DUŠAN TUBIĆ

Kumovska posla

U našoj publicistici više puta je pokrenuta tema uticaja bezbednosnih struktura na formiranje i razvoj višestranačkog života u Srbiji. Primetan je priličan broj obaveštenih ljudi koji tvrde da su sve partije zapravo projekti državne bezbednosti sa različitim ciljevima. Ovo se tek unekoliko razlikuje od jedne druge „teorije“, po kojoj je većina stranaka u Srbiji, posebno opozicionih, pod kontrolom Amerikanaca. No, i pored toga što političkom čaršijom često struje priče o vezama političara sa našim i stranim službama (jedno drugo ne isključuje), skoro se niko do sada nije ozbiljno i, koliko je to moguće, naučnom metodologijom bavio i analizirao ovo, ipak značajno, političko pitanje. Osim, doduše, pokojeg lokalnog kafanskog teoretičara koji ima „pouzdane informacije“. Moramo se bez već poslovične „srpske paranoje“ (koje ima i na levici i na desnici), ali i bez olakog odbacivanja ove teme kao „teorije zavere“, upitati da li su i u kojoj meri službe bezbednosti (domaće i strane) imale uticaj na kreiranje nove srpske političke scene. Ako jesu – s kojim ciljevima i namerama?

Ono što možemo sa sigurnošću reći je da jedna služba koja kontroliše tokove moći i novca nije mogla stajati po strani novonastajuće političke scene. Stoga, nije daleko od pameti da se u određenim „strukturama“ u pravom trenutku shvatilo da dolazi vreme višestranačja, pa su rekli: ako već moraju biti stranke, nek budu one koje „mi“ kontrolišemo i na koje “mi” utičemo. Na talasu obnove srpskog patriotizma i tradicionalizma formirale su se intelektualno-političke grupe „nacionalne“ i „demokratske“ (nekad zajedno, a nekad odvojeno) orijentacije. Po mnogim , neformalnim informacijama, taj uticaj nije bio mali, iako je teško oceniti koliki je bio. Dalje, možemo se upitati da li je izbor ličnosti koje treba da vode opozicione partije uslovljen njihovim psihološkim profilima ili ideološkom orijentacijom. Zatim, da li je filtriranje političkih ličnosti koj e će voditi buduće stranke imalo za cilj samo da se dotični lakše kontrolišu (ljudi sa manama i slabostima) i da li će ti i takvi (svesno ili ne) degradirati nacionalne i demokratske ideje? Može se postaviti i pitanje da li su najveći zagovornici monarhizma, nacionalizma i četništva svojom neodgovornom politikom zapravo najviše doprineli degradiranju ovih ideja i tradicije? Da li je izbor „političkih četnika“, koji su se ponašali po matricama iz Bulajićevih filmova, tek posledica uticaja ovih stereotipa ili nešto više? Mnogo je pitanja, a malo pravih i relevantnih izvora, pa se moramo zadovoljiti posrednim zaključcima, bez pretenzija da oni budu nešto više od „verovatnih“.

Najmanje dva važna politička lidera i dve stranke su svoj politički “imidž” gradili na „borbi za nasledstvo“ tradicije ravnogorskog pokreta i lika đenerala Draže. Koliko su „četnički performansi“ Šešelja, poput onog pokušaja da u Tita zabodu glogov kolac, ili pak Vukov „četnički Vudstok“, poznat kao vidovdanski hepening, zaista mogli da budu ozbiljna obnova srpskog konzervativizma i nacionalizma? Šta su oni želeli tada, teško je reći. Ali, jasno je da su ostvarili bar deo svojih namera – da i u zemlji i u inostranstvu budu doživljeni kao legitimni naslednici čiča Draže (iako je kasnije Šešelj pravio otklon od svog „vojvodstva“). Na taj način uspeli su da u otadžbini uzmu glasove, a u inostranstvu pare od srpske dijaspore, koja je više od 45 godina čekala da se pojavi politička snaga u Srbiji koja će ne prosto rehabilitovati četnički pokret nego reći istinu o događajima svih onih sudbonosnih godina, od 1941–1945. Utrkivali su se da pokažu ko je “veći četnik”, da dobiju podršku demokratske Amerike, obezvređujući i obesmišljavajući osnovni cilj i želju dijaspore – istinu o istorijskim događajima. Interesantna je evolucija velikog broja bivših komunista u monarhiste i četnike. Neki su završili kao neokomunisti globalističke orijentacije, što samo potvrđuje da su prevrtljivost i promenjivost jedina konstanta političkog života Srbije.

