolaps rusko-beloruske ekonomske unije preti da poremeti politički poredak u Belorusiji – otvarajući prostor ne samo za potencijalni uticaj Rusije, već i otvarajući prilike za Evropsku uniju. Pošto EU i Rusija imaju izrazito divergentne interese u Belorusiji, trebalo bi da posluže da se zvaničnici EU fokusiraju na tamožnja zbivanja i evidentne ruske ambicije.

Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko uveliko je zavisio od trgovinskog sporazuma sa Rusijom i u pogledu ekonomskog blagostanja svoje zemlje i u vezi sa svojim političkim opstankom. Povećanje ruskih carinskih tarifa za izvoz nafte i gasa sprečava Belorusiju da prema Evropi vrši reeksport ruskih energetskih resursa po višim cenama. Takođe, povećanje ruskih carina za uvoz ranije necarinjene beloruske robe kao što su šećer, mlečni proizvodi, nameštaj i televizori - ukazuje na novi front rusko-beloruskog trgovinskog rata. Imajući u vidu nizak kvalitet ovih proizvoda, Belorusija ih može prodavati samo u Rusiji.

Zaista, beloruska ekonomija bila je u potpunosti je zavisila od profita koji je ostvarivala prodajom Evropi jeftino uvezenog ruskog gasa i nafte po višestruko uvećanim cenama, odnosno od izvoza proizvoda niskog kvaliteta na rusko tržište. Zato će trgovinska politika Moskve povećati unutrašnji pritisak na Lukašenka - što je upravo razlog zbog kojeg i sam predsednik jača pritisak na belorusko društvo. Taj aktuelni unutrašnji pritisak pruža EU idealnu mogućnost da pojača pritisak na Belorusiju da se dalje ekonomski modernizuje i politički demokratizuje.

Takođe, skorašnje ruske akcije vis-a-vis Belorusije mogu predstavljati podstrek EU da ustanovi vitalnu, zajedničku energetsku spoljnu politiku. Energetska utakmica sa Rusijom upravo je počela. Jedini održiv odgovor EU na nedavne ruske poteze je da igra kao jedinstven tim koji igra za zajednički cilj, ma kako to bilo teško.

Moskva, čini se, već planira post-Lukašenkovu Belorusiju - tj. postavljanje predsednika koji će biti spremniji da se povinuje političkim željama Rusije. Preciznije, Rusija pokušava da u Belorusiji i šire osigura bezbednost transporta svojih energetskih resursa ka Evropi u skladu sa sopstvenim pravilima, kroz ostvarivanje većinskog vlasništva u svim naftovodima koji prolaze kroz susedne tranzitne zemlje. Rusija bi volela da u Belorusiji dođe do prenosa većinskog vlasničkog udela koji sada pripada beloruskom operateru “Beltrans-u”, na “Transnjeft” - operatera u ruskom državnom vlasništvu.

Iznenadno obustavljanje izvoza ruske nafte preko Belorusije izazvao je talas besa i nesigurnosti u Evropi. Nakon ruskog prekida isporuka Ukrajini prošle godine, ovo je drugi put da je evropsko snabdevanje energentima bilo pogođeno sporom između Rusije i susednih tranzitnih evropskih zemalja, u vezi sa carinama na energente. Evropa do sada nije uspela da nađe politički odgovor na ove svađe. Jedini nagoveštaj evropskog odgovora bio je nemački zahtev za “momentalnim i punim ponovnim otvaranjem” naftovoda “Družba” kroz Belorusiju, kojim prolazi 30% ruskog izvoza nafte u Evropu, kao i poziv EU na “urgentno i detaljno” objašnjenje prekida.

Na vrlo ogoljen način, EU je ponovo postala svesna koliko je zapravo zavisna od ruskih isporuka energije. Iako prekid isporuke ruske nafte nije izazvao neposredan rizik po evropsko snabdevanje - pošto je nafta razmenljiva roba a neke članice poput Nemačke drže 90-dnevne zalihe - dugotrajna i neumrljana reputacija Rusije kao pouzdanog snabdevača energijom je narušena. Gas, međutim, nije tako lako transportovati kao naftu, pa je zato mnogo teže pokriti njegovu naglu nesta š icu. Tako Evropa ostaje vezana za gasovode iz Rusije. U momentu kada je glavni cilj EU da liberalizuje i privatizuje energetsko tržište Unije, ona se našla u situaciji da ne može da parira svom glavnom snabdevaču energijom - Rusiji, koja kompanije u državnoj svojini poput “Gazproma” i “Transnjefa” koristi da bi pojačala ekonomsku zavisnost od energije zarad političkih interesa.

Članicama EU očajnički je potrebno da kreiraju energetsku spoljnu politiku koja obuhvata znatno šire ciljeve od zaštite životne sredine, kao što su zauzdavanje klimatskih promena i razvoj obnovljivih izvora energije. Ova evropska energetska spoljna politika zahteva “davanje uloge” snabdevača energijom ne samo Rusiji nego i drugim zemljama, kao što su one iz Centralne Azije i Severne Afrike.

Ali verovatno je još važnije da Evropa teži ka stvaranju zajedničke evropske energetske spoljne politike. Do sada je Rusija o energetskim sporazumima odvojeno pregovarala sa svakom članicom EU i njihovim energetskim kompanijama. Zajednička energetska spoljna politika EU smanjila bi mogućnost Rusije da okreće zemlje EU jedne protiv drugih. Uz to, takva politika bi omogućila EU da kompenzuje nestašice u jednoj članici snabdevanjem iz zaliha drugih članica EU. Unija bi trebalo da u takvu politiku uključi i istočnoevropski “komšiluk”, umesto što ostavlja čitav taj tranzitni region potpuno otvorenim za ruski ekonomski i politički uticaj.

Za kreiranje takve evropske energetske spoljne politike bila bi potrebna enormna politička volja 27 članica EU – zahtevajući od njih da ostave po strani svoje neposredne nacionalne interese radi formiranja koherentnog i kolektivnog stanovišta koje bi, u krajnoj liniji, dovelo do jačanja tih interesa.

Serija poteza Kremlja odvijala se u “nemačkom dvorištu”, što je Berlinu dalo politički okvir da aktivno pripremi zajedničku energetsku spoljnu politiku tokom svog predsedavanja EU.

(Jerg Himelrajh je stariji saradnik Nemačkog Maršalovog Fonda (German Marshall Fund))

Naslov originala: “Europe's Energy Contest with Russia Begins” by Jörg Himmelreich January 18, 2007 Copyright © 2007 The National Interest

Prevod: NSPM