Mišel Rokar

Američka strategija je pretrpela neuspeh

Za samo sedam dana posle napada, predsednik Džordž V. Buš objavio je "rat terorizmu". Metafora rata ima jedinstvenu prednost zbog toga što jasno i snažno sugeriše intenzitet protivnapada na koji poziva. Pored toga, metafora rata čini i implicitni apel na intenzivnu mobilizaciju, ne samo zemlje koja je bila napadnuta, već i njenih prijatelja i saveznika.
Prirodno, niko ne dovodi u pitanje pravo Amerike da se brani. Nikada nije bio dovođen u sumnju legitimitet nasilnog protivnapada. Ali, ratna metafora takođe donosi neizbežne konotacije koje su, kada se primene na terorizam, pogrešne i kontraproduktivne.
Kad god je reč o ratu, on implicira borbu protiv nacija, naroda, ili država. On implicira da će se neprijateljskim smatrati čitave teritorije i stanovništva koja žive na njima. Rat implicira armije i komandne strukture koje se mogu raspoznati, ako već nisu potpuno poznate; u svakom slučaju, rat podrazumeva vojnu konfrontaciju s neprijateljem koji se može identifikovati.
U svim ovim tačkama, koncept rata - da parafraziramo američkog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda - ne pomaže mnogo. Čak i da je obim napada 11. septembra bio tolikih razmera da je samo američka armija izgledala kao neko ko se može suočiti s tim izazovom, dejstvovanje protiv pretnje koja je više ekstranacionalna nego internacionalna u tehničkom smislu jeste stvar policijske, a ne vojne taktike.
Negativne posledice ove pogrešne vizije postale su očigledne veoma brzo. Sada je naširoko poznato da je američka vlada, jednim delom možda nesvesno, prihvatila jedan duboko iskrivljeni imidž Al Kaide koji ju je prikazao kao hijerarhijsku organizaciju s jedinstvenom komandnom strukturom - prototip neprijatelja koji američka armija može napasti i uništiti.
Ali, Al Kaida - ta reč znači "osnova" ili "logor", to jest ništa više ili manje nego tačka okupljanja i obuke - više je nalik razlivenoj sferi uticaja koju čine pojedinci i male lokalne ćelije koje deluju po sopstvenoj inicijativi i veoma retko sarađuju, i to samo kad je reč o operacijama velikih razmera. Nije bilo dokazano da su napadi u Londonu, Madridu, ili na Baliju u godinama posle zavere 11. septembra, ili napad na američki ratni brod "Koul" 2000, bili odraz nekog "centra" koji je koordinirao operacije, ili davao naređenja da se one sprovedu.
Takođe je pogrešno brkati islamski terorizam s onim koji sprovode baskijska ETA, "tamilski tigrovi" Sri Lanke ili Irska republikanska armija. Dok ove grupe imaju terorističku osnovu i preokupirane su nacionalnim ciljevima, izgleda da je islamski terorizam proizvod veoma malog broja pojedinaca koji žele da se osvete za vekovima staro "ponižavanje" muslimanskog sveta koje su doneli kolonizacija, odsustvo ekonomskog razvoja i politička slabost. Cilj islamskih terorista je ništa manje do uništenje "hegemonističkog" zapadnog sveta, uprkos želji većine muslimanskih nacija da žive u miru s međunarodnom zajednicom i sarađuju u oblikovanju delotvornih strategija razvoja.
Jedina održiva strategija za suočavanje s pretnjom islamskog terorizma bila je, i jeste i danas, traženje sporazuma među muslimanima i među liderima muslimanskih nacija o oblicima zajedničke saradnje, uključujući policijsku saradnju, koji su potrebni da bi se militantni pojedinci u njihovoj sredini izolovali, oslabili, ili uništili. To je dugačak i težak proces, ali tome i dalje nema alternative.
Umesto toga, metafora rata i dalje definiše američke reakcije i odgovore nekoliko saveznika SAD. Privlačnost ove metafore može se pripisati prevelikom poverenju koje Amerikanci imaju ne samo u svoju armiju, što je i razumljivo, već i u silu u celini, što je mnogo manje razumljivo u slučaju jednog inteligentnog naroda. Šta god da je u pitanju, davanje imena rat borbi protiv terorizma dovelo je donosioce političkih odluka u Americi do toga da umnože nasilne vojne operacije koje apsolutno nemaju šanse da pridobiju srca i umove u muslimanskom svetu. Sasvim suprotno.
Avganistan je bio jedini slučaj gde je nekakav vojni odgovor bio razumljiv: Njegova vlada, uostalom, dala je Al Kaidi privremen teritorijalni dom. Ali, ogromna greška bila je uplesti u to Irak koji nije imao nikakve veze s napadima Al Kaide 11. septembra, greška koja je ojačala islamske ekstremiste i verovatno im pomogla da regrutuju teroriste. Pored toga, američki odgovor pojačao je uverenje Izraela u delotvornost vojnih metoda, što je dovelo do nedavnog rata u Libanu i tekuće invazije Gaze.
Bespomoćna, međunarodna zajednica ne čini ništa. Rigidnost i brutalnost američkog ponašanja - koje su rezultirale višestruko većim brojem civilnih žrtava nego što ih je poginulo 11. septembra - blokirale su bilo kakvu korisnu intervenciju zemalja kao što su Alžir, Maroko, Jordan, Saudijska Arabija, ili Ujedinjeni Arapski Emirati. Ratna opcija je, takođe, isključila mogućnost ozbiljnih pregovora između Izraela, Sirije i Libana. Napadajući jednu muslimansku zemlju za drugom, SAD i njihovi saveznici stvorili su utisak da je neprijatelj sam islam, što neizostavno vodi "sukobu civilizacija" za koji Amerika kaže da želi da ga izbegne.
Ali, američka strategija pretrpela je neuspeh. Sila ne može da postigne sve. Međunarodna zajednica mora jasno da kaže da islam nije naš neprijatelj i da se protiv terorizma mora boriti na druge načine. Muslimanski politički lideri, sa svoje strane, treba isto tako otvoreno da izjave da terorizam nije njihov izbor. Ako obe strane mogu da priguše svoje ubilačko ponašanje, rodiće se nada za kulturno i političko pomirenje.

Autor je bivši premijer Francuske i lider socijalističke partije, a sada član Evropskog parlamenta