Zoran Avramović

O „ultranacionalizmu” u Srbiji

Oni političari i mediji u inostranstvu koji imenuju radikale kao ultranacionaliste bili bi verovatno zadovoljni kada bi SRS odbacila brigu za interese srpske nacije

Iste večeri kad su objavljeni prvi rezultati izjašnjavanja birača, oglasili su se veliki elektronski mediji Si-En-En i Ojro njuz s vešću da su u Srbiji pobedili „ultranacionalisti”, ali bez izgleda da formiraju vladu. Tu vest su prihvatili i drugi evropski mediji. Da li je ovakva vest bila tačna? Je li na veran način opisala političku sliku Srbije?

Kada neko tvrdi, propagandistički ili teorijski, da je neka stranka ultranacionalistička, pitamo se šta on podrazumeva pod ovim izrazom? Najpre, treba podsetiti na činjenicu da politička delatnost ne može da postoji bez nacionalnih vrednosti. Politički posao nužno uključuje opšti interes ili neku vrstu kolektivnih vrednosti. Nacionalni interes je jedan oblik kolektivnog života svake društvene zajednice. Čime bi se političari bavili ako bi prenebregli pitanja države i nacije? U višepartizmu, političke stranke imaju različit odnos prema nacionalnim pravima i slobodama, odnosno nacionalnom interesu. Neke su ravnodušne, a neke čvrsto drže do ovog političkog interesa. Biva da su neke anacionalne i antinacionalne.

Da razmotrimo pojam ultranacionalizam. Njegovo značenje se odnosi na stranke koje u visokom stepenu vrednuju nacionalne vrednosti sopstvene i pri tome ignorišu druge nacije. Ono što ih razlikuje od nacionalnih ili nacionalističkih politika, ogleda se u tretmanu uslova za razvoj sopstvene i drugih nacija. Drugim rečima, ultranacionalista je onaj pojedinac ili politička stranka koji smatraju da nacije i nacionalne manjine u jednoj državi ne bi trebalo da imaju jednake uslove pravne i institucionalne egzistencije. U takvim nejednakim uslovima ultranacionalnista daje izrazitu prednost svojoj naciji.

Pretpostavimo da ovako određen ultranacionalista koristi mirna sredstva u svom delovanju (u uslovima rata i nasilja, ultranacionalista postaje nacista). Da li on može da deluje u demokratiji, pitanje je za drugu diskusiju. Ovde nas interesuje da li postoje ultranacionalističke stranke u Srbiji, da li su tačne kvalifikacije sa ekrana velikih svetskih medija koji pune glave svojih gledalaca?

U Srbiji se politika ne razlikuje od politike u drugim višestranačkim državama. Stranke zastupaju različite nacionalne stavove, nejednak odnos prema nacionalnim vrednostima i interesima sopstvenog naroda. Činjenica je da se stavovi o nacionalnom interesu Srbije i srpskog naroda u drugim državama, izražavaju u demokratskoj proceduri, dakle bez ikakvog nasilja i oružja.

Ako ovako stoje stvari u srpskoj demokratiji, šta je to „ultranacionalizam” danas u Srbiji, da li tako nešto uopšte postoji i po čemu je SRS „ultranacionalistička”? Odmah treba reći: nema nikakvog ultranacionalizma o kome neodgovorno izveštavaju inostrani elektronski mediji. U Srbiji se može govoriti o legitimnom nacionalizmu koji se susreće u svim drugim državama.

Ko hoće da poštuje političke činjenice moraće da potvrdi da SRS ne diskriminiše pripadnike nacionalnih manjina, da ne traži za Srbe posebne uslove egzistencije. Isto tako, poznato je da SRS u svojim redovima i na funkcijama ima pripadnike svih nacionalnih manjina u Republici Srbiji (za ultranacionalističku stranku tako nešto je nezamislivo). U odnosu na nacionalne interese Srba, SRS se na srpskoj političkoj sceni, razlikuje od drugih stranaka po tome što insistira na pravima i slobodama Srba u Hrvatskoj i BiH i pri tome ni ne pomišlja da se odrekne Kosova i Metohije. Ona se ne miri ni sa proterivanjem srpskog stanovništva iz tih krajeva. Pri svemu tome, radikali koriste mirna i demokratska sredstva u borbi za nacionalne interese. Oni političari i mediji u inostranstvu koji imenuju ovu stranku kao ultranacionalističku, bili bi verovatno zadovoljni kada bi ona odbacila brigu za interese srpske nacije. Možda? Ali, šta bi onda ostalo od slobode političkog delovanja? Od prava da se brane kolektivne vrednosti?

Ako ostanemo na terenu činjenica, a ne sporadičnih incidenata i njihovog medijskog pumpanja, zapitajmo se kakva je prava funkcija dugogodišnjeg proskribovanja Srbije za nacionalizam, a SRS za ultranacionalizam. Oni koji u tom političkom znaku oblikuju javnost Evrope i sveta, rukovode se interesom prekomponovanja prostora bivše SFRJ. Dok se Srbiji stalno trlja nos nacionalizmom, za to vreme sve druge nacije oko Srbije, afirmišu svoje nacionalne interese bez ikakvog prekora. Čak i tamo gde je ultranacionalizam praktikovan izgonom Srba sa njihovih vekovnih staništa. Niko nije čuo za, recimo, albanski ultranacionalizam ni pre ni posle 1999, kada su pojedine političko-vojne formacije uzele oružje da bi se borile za interese svoje nacije i pri tom ispraznile pokrajinu od Srba.

Očigledno je da mediji i neki politički centri u Evropi i svetu favorizuju jedan nacionalizam u odnosu na drugi. Taj nejednak odnos pojačavaju i jakim terminima kao „ultranacionalizam” koji je rezervisan za Srbe ili srpsku političku stranku. A to je samo nastavak uvreda i kleveta za srpskog građanina – birača. Ništa novo! Nada je da su u svakoj propagandi kratke noge. A Srbima niko ne može oduzeti pravo da brinu o sopstvenom nacionalnom interesu kao i o pripadnicima svog naroda koji živi u drugim državama.

Sociolog

[objavljeno: 30.01.2007. u Politici ]