|  Povratak religije u politiku
Ralf Darendorf
Kraj sekularizma?
Raširio se moralni relativizam koji je doveo do toga da mnogi prihvate tabue svih religioznih grupa u ime tolerancije i multikulturalizma
  Kada je - prvo pedesetih, a potom, još naglašenije, devedesetih godina prošlog veka - proslavljan kraj ideologije, niko nije predvideo da će se religija, koja je u prvoj polovini 20. stoleća bila prokletstvo politike, osvetnički vratiti toj ulozi. Danijel Bel i Rejmond Aron pisali su o kraju fašističke i komunističke ideologije u nadi da ćemo stupiti u doba pragmatizma u kojem će politika biti stvar argumenata i debate, a ne verovanja i totalitarnih pogleda na svet. U politici je prevladao prilaz Karla Popera, u kome su dominirali razum i kritički dijalog. I kada je, nakon kolapsa komunizma, izgledalo da se bliži kraj istorije, pomislilo se da je ideološka politika zauvek nestala.
Ali, istorija nema kraja i večno je puna iznenađenja. Knjige Frensisa Fukujame Kraj istorije i Semjuela Hantingtona Sukob civilizacija pojavile su se tokom devedesetih jedna za drugom u periodu od samo tri godine, a jednu deceniju nakon toga svi mogu videti da se religija vratila u politiku - a mnogi to osećaju na svojoj koži.
Ove knjige nisu samo akademske rasprave već odražavaju razvoj stvarnih događaja. U vreme kada su bile poražene lažne religije totalitarnih ideologija, prave religije - tako je izgledalo - bile su odavno nestale s političke scene. Formalno priklanjanje religioznim uverenjima u nekim zemljama bilo je simbolizovano gestovima i ritualima. Ipak, niko o tome nije mnogo razmišljao kad su američki predsednici različitih verskih ubeđenja na početku mandata polagali zakletvu Bogu i zemlji. U Vestminsteru, svako parlamentarno zasedanje počinje hrišćanskim molitvama s predsedavanjem spikera koji mogu biti hrišćani, ili Jevreji, ili oni koji ne veruju. Nisu sve demokratije bile striktne kao Francuska u svom formalnom sekularizmu, ali su sve bile sekularne: zakone su donosili suvereni ljudi, a ne neko nadljudsko biće ili organizacija.
Ova posvećenost sekularizmu, međutim, odjednom nije više toliko jasna. Religiozni fundamentalisti tvrde da zakon mora biti ukorenjen u verovanju u neko više biće ili čak zasnovan na otkrovenju. Velikim delovima Republikanske partije u Sjedinjenim Državama sada dominira hrišćanski fundamentalizam. U Evropi, Vatikan je lobirao za priznavanje Boga u preambuli predloženog Ustavnog ugovora. Izrael dugo izbegava da sačini ustav, jer se njegovi sekularni građani plaše da bi im ortodoksni Jevreji mogli nametnuti svoje vrednosti.
Slično tome, šerijat, islamski zakon, stupio je u politički život u svom najmanje prosvećenom obliku u nekim demokratijama koje su obećavale, kao što je Nigerija, da ne pominjemo Iran. Islamski fundamentalizam - islamizam - raširio se na sve zemlje u kojima postoji znatan broj muslimana.
Zašto se religija vratila u sekularnu i demokratsku politiku?
Glavni razlog je verovatno to što su prosvećene zemlje sveta postale nesigurne u svoje vrednosti, pa čak i u samu Prosvećenost. Raširio se moralni relativizam, koji je doveo do toga da mnogi prihvate tabue svih religioznih grupa u ime tolerancije i multikulturalizma. Karikature Muhameda se ne objavljuju i ne izvodi se Mocartova opera Idomeneo kako bi se izbeglo vređanje religioznih osećanja; a kada, na kraju, dođe do objavljivanja i predstave, oni postaju neka vrsta demonstracije koja gotovo ima nameru da uvredi. Može se shvatiti to što prosvećene vernike u islamu (a njih je mnogo) uznemirava činjenica da je svet u kome žele da žive u suštini loman i ranjiv. Povratak religije u politiku - i u javni život uopšte - predstavlja ozbiljan izazov vladavini demokratski usvojenih zakona i civilnih sloboda koje ih prate. Zato je važna reakcija prosvećenih zajednica. Možda je u redu to što je korišćenje religioznih simbola postalo predmet javne rasprave, mada ja smatram da je nošenje pokrivala za glavu pa čak i velova isto toliko deo individualne slobode kao što je to nošenje jevrejskih kapica ili hrišćanskih krstova.
Ali, postoje daleko važnija pitanja - iznad svega, sloboda govora, uključujući slobodu da se kažu i napišu stvari koje mnoge ljute ili čak vređaju. U interesu prosvećenog dijaloga, granice slobodnog govora treba da budu iscrtane što je šire moguće. U slobodnom svetu ljudi nisu prisiljeni da čitaju bilo koji list ili slušaju govor koji im se ne dopada i mogu se bez straha suprotstaviti onome što kažu osobe na položajima vlasti.
Današnja moda protiv Prosvećenosti može se lako otrgnuti kontroli. Oni kojima je stalo do slobode moraju naučiti da je cene i brane sada, inače će jednog dana morati da se bore da je vrate.
Autor je pisac više priznatih knjiga i član Britanskog Gornjeg doma
Copyright: Project Syndicate Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
|
|