Dobar primer ove tvrdnje su igre vezane za vraćanje imovine verskim zajednicama. Akt o povraćaju imovine prvo je izbegao da potpiše Milošević, potom Milutinović, koji bi to učinio da je DOS tražio. Koštunica je to samo deklarativno podržavao u trećoj godini vlasti, da bi akt konačno potpisao Tadić. I nakon toga nije se ništa značajno dogodilo. Vraćanje imovine je odloženo do nekog drugog vremena i neke nove političke klike na vlasti. Veliki deo imovine je nakon “restrukturiranja i privatizacije” jeftino prodat nekim domaćim (i stranim) tajkunima i šta onda zapravo i treba da se vrati! Ovako će ćutati, odugovlačiti, obećavati. Posle izbora i smene vlasti, ovi koji su sada na vlasti i koji nisu vratili zemlju optuživaće neku novu vlast što to ne čini i tako u nedogled. Evropa, u koju se svi kao kunu, ne priznaje nacionalizaciju, agrarne reforme i umesto da smo se rukovodili ovom tezom, glavna preokupacija bila nam je borba protiv nacionalizma i klerofašizma.

KUM I

Kada je reč o odnosu „službi“ (domaćih i stranih) prema domaćoj političkoj sceni, u nedostatku valjanih dokaza mogu se samo postavljati hipoteze i pitanja. Jedno od njih je i zašto je i kako Drašković poslužio Zapadu da pomogne Miloševiću da ostane na vlasti dok im je to odgovaralo? Zašto se i ubistvo premijera Đinđića koristi u prljavim političkim obračunima? Mnogo je nejasnih detalja vezanih za atentat na Ibarskoj magistrali i atentat na premijera, gde se „baš slučajno“ nađe kamera da sve to snimi. Priča se svela na Zvezdana Jovanovića i zemunski klan, dok se politička pozadina događaja sasvim ignoriše. S druge strane, tu nejasnu pozadinu koriste „radikalno demokratske“ političke snage da kroz jednu od najprljavijih kampanja (i JUL bi se postideo) optuže svoje političke protivnike za „stvaranje klime koja je dovela do ubistva premijera“. No, i pored svih „teorija zavera“ (dolazile one sleva ili zdesna) i političkih podmetanja, Srbija ostaje uskraćena za istinu o tome šta se u stvari dogodilo.

Ali, da se vratimo pitanju da li je i kako Drašković bio „kooperativan“ prema zahtevima Zapada da bi se Milošević održao na vlasti dok im je bio potreban. U Srbiji, očigledno, nije sve onako kako izgleda. Sve se može tumačiti i kao “splet okolnosti i slučajnosti” u kojima je dotični učestvovao . Prva “slučajnost” dogodila se 1990, pred prve višestranačke izbore, kada su Vuka ostale vođe opozicije molile i upozoravale na to da mora, zajedno s ostalima, da bojkotuje izbore zbog neravnopravnih uslova. Svi su se upinjali da ga odvrate od izbora: Koštunica, Nikola Milošević, Mićunović, jer su kao opozicija bili daleko od fer izbornih uslova. Kampanja, izborni zakon, pare, mediji, sve je bilo na strani Miloševićevog režima i tadašnja opozicija je smatrala da se ti problemi moraju rešiti pre izlaska na izbore. Drašković se lomio oko odluke, kada je u prostoriju ušao Dušan Mihajlović i obratio mu se rečima: “Vuče, iz pouzdanih izvora sam čuo, sigurno pobeđuješ na izborima!” Na ove reči Vuk je ustao i odgovorio: “Idemo na izbore!” Za njim to učiniše i neki od preostalih opozicionara i tako dadoše legitimitet izborima. Na taj način odigrali su onako kako je Milošević želeo (a i neki na Zapadu). Čini se da ni tada, a ni tokom čitavih devedesetih, nekim centrima moći na Zapadu nije odgovaralo da Milošević ode s vlasti, već im je najbolja varijanta bila „ slab Milošević – na vlasti, jaka opozicija“, čime se održava nestabilnost na koju se lako utiče.

U međuvremenu, 1997. godine dogodilo se skidanje Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda, a Drašković izlazi na „najpoštenije izbore organizovane do tada“, republičke izbore koji su raspisani te godine posle propasti koalicije „Zajedno“. Svega 2–3 meseca od početka protestne šetnje i studentskog bunta videlo se da studentski protest ima daleko veću koheziju i jačinu. Studenti su imali i konkretne zahteve: kažnjavanje odgovornih za izbornu krađu i donošenje fer izbornog zakona. Činilo se da se oni nisu direktno stavljali ni na jednu od političkih strana. Taj naboj pozitivne energije nisu izigrali ni Milošević ni Gonzales, već vođe tadašnje opozicije, koji su pristali na sitne ustupke. Tada je Vuk, zajedno sa Čankom, dao legitimitet tim izborima, iako je imao šansu da sa Đinđićem i Koštunicom prisili Miloševića (tada još „garanta mira i stabilnosti“) na stvarno fer izborne uslove. Dok su se protestanti mrzli na ulici, neki lideri demokratske opozicije tajno su pregovarali sa Miloševićem.

