| Odbrana Salmana Ruždija i danskih karikaturista
Ralf Dahrendorf
Novi talas antiprosvetiteljstva
 Ne tako davno čovek je mogao zaključiti da, bar u Evropi, nema više tabua. Proces koji je započeo s Prosvetiteljstvom sada je dostigao tačku na kojoj "sve može da prođe". Posebno u umetnosti nije bilo vidljivih granica za prikazivanje onog što je pre samo jedne generacije smatrano izrazito uvredljivim.
Pre dve generacije većina zemalja imala je cenzore koji nisu samo pokušavali da spreče mlade ljude da gledaju neke filmove, već su stvarno zabranjivali knjige. Nakon 1960-ih, takve su zabrane slabile sve dok, na kraju, eksplicitna seksualnost, nasilje i blasfemija - mada su uznemiravali neke ljude - nisu bili tolerisani kao deo prosvećenog sveta.
Da li je bilo baš tako? Da li zaista nema nikakvih granica? Izvan Evrope stav "sve prolazi" nikada nije bio potpuno prihvaćen. A i u Evropi je takođe bilo granica. Istoričar Dejvid Irving još je u austrijskom zatvoru zbog zločina poricanja holokausta. To je, svakako, specijalni slučaj. Poricanje dobro dokumentovane istine može dovesti do novih zločina. Ali, da li je odgovor na staro pitanje "Šta je istina?" uvek toliko jasan?
Šta mi u stvari radimo ako insistiramo na turskom priznanju da se dogodio genocid Jermena kao uslovu za njeno članstvo u Evropskoj uniji? Jesmo li toliko sigurni u Darvinove teorije evolucije da treba da zabranimo alternativna viđenja postanja u školama?
Oni koji su se bavili slobodom govora uvek su razmišljali o njenim granicama. Jedna takva granica je podsticanje nasilja. Čovek koji u prepunom pozorištu ustane i vikne "Vatra!" kad nje nema kriv je za ono što se dogodi u stampedu koji potom usledi. Ali, šta ako ipak ima vatre?
Ovo je kontekst u kome možemo posmatrati invaziju islamskih tabua u prosvećeni, uglavnom neislamski svet. Od fatve upućene Salmanu Ruždiju zbog Satanskih stihova, preko ubistva opatice u Somaliji kao reakcije na govor pape Benedikta u Regensburgu, do otkazivanja jednog izvođenja Mocartovog Idomenea u Berlinskoj operi, zbog u predstavi odsečenih glava religioznih osnivača, uključujući Muhameda, bili smo svedoci nasilja i zastrašivanja korišćenih da se odbrane tabui neke određene religije.
Ima ovde pitanja na koje ne mogu lako da odgovore civilizovani branitelji Prosvetiteljstva. Tolerisanje i poštovanje ljudi koji imaju sopstvena verovanja su u redu i možda su neophodni da se sačuva prosvećeni svet. Ali, postoji i druga strana koju treba razmotriti. Nasilne reakcije na mišljenja koja nisu dobrodošla nikad nisu opravdane i ne mogu se prihvatiti. Oni koji tvrde da bombaši samