Čedomir Štrbac

„Novi svet” u licu Amerike

„Novi svet” u licu Amerike – relativno nov, jer se pojavljuje kao činilac tek u novovekovnoj istoriji sveta – znatno je zadužio taj isti svet brojnim doprinosima ljudskoj civilizaciji, čak nemerljivo. Otuda i fascinacija Amerikom svuda pa i kod nas, juče, kao i danas, ali danas praćena sve izrazitijom upitanošću.Sopstvenim emancipovanjem od kolonijalne potčinjenosti „starom svetu”, SAD su, kao sinonim „novog sveta”, bitno doprinosile organizovanju sveta u celini. Taj proces dugog trajanja, od američke Deklaracije nezavisnosti, preko Francuske revolucije i dalje, temeljio se na progresivnim načelima slobode, nezavisnosti, suverene jednakosti država, ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda. Ova načela su evoluirala i univerzalizovana u Društvu naroda, potom u Atlantskoj povelji, a onda u Organizaciji ujedinjenih nacija.

Povelja OUN iz 1945. je do tada najviši domet u konceptualnom i organizacijskom uobličavanju međunarodnog zajedništva, izraz tendencije za što većim jedinstvom sveta i prihvatanjem bitnih demokratskih vrednosti i načela u međunarodnom životu. Danas se čini da je to opštepoznato, nesporno i odavno dato. Međutim, reč je o novijoj tekovini koju tek treba afirmisati kao realnost međunarodne prakse.

Izgledi da SAD postanu svetska sila „po modelu prezrenih imperijalnih država Evrope”, zadugo su bili neprihvatljivi. Čak i učešće u dva svetska rata  i ogroman doprinos u pobedi nad retrogradnim snagama, u stvari je bilo iznuđeno od SAD. Tek je početak hladnog rata (1945–1949) označio „prekretnicu u američkoj istoriji” i ulaženje „u međunarodne obaveze do tada neviđenog obima” (Filip Dženkins, „Istorija SAD”).

Konačno je napuštena Monroova doktrina svojevrsnog tradicionalnog izolacionizma, a SAD su postale svetski intervenijent  broj jedan. Godinama je to značilo diplomatiju topovnjača, zastrašivanje nuklearnim arsenalom, podršku despotskim i diktatorskim režimima (prema potrebi), ogoljenu full spectrum dominance politiku, surove vojne intervencije i hladnu bezobzirnost za neameričke živote...

Američko involviranje u određene situacije sagledavano je isključivo u kontekstu globalne ideološke geopolitičke suprotstavljenosti, često bez dovoljne obaveštenosti, a najčešće bez imalo sluha za lokalne okolnosti i izvore zategnutosti koji su proizveli određenu krizu. U Reganovo doba i kasnije, rat je postao legitimna politička opcija pod uslovom da pretpostavlja minimalne američke gubitke, „kao u Iraku ili nikakve kao na Balkanu”.

Još gore, takav rezon je ostao  i kad su nestale okolnosti (hladni rat) koje su ga uslovljavale.

Iskusili smo to, nažalost, na sopstvenoj koži, tokom niza godina tragičnog rasapa Jugoslavije, posebno 1999. i to nikad ne može biti zaboravljeno.

Poznati novinar „Njujork tajmsa” Dejvid Bajnder je početkom 2006. upravo na stranicama „Politike” iskazao stav da će istoričarima biti potrebno dosta vremena „da se iz korena promeni aktuelno jednostrano viđenje stvarnih uzroka ratova vođenih u Jugoslaviji”.

Na takvom viđenju i na njemu zasnivanoj politici su najviše insistirale SAD. Menjanje takve politike, uz oslonac na prisutnu kritičku samosvest i demokratski potencijal i kapacitet Amerike, ostaje nam kao nada.

Da se, posle fascinacije Amerikom, u Beogradu nikad ne ponovi krik očaja izražen u grafitu iz 1999: „Kolumbo, j... te radoznalog“.