Boško Jovanović

Intervju sa Ričardom Folkom

- Kako ocenjujete današnje stanje u svetu?

Mislim da je ovo veoma opasan period u istoriji sveta. Nedovoljno pažnje se posvećuje globalnom zagrevanju a ono na nepredvidive, i potencijalno katastrofalne načine ugrožava našu budućnost. Takođe, postoje opasni obrasci sukoba, naročito na Bliskom istoku.

Amerika je kao svetski lider izgubila najveći deo svog legitimiteta (nepromišljen, nelegalan i neuspešan rat u Iraku; neprijateljski stav prema UN i međunarodoj saradnji, naročito u pogledu globalnog zagrevanja, slab dolar, budžetski i trgovinski deficiti). Svetska privreda je snažna i gotovo u svim delovima sveta raste iznenađujuće brzo, što znači da bi bilo moguće uspostaviti neku ravnotežu ako bi najuticajnije svetske vlade i mediji više pažnje posvetili svetskim javnim dobrima i pitanjima šta su prioriteti kada je reč o trošenju.

- Zašto SAD za zaštitu svojih interesa u svetu toliko koristi vojnu moć, a ne takozvanu mekanu moć?

Američka vlada se okrenula vojnim sredstvima kada se u američkoj politički uzdiglo neokonzervativno desno krilo, naročito od kada je ono počelo da dominira u Bušovom pristupu politici na Bliskom istoku. Čini se da je s tim usko povezan i uticaj Izraela u Vašingtonu – Izrael je jako gurao u pravcu rata u Iraku, a sada koristi svaki podzemni kanal za podsticanje sukoba sa Iranom.

- Godinama se doktrina Pentagona sastojala u tome da bude sposoban da istovremeno vodi dva rata na različitim delovima sveta i da u njima pobeđuje. Zašto SAD imaju toliko teškoća u Iraku i Avganistanu?

Doktrina Pentagona uopšte nije u dodiru sa stvarnošću i sa odnosom sila koji postoje u ratovima 21. veka. Danas se dominacija na bojnom polju ne može lako pretočiti u političko rešenje. A upravo politička rešenja određuju ko je pobednik u ratu, a ko poražen. Prava lekcija rata u Vijetnamu bila je to da se može izgubiti rat čak iako se potpuno vojno nadmoćni u konvencionalnom smislu i pobeđujete u svakoj bici. Događaji u Iraku i Avganistanu na ubedljiv način to još jednom dokazuju. Za Pentagon najveći izazov ne predstavlja ono što se dešava na bojnom polju, već ono što dolazi kasnije, kada više nije moguće upotrebiti razorno oružje, a pri tom odbijete od sebe lokalno stanovništvo i ne učinite da uspostavljanje stabilne vlasti postane neverovatno skupo, i u suštini neizvodivo.

- U Iraku se vodi građanski rat. Moglo bi se tvrditi da je dovođenje novih američkih snaga logičan odgovor. A s druge strane, kako sprečiti ulazak turskih vojnika u severni deo Irana ukoliko Kurdi proglase nezavisnost? Šta će sprečiti šiite da ne pobede u sektaškom ratu protiv sunita, pa čak i da se pripoje Iranu? Šta Vi mislite da bi sada trebalo uraditi?

Čitav taj splet problema se javio tamo u uslovima koji su krajnje neizvesni. Ne znamo dovoljno da bismo mogli da predvidimo šta će se dogoditi u budućnosti. Sasvim je moguće da pitanje kontrole nad Kirkukom i dogovori u vezi sa njegovim budućim statusom budu uzrok krize u severnom Iraku. Ne čini mi se verovatnim da bi Turska izvršila invaziju, ali ta se procena može pokazati kao pogrešna ukoliko se Kurdi budu grubo odnosili prema manjinskim interesima Turkmena. U ovom trenutku je isto tako je neizvestan i ishod sektaškog rata. Pre svega, ja ne bih zaboravio sunite, naročito s obzirom koliko su podršku uspeli da dobiju u Zalivu, naročito od Saudijske Arabije. Kao drugo, ne bih zanemario predlog Irana da on obezbedi stabilnost u Iraku u zamenu za sopstvenu bezbednost i bezuslovno američko povlačenje. I kao treće, ukoliko se napravi plan da se američke trupe povuku u roku od godinu dana, ne bi me iznenadio nekakav dogovor između šiita i sunita.

- Ako se uzme sve to u obzir, da li je onda opravdan ovaj Bušov plan za dovođenje novih vojnika?

Ne smatram da je Bušov plan opravdan, niti da je pravi odgovor na opasnosti i mogućnosti koje postoje u Iraku Dovođenje još 21 500 vojnika, od kojih će najveći broj biti stacioniran u Bagdadu, verovatno će još više produbiti nasilne sektaške sukobe i dovesti do toga da neko vreme više nasilnih ispada bude u drugim delovima zemlje. Ako se gleda optimistički, onda se taj plan može videti kao rezultat Bušove želje da priznanje neuspeha u Iraku odloži sve do isteka svog predsedničkog mandata 2008. godine. Iz pesimističke perspektive posmatran, taj bi se plan mogao povezati sa nagomilavanjem snaga koje je u vezi sa mogućim proširivanjem ratne zone i na Iran.

- Sadam je pogubljen na sunitski verski praznik. Mislite li da će to imati neke posledice za budućnost Iraka? Da li je ta egzekucija, izvedena tako na brzinu, motivisana strahom šiita od njegovih poslednjih reči?

Bio je pravi šok što je taj diktator-kriminalc pogubljen na tako besraman način. To je odvuklo pažnju od njegovih zločina i usmerilo je na neprimereno ponašanje njegovih dželata. Sadamovo pogubljenje će ostati simbol onoga što je donela američka okupacija i naneće više štete od bilo kod drugog drugog događaja, čak i od otkrivanja slika na kojima se vidi mučenje u zatvoru Abu Graib. Mislim da je šiite na to motivisala delom želja za osvetom, a delom želja da demonstriraju kako su oni ti koji kontrolišu zemlju tokom okupacije. Ne mislim da su šiitske vođe u toj fazi brinule kakav bi utisak na Iračane mogao da ostavi Sadam Husein i mogli su da ga spreče da govori sve do okončanja suđenja za sve njegove glavne zločine. Nije se tako učinilo zato što je Amerikance brinulo to što bi se mogla ustanoviti umešanost SAD u vezi sa upotrebom hemijskog oružja ili represijom nad Kurdima.

- Da li smrtna kazna nešto rešava? Troje dece iz različitih delova sveta obesilo se imitirajući pogubljenje Sadama. Nije li to razlog da se pokrene globalna kampanja protiv smrtne kazne?

Ja sam protivnik smrtne kazne. Država ne bi smela da ima pravo da ubija izuzev u slučaju kada se radi o legitimnoj policijskoj akciji. Ne znam za imitacije Sadamovog pogubljenja, ali to je primer kakve sve različite, neočekivane opasnosti mogu proisteći iz smrtne kazne. Mislim da se čak i ovde, u Americi, gde sada nasilni zločini izazivaju manje strana, klatno vraća u smeru odbacivanja smrtne kazne.

- Koliko je, po Vašem mišljenju, bio uspešan rat protiv terorizma? Kakve biste Vi promene predložili?

Mislim da je bila velika greška što je proglašen rat protiv jednog načina ponašanja a ne protiv jednog određenog protivnika, recimo Al Kaide. Čitav koncept tog rata se menjao u skladu sa promenama koje su se dešavale na planu međudržavnih sukoba i sukoba u okviru pojedinačnih zemalja. Iako su napadi od 11. septembra naneli veliku štetu i izazvali strah među stanovništvom da će biti još takvih i gorih napada, ja mislim da se preuveličava opasnost koju predstavlja Al Kaida. Verujem da je napad na Avganistan imao smisla u pogledu smanjivanja rizika, mada su, zapravo, zahvaljujući načinu na koji je napad izveden, glavne vođe i operativci Al Kaide uspeli da pobegnu. Većina potonjih pokušaja razračunavanja sa terorističkom pretnjom bila je u okvirima sprovođenja zakona i međunarodne policijske saradnje, razbijanja terorističkih ćelija i kidanja njihovih mreža. Mnogo od tog "rata" je imalo povratni efekat, i to počev sa napadom na Irak – napadom koji je navodno trebalo da bude još jedno sredstvo za sprovođenje antiterorističke agende, a čiji je cilj zapravo bio ostvarivanje velike neokonzervativne strategije koja je značila i ignorisanje realnih terorističkih pretnji i, u stvari, povećavanje opasnosti. Terorizam bi se mnogo uspešnije suzbijao ako bi se na fer i izbalansirani način pozabavili palestinskim pitanjem, a zatim razmotrili i druge legitimne pritužbe na Zapad i SAD koje stižu iz arapskog sveta.

- Da li je rat protiv terorizma samo izgovor da se napravi obruč oko Rusije? Gde bi nas takav postupak odveo?

Ne mislim da je stvaranje obruča oko Rusije glavni cilj rata protiv terorizma, iako mislim da je stvaranje obruča oko Kine, kao i obuzdavanje Kine, barem sekundarni cilj. Smatram da su primarni ciljevi tog rata nafta, bezbednost Izraela, stvaranje vojnih baza na Bliskom istoku i zauzdavanje anti-zapadnih tendencija u islamskom svetu.

- Da li ste optimista u pogledu budućnosti ljudskog roda?

Nisam dovoljno pametan da bih mogao biti bilo optimista bilo pesimista u pogledu budućnosti. Ne možemo dovoljno znati o silama koje su sada na delu da bismo bili kadra da predvidimo budućnost. Znamo u šta verujemo i šta želimo. Suočen sa takvom neizvesnošću, ja se posvećujem radu na budućnosti koju smatram poželjnijom i verujem da je i sam angažman u takvoj borbi izraz vere u vrednost ljudskog prisustva na svetu. Upozorenja u vezi sa globalnim zagrevanjem trebalo bi da utiču na promenu orijentacije u politici, i to što pre, kako bi se naredne generacije spasile od gotovo izvesne tragedije. Život svima nama nudi neke predivne stvari i moramo da se trudimo da što više ljudi na ovoj planeti bude u prilici da ostvari ono što je potencijal ljudske vrste. Zato je potrebno da u godinama koje dolaze stvorimo globalnu demokratiju kao temelj za humanu vladavinu koja bi bila globalna.