Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Darko Velimirović

PONOVO RADI RINGIŠPIL

Teško da je ovde ikom više jasno kad je počela predizborna a završila se referendumska kampanja. No, jedno je sigurno, ovde kampanje ne prestaju – od kampanje branja šećerne repe, preko kampanje zaprašivanja komaraca, pa do onih „ozbiljnijih“ političkih, poput one o očuvanju Kosova. Srbija je stalno u kampanji. Više se niko i ne seća vremena kada se u Srbiji nešto radilo sem kampanja, pa makar taj rad bio i kampanjski. Sve lepe i dobro poznate face naših „zabrinutih“ političara, spustile se međ' bazu, na koju motre, ako ništa drugo ono bar iskeženi sa megalomanskih bilborda.

Jedan se političar čak toliko zaneo, da je poput nekog privatnog minimarketa iz predgrađa – „dvadeset i četiri sata radio“. U zemlji u kojoj svaka stranka ima manjak ideologije, a višak marketinških „eksperata“, još ćemo se svačega nagledati. Kao što skoro niko ovde baš i ne poveruje u potpunosti da jedna bočica za deterdžent može da opere pun šleper zaprljanog posuđa, ali ga ipak kupi jer na rafovima nema drugog. Tako ovde niko ne glasa za političare ovdašnje zato što im veruje, nego što nema drugih. U Srbiji je odavno uveden monopol na izbor. Pa pojedine stranke čak javno promovišu tezu „glasajte za nas da vam ne bi došli oni drugi“. Zato i u ovoj novoj kampanji (ovaj put predizbornoj) građani slušaju stare teze i obećanja, spakovana u šarene folije „novih“ predizbornih kampanja.

I kao uvek do sada, Srbija navodno bira hoće li u Evropu ili neće, ko će nas uvesti u tu Evropu ili pak neće. Kao i uvek na ovdašnjim izborima, licitira se koja će stranačka lista za koju se glasa navodno posle izbora, obezbediti više radnih mesta, koja će to partija povećati plate i penzije ili dovesti prosečnog građanina Srbije u rajsku baštu. Nevolja leži zapravo u tome što su gotovo svi ključni igrači na političkoj sceni Srbije imali svojih „pet minuta vlasti“. I što se sve uglavnom završilo neispunjenim predizbornim obećanjima, krahom stranačkih ideologija, apatijom i rezignacijom prosečnog srpskog birača i ne baš značajnim društvenim napretkom. Tu naravno politički marketing, čak i u svrhu pobuđivanja kolektivne društvene amnezije, teško može bilo šta da popravi. No, ovdašnji politički akteri kao da preterano ne brinu zbog toga, jer su svesni činjenice da će u skupštinske klupe ipak neko morati da zasedne. Njih više zanima koliki će deo političkog kolača za sebe prelomiti, nego kakav ukus ima taj kolač.

Ovde čak i oni koji se bave političkom analizom, ponekad radije pišu o televizijskim tričarijama poput „Velikog Brata“, nego li npr. o slomu aktuelne vlade. Nije im zameriti, od pravih i suštinskih pitanja ovde se već dugo beži nadugačko i naširoko. Bolje je i „pametnije“ zameriti se npr. producentima serijala „Gledaj majku – biraj ćerku“, nego li pomenuti da se Velimir Ilić u predizbornoj kampanji hvali putevima saniranim o državnom trošku, ili pitati govori li Bagzi istinu?... Ili čak primetiti da u Beogradu još ima telefonskih dvojnika i da država i dalje drži monopol na telefonski saobraćaj, a da se kupuje „Telekom Srpske“. U Srbiji se odavno ne sme pitati odakle strankama pare za „američke kampanje“, kad i kroz koje „poslove“ to nameravaju da vrate „finansijerima“? U Srbiji se već odavno ne sme pitati zašto u medijima ima više komentara nego vesti? Kroji li npr. Narodna republika Kina kulturnu politiku ove države, i dal' smo ucenjeni nečim kao država? ... Zato oni koji očekuju boljitak posle predstojećih izbora, mogu da odahnu – biti ga neće.

Sve dok se Srbija deli na dve Srbije, tri lidera, četiri partije, pet većih gradova i šest ogromnih razloga što smo tu gde jesmo, izbori će za građane Srbije predstavljati samo neku vrstu političkog ringišpila. Upravo onog „seoskog“, za koji se plati dinar da se uđe, a dok se vozi - pet da se zbog izazvane mučnine sa njega siđe. Ovde se izgleda čvrsto veruje da dok se vrti u krug, niko neće primetiti da se kao društvo stalno vrtimo oko svoje ose. Zato se u Srbiji na izborima ne bira između onih političkih aktera koji će bolje rešavati nagomilane probleme građana, već se večito ispituje koja je sedaljka na tom političkom ringišpilu izdžljivija, da kad se sa tog ringišpila padne – manje boli.

 

 

 
 
Copyright by NSPM