Vanja J. Vučenović

SPS U PREDIZBORNOM PREVIRANJU

Da li je izborom Ivice Dačića za novog predsednika Socijalističke partije Srbije ova stranka odlučila da “okrene leđa” politici svog nekada neprikosnovenog vođe Slobodana Miloševića i na taj način postane ništa više do privezak postojeće srpske tranzicione političke stvarnosti? Ili je, pak, procenila da je “neminovno” prilagođavanje postpetooktobarskim političkim uslovima, uz donekle revidiran stav o istorijskoj ulozi Miloševićevih “dobrih i loših” dela, jedini uspešan recept za koliko-toliko izvesniji opstanak na političkoj sceni Srbije – pitanje je koje zaokuplja pažnju kako političkih analitičara, tako i sve razočaranijih simpatizera ove partije pred predstojeće parlamentarne izbore.

U tom pogledu odlučujuću bitku za novog vođu SPS-a na sedmom kongresu ove stranke između Ivice Dačića i Milorada Vučelića ne bi trebalo posmatrati samo kroz prizmu prostog nadmetanja dva političara zarad zauzimanja ključnih pozicija u vrhu SPS-a. Osim ličnog rivaliteta, njihov duel otkriva do sada prikrivanu č injenicu prisustva jasnih ideoloških razmimoilaženja između dve glavne struje i “Vučeline frakcije” unutar ove stranke.

Tako se, s jedne strane, prepoznaje tvr đe i levoj ideji odanije jezgro kao konzervativnije krilo partije, koje se (bar deklarativno) nameće kao u svemu verni i nepokolebljivi naslednik Miloševićevog predhaškog i posthaškog političkog opusa, a okupljeno je oko Milorada Vučelića, iskusnog stranačkog bosa i svojevrsne „sive eminencije“ ne toliko SPS-a, koliko onoga što se zvalo „miloševićevska struktura vlasti“. Ova frakcija se predstavlja kao protivnik ideoloških inovacija i ubrizgavanja neophodnih demokratsko-tranzicionih „infuzija“ u telo partije. Oni, čini se, žele da sa imenom Slobodana Miloševića, kao glavnim simbolom stranke i pogleda na svet, izađu na izbore. No, pored te „retro“ priče, očigledno je da imaju i ideju da Miloševića i „sve ono što on predstavlja“ interpretiraju u jednom levičarskom i antiglobalističkom ključu, što ih paradoksalno čini modernijim i medijski interesantnijim od Dačića i ostalih u partiji koji insistiraju na „patriotskom nasleđu“ devedesetih. Pored toga, dva glavna predstavnika ovog i ovakvog „čitanja“ Miloševića – Vučelić i Vulin (koji je očigledno napustio SPS) imaju solidan medijski „impakt“ neophodan SPS-u.

Sa druge strane nalazi se ono „liberalnije“ i verovatno umerenije krilo partije. Reč je o frakciji okupljenoj oko Ivice Dačića koja, iako se s jedne strane poziva na istorijske tekovine politike njenog u Hagu tragično nastradalog predsednika, s druge nastoji da se oslobodi „neugodnog“ tereta koju prizvuk sintagme „politika devedesetih“ ima na današnjoj političkoj sceni i okrene se rekonstrukciji SPS-a u stranku tzv. savremene socijaldemokratije, koja bi bledunjavo i možda samo u pojedinim „politički korektnim“ segmentima podsećala na nekada najmoćniju stranku srpske političke scene. Tako je ova „naprednjačka“ struja sklonija ( što je za staro i tvrdo „ Vučelino jezgro “ partije barem na rečima neprihvatljivo ) čak i neprirodnim savezima i koalicijama sa strankama demokratsko-liberalne provinijencije i nekritičkom utapanju u milje postpetooktobarske politike. Ovakav stav jeste pragmatičan, ali preti da, ako se suviše „popušta“, toliko marginalizuje ono levičarsko u stranci da će ona konačno prepustiti glasače iz redova „tranzicionih gubitnika“ drugim strankama, pre svega radikalima.

Sva ova razmimoilaženja, koja su svoju formalnu potvrdu dobila na sedmom kongresu, dovela su do toga da se SPS u ovom trenutku nalazi pred sudbonosnim pitanjem: ima li snage da se nosi sa ovom unutrašnjom podelom i na koji način će prevazići problem „suočavanja sa Miloševićem“. Veliki deo odgovora krije se u izboru Dačića za predsednika stranke. Na kongresu je poražen Vučelić. Dakle, “slično kao i kao kod demokrata, 'nosači kovčega' nisu uspeli da kapitalizuju tu svoju simboličku ulogu” (Vasilije Mišković „Srpski politički testamenti“).

Pitanje budućnosti SPS-a posebno je značajno zbog toga što je nezadovoljstvo Dačićevim izborom na mesto predsednika u ovim danima do te mere kulminiralo da je od Vulina došla najava osnivanja nove stranke, koja bi se već na januarskim izborima pojavila samostalno. “ Mi ne pravimo novu stranku, već ostajemo ono što smo bili – SPS – Slobodan Milošević, ali pošto Dačić drži pečat, moraćemo da se registrujemo. Kao što je postojala radikalna stranka s imenom Nikole Pašića, postojaće socijalistička s imenom Miloševića, pa neka glasači kažu za koga će glasati, za Dačića ili za nas”, izjavio je nedavno Aleksandar Vulin, doskorašnji član IO SPS-a, ne krijući nezadovoljstvo izborom novog partijskog lidera.

Još se čeka odluka Vučelića i ljudi koji ga podržavaju, a koji pretnju osnivanjem nove stranke koriste u unutarstranačkim pregovorima. Čini se da je samom Vučeliću najviše stalo da bude na poslaničkoj listi, pa će, u slučaju odbijanja rukovodstva stranke da mu izađe u susret, razmisliti o tome da se pridruži Vulinu u nesigurnoj avanturi poznatoj kao osnivanje nove stranke. No, on kao politički iskusan čovek zna da van SPS-a nema skoro nikakve šanse da bude politički faktor, pa se verovatno pre može nadati da bi postepenim delovanjem unutar stranke mogao popraviti svoj status. On, verovatno, shvata da ako izađe iz SPS-a, gubi velik broj onih koji su ga na kongresu podržali, ali ne bi radili na cepanju stranke. Njegov je problem taj što u stranci nije ni devedesetih bio “partijski čovek”, a naročito ne posle 5. oktobra, kada je imao različite faze u kojima je bio “i van i unutar SPS-a”. Takvi ljudi, bez obzira na svoje druge kvalitete, teško mogu da dobiju poverenje unutar ijedne stranke jer se u partijama ceni pre svega vernost i lojalnost. Dakle, i Vučeliću treba SPS i SPS-u treba Vučelić, ili, drugačije rečeno, mogao bi im biti jako štetan ako bi u vreme izbora izašao iz stranke i krenuo u svoju kampanju. Tada je gotovo sigurno da SPS ne bi prešao cenzus, što znači neizvesnu budućnost za ovu stranku.

Malo je verovatno da ovakva nestabilna situacija i neskrivena podeljenost, koja je već duže vreme prisutna u vrhu SPS-a, neće negativno uticati na, u velikoj meri dezorijentisano, članstvo partije, dodatno razočarano nejasnom i konfuznom politikom partijskog vođstva. Čini se da poseban razlog za razočaranje predstavlja postupanje onog dela partije koji polako, ali sigurno, još jednom “pokopava” Miloševića, kao i sve one ideje i vrednosti koje je on nesumnjivo utkao u temelje SPS-a devedesetih. Bez obzira na sve “grehove”, zablude i promašaje koji mu se pripisuju, Milošević je za većinu članova i simpatizera bio, ali i ostao (čak i sada kada nije među živima), alfa i omega i jedini pravi simbol ove partije. Naposletku, Miloševićev tragičan kraj u haškom zatvoru doživljen je kao žrtva i to je doprinelo jačanju kulta njegove ličnosti u unutarstranačkom okviru. Kult Miloševića, čiji se počeci vezuju za milionski skup na Gazimestanu na Vidovdan '89. godine, dobio je svoj konačni dramski, da kažemo šekspirovski, epilog u Hagu. Retko kada su ličnost i duh jednog lidera bili u tolikoj meri utkani u život partije kao što je to bilo u slučaju Miloševića i SPS-a. Stoga, SPS, i da hoće, ne može da se “odrekne” Miloševića, ali ni da ga nekritički glorifikuje.

Bez obzira na sudbinu SPS-a, Srbiji očigledno “fali” jedna ozbiljna levičarska partija koja zastupa interese radnika i milionske armije nezaposlenih. Ogromna apstinencija biračkog tela govori o dubokom razočaranju običnih građana, a naročito onih siromašnijih, što je još jedan pokazatelj da na političkoj sceni nema one političke snage koja bi se borila za leve ideale socijalne pravde, a bila patriotska, poput, recimo, predsednika Čaveza u Venecueli. Zbog unutrašnjih previranja, nedefinisanog odnosa prema Miloševiću, ali i konfuznog odnosa prema tranziciji i privatizaciji koje su u Srbiji stvorile jaz između 10-15 odsto dobro situiranih i ogromne većine siromašnog stanovništva, SPS se ovih godina nije uspeo pozicionirati kao zaštitnik prava “običnog čoveka”. I ova stranka se, kao i radikali i demokrate, suviše bavila “političkim testamentima”, pa je do sada bila “talac loše prošlosti” (Vasilije Mišković). Iz tog razloga, neophodno je razrešenje odnosa prema prošlosti koje neće ukopati stranku na margini. U tom pogledu SPS-u je potrebno da ima balans između “tvrde” i “meke” struje, između “levičarske” i “sistemske” politike i retorike, koji do sada ova stranka nije uspela da ostvari i zbog toga u javnosti i nema jasan levičarski profil koji joj je potreban i mimo izbora.