Vasilije Mišković

NARODNJAČKA SINERGIJA

Pored prilično jasne slike o dve „velike“ stranke – radikala i demokrata, koje, prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, vode mrtvu trku i imaju preko 30 odsto podrške, jedino Koštuničin narodnjački savez predstavlja određenu analitičku nejasnoću. Može li stranka, koja trenutno ima oko 15 odsto „glasova“, sa Veljom Ilićem, Verkom Stevanovićem i Draganom Markovićem Palmom dobiti toliko povećanje podrške građana da to bude iznenađenje izbora? To bi, da se izrazimo precizno, bio rezultat od oko 20 odsto, ili čak i nešto više od toga.

Postoji više uslova koje jedna koalicija mora da ispuni kako bi se stvorio sinergetski efekat, tj. da na izborima dobiju više zajedno nego što je zbir glasova svih njih ako bi se pojedinačno kandidovali. Najvažnije je da se taj novi “politički entitet” u javnosti doživi kao nešto kvalitetno i značajnije od prostog zbira članova koalicije. Da bi se to postiglo, potrebno je stvoriti utisak (bez obzira na to u kojoj meri je to istina) da je reč o bliskim partijama i istovremeno o komplementarnim “političkim konfiguracijama”. Dakle, da novu koaliciju ne čini grupa “slučajnih prolaznika” koji su se tu našli isključivo iz interesa, već da je reč o jednoj novoj političkoj grupaciji srodnih partija koja donosi neki novi kvalitet na političkoj sceni. Zato se u promociji političke koalicije pravi novi “nadpartijski program” koji treba da, koliko-toliko, objedini članove političkog saveza, da potencira njihove zajedničke osobine koje mogu da se plasiraju kao predizborni “mamac” za glasače i da pri tom marginalizuje one razlike ili slaba mesta pojedinih članova političkog bloka.

Postavlja se pitanje koliko je ovo gore izrečeno primenjivo na novi narodnjački savez koji predvodi Koštunica i DSS? Ili, prostije rečeno, da li i koliko Koštunica dobija ovom koalicijom? Prosta računica, koja može da prevari, govori o tome da DSS-u, kao više urbanoj partiji, odgovara savez sa “ruralnim” i regionalnim liderima jer na taj način dobijaju glasove u centralnoj Srbiji. Isto tako, ove manje partije pojedinačno nikad ne bi prešle cenzus (iako su neke agencije “častile” Velju i Palmu sa većim procentima). Pa čak i zajedno, to bi bilo vrlo teško izvodljivo. Prostim sabiranjem čini se da ove manje stranke ojačavaju Koštunicu sa 2-3-4 odsto i da mu tako omogućavaju da se opet pozicionira kao solidan politički centar bez koga neće moći da se formira buduća vlada. Doduše, uz velikodušnu kompenzaciju od 30 odsto poslanika u budućem poslaničkom klubu i još nejasan deo vlasti u budućoj vladi.

Na pitanje da li je previše ovih 30 odsto koji su dobili “partneri”, nije baš jednostavno odgovoriti, iako se sada čini da njihova politička težina ne odgovara ovom odnosu. Da li se isplatilo Koštunici da pravi “folk-blok” i da im dâ toliko mandata, pokazaće tok predizborne kampanje i konačni sud glasača. Koštunica i Ilić su jezgro ove koalicije, druga dvojica su samo lokalni lideri koji mogu doneti nešto glasova i uticaja. Koštunica i Velja su u koaliciji od izborne kampanje DOS-a 2000. godine i jedini “preživeli” lideri te koalicije danas u političkom životu (iako ne baštine “dosovsku” priču). Oni, dakle, gaje dugogodišnju idejnu, političku i ličnu bliskost, što ih čini prirodnim saveznicima. Dovoljno bliski, a komplementarni, oni su sami mogli formirati relativno uspešnu koaliciju.

Rekli smo da je za uspeh koalicije neophodno da u javnosti stvori utisak da se “pojavilo nešto novo” na političkom tržištu. Može li taj novi kvalitet doneti narodnjačka koalicija ili barem u to ubediti deo neopredeljenih birača, najznačajnije je pitanje ovih izbora, naravno uz pitanje ko će od “malih” (LDP, SPS i G 17) ući ili ispasti iz prve lige. Da bi došlo do “narodnjačke sinergije”, oni treba da se “ideološki isprofilišu” kao treća politička opcija u Srbiji, neka vrsta trećeg puta između radikala i demokrata. Ne samo “nešto između” njih, već kao nešto treće što, na primer, kombinuje nacionalno i demokratsko, tradicionalno i moderno, balkansko i evropsko. Kako je javnosti već dosta dualističke podele na “evropejce” i “patriote”, a naročito medijskog sukoba niskog intenziteta između radikala i demokrata, takva opcija bi, uz dobru kampanju i medijsko profilisanje, imala veliku šansu za uspeh.

Tako se i Karićev uspeh od skoro 20 odsto na predsedničkim izborima 2004. može tumačiti kao relativno uspešan odgovor na potrebu za političkom opcijom koja se predstavlja kao kombinacija modernog i tradicionalnog, evropskog i patriotskog, liberalizma i nacionalne ekonomije. Takvim spojem evropejske retorike sa obećanjem pokretanja domaće privrede i zapošljavanja uspeo se pridobiti deo glasača koji su se već zamorili od podela na dve Srbije, kao i od socijalno neodgovorne politike. To što je ova i ovakva postmoderna demagogija bez realnog političkog utemeljenja imala takav uspeh govori o tome da bi slična politička pozicija ozbiljnijih “igrača” imala političku perspektivu.

Stoga, ovakvom pozicijom “narodnjačka opcija” ima šansu da napravi prodor u takvo biračko telo i jedina ima potencijalni rezervoar novih glasova. Koštunica sa svojim DSS-om i “legalističkom mantrom” ima relativno stabilno biračko jezgro, dok bi sa “narodnjačkim imidžom” mogao da ga proširi i tako stvori stabilnu biračku bazu “u narodu” kakvu imaju samo radikali i demokrate. Tako bi prevazišao limite rigidnog profesorskog imidža “ustavobranitelja” koji ima malo veze sa običnim ljudima i njihovim problemima. U tom bekstvu iz “okova ustavne metafizike” potencijalno mu može pomoći i njudilovski prakticizam ministra za kapitalne investicije.

No, i pored velikih potencijala “narodnjačke ideje” i pozicije vlasti koju Koštunica i DSS imaju, čini se da su zasad male šanse da se ostvari značajniji uspeh. Pre svega zbog toga što se koalicija formirala u poslednjem momentu i što se nije uspeo promovisati “zajednički imenitelj”, nešto poput “izgradnje države”, što bi obuhvatilo i donošenje ustava i gradnju saobraćajne infrastrukture. Stoga bi imidž Koštunice i Ilića trebalo malo da se približi jedan drugom, pr i čemu to znači da bi prvi morao malo da se “opusti”, a drugi malo “kultiviše”. Ono što je potrebno da bi se pozicionirali kao treća politička opcija je da uspeju nametnuti svoju “temu” izbora, a to znači premeštanje težišta iz dualističke optike koju nameću DS i radikali. Oni ne mogu biti prepoznati kao “treći put” dokle god se ne distanciraju od oba pola srpske političke scene i predstave kao autentična politička opcija.

Ova vlada, a naročito DSS, ne poseduje ni medijske kapacitete, a očigledno ni dovoljno sposobnosti za efikasnu kampanju. Jedinstven politički fenomen u Evropi je da je vladajuća stranka medijski anemična, nasuprot DS-u koji kao opozicija dominira medijskim nebom. Demokrate drže pod kontrolom ili utiču na veliki deo medija, kako elektronskih, tako i tabloidnih. Oni su u medijskoj sferi jaki gotovo kao sve druge stranke zajedno. Kada bi stranac došao u Srbiju, pomislio bi da je na vlasti DS i da su oni raspisali izbore kad im je to odgovaralo. Pored toga, njihovi medijski timovi ne prezaju ni od oštrog starta koji može samo da izazove tugaljivu reakciju “depresivnog” DSS-a tipa “mi ćemo voditi pozitivnu kampanju”. Mediji skloni demokratama mogu do mile volje da razvlače političku konkurenciju, a pre svega DSS, dok ovi ili nisu u stanju da odgovore ili mazohistički uživaju u kampanji protiv njih.

Taj sado-mazo odnos demokrata i članova DSS-a predstavlja zanimljiv psihopolitički fenomen koji bi mogao posebno da se obradi, ali nas ovde interesuje samo njegov uticaj na sputavanje potencijala “narodnjačke Srbije”. Naime, velik deo političke nomenklature DSS-a blizak je DS-u i, što je važnije, ima kompleks “niže vrednosti” u odnosu na njih. Jednostavno, DS je partija građanskog establišmenta prema kojoj Koštuničino okruženje gaji pomešana osećanja divljenja i zavisti. Naravno, ne treba zaboraviti ni međusobne, interesne veze. Zato je mnogima unutar DSS-ovog vrha teško pala koalicija sa “šumadijskim gazdama” i to prihvataju samo kao taktički potez koji treba da donese bolji izborni rezultat. S druge strane, demokrate koje su svesne ovoga potenciraće “najslabiju kariku” Koštuničine koalicije – Dragana Markovića Palmu, a naročito njegov arkanovski politički "bekgraund". Kada se uzme u obzir konfuzna “strategija” DSS-a s jedne strane i agresivna kampanja demokrata s druge, onda se može pretpostaviti da će “narodnjaci” trpeti neprekidne medijske udare. Kao posledica medijske defanzive i neartikulisanog imidža “bloka narodnih partija” mogu očekivati relativno mršav izborni uspeh. Dakako, ne loš, ali mnogo manji no što su se nadali.