Ričard Holbruk je tada izjavio da “on ne zna šta je to bojkot izbora”. Sa Vukom i Čankom, kao ljudima koji su uvek „osetljivi“ prema zahtevima i interesima određenih centara moći na Zapadu, Holbruk je vrlo dobro znao ko će na tako organizovanim izborima pobediti, a ko izgubiti. Ova dvojica su tada Miloševiću poslužili kao “folklor” na unapred zagarantovanoj pobedi, što se uklapalo u tadašnje interese Zapada. Milošević je u međuvremenu od “garanta mira” postao “haški optuženik”. Čak se i ponašanje Draškovića 1999. godine (naglo uskakanje u Skupštinu i prihvatanje „Ahtisarijevog plana“) i 2000. godine, sa podrivanjem jedinstva nastajuće opozicione koalicije, može shvatiti u navedenom smislu. Isto tako je i kandidovanjem Dražinog unuka – Vojislava Mihajlovića i kampanjom u kojoj se više kritikovao DOS oduzimao glasove pre svega Koštunici. Neki, poput Čavoškog, objašnjavaju ovakvo Draškovićevo „prividno protivrečno ponašanje“ i neobjašnjivu usklađenost sa zahtevima Zapada time što on želi da na sve moguće načine izbegne Hag. No, mi verujemo u tako simplifikovana objašnjenja.

KUM II

Nasuprot njemu je Vojislav Šešelj, njegov „bivši“ kum i prijatelj, istovremeno i potpuni antipod. Iako su zajedno krenuli u politiku kao “najveći četnici”, dogurali su do “najvećih neokomunista”. Mnogima nije jasna ova njihova metamorfoza, koja nema nikakve veze sa autentičnim četništvom već se savršeno uklapa u metode kontrole političke scene Srbije od strane „nadležnih“. Na ovo opažanje o vezi Šešelja sa SPS-om njegov imenjak Koštunica izjavio je u proleće 2003. godine da “prikrivena i neprikrivena saradnja SRS i SPS traje od proleća 1991. i izbora Šešelja kao kandidata u ‘crvenoj' Rakovici!” Na tim izborima Milošević je omogućio Šešelju da pobedi anonimnog radnika koji je bio kandidat SPS-a. On je onda terao kontru svom kumu i ostaloj opoziciji i time ojačao pozicije Miloševića i omogućio mu da sa svojom ženom vodi zemlju na neodgovoran način.

Nažalost, tradiciju pogrešne i neprofesionalne politike nastavio je i DOS. Mi još uvek nemamo naučne i strateške institucije koje bi pratile promene u svetu i regionu i pomagale političarima da formulišu realnu nacionalnu strategiju.

Bilo kako bilo, Šešelj i Drašković su na početku bili na istoj strani, da bi posle postali ljuti politički protivnici. Ali, kako su se stvari, površno gledano, veoma menjale, ipak su obojica bili tu kad god je bilo potrebno da se uzdrmana Miloševićeva vlast stabilizuje. Uvek je jedan od kumova bio “pri ruci” Miloševiću! Jedan se samoproglasio za najvećeg demokratu (to mu je posle kao štafetu preuzeo DOS), a drugi za najvećeg patriotu. Na osnovu kog prava neki imaju danas licencu na demokratsko, a drugi na patriotsko?

Šešeljeva podrška ulasku plavih šlemova u tadašnju Republiku Srpsku Krajinu i planovima koji su bili nepovoljni po Srbiju ruši mu autoritet velikog borca za nacionalnu stvar. Šešelj je tada to obrazlagao poređenjem sa situacijom na Kipru, čiji severni deo drži Turska već dve decenije. On, kao politički pismen čovek, nikako nije mogao da prenebregne činjenicu da je Turska za SAD „broj jedan“ u regionu a i šire, dok je Srbija u očima te iste Amerike na ubedljivo poslednjem mestu. Pitam se da li je ovaj njegov previd slučajan ili nameran! Na sličan način Drašković je davao podršku planu „Z–4“ za RSK, za Dejton i Rezoluciju 1244, i time godinama podržavao Miloševića i njegovu lošu politiku.

Teško je govoriti objektivno o čoveku koji se nalazi u haškom kazamatu zbog tanke optužbe za ratnu retoriku ili zbog „govora mržnje“. No, mora se reći da je svojom nacionalističkom retorikom o “Velikoj Srbiji” Šešelj podario savršen alibi Zapadu za sve napade na Srbiju i glavni argument za teoriju o „velikosrpskoj agresiji“, kao i za hašku optužbu o „zločinačkoj zaveri“. A ta jadna Srbija pretvarala se, po želji i planu Zapada, u sve manju, slabiju i siromašniju. Čini se da radikalna retorika podele Srbije na dva dela, na ondašnje patriote i izdajnike, ili današnja, na nazovi demokrate i nacionaliste, odgovara nekim centrima na Zapadu koji na taj način oslabljuju i destabilizuju naš politički sistem i čine ga manje otpornim na pritiske. Onda je Srbiju delio najviše Milošević, sada to čine oni koji se predstavljaju kao evropska opcija. Politički raskol, koji danas najviše generišu demokrate a za njima i radikali, s jedne strane onemogućava politički dogovor oko ključnih političkih pitanja, a sa druge olakšava odvajanje Kosova od Srbije. Nema razvijene demokratije bez nacionalnog konsenzusa po osnovnim pitanjima. Ko god promoviše dualističke podele, direktno radi u korist naše štete. Bio toga svestan ili ne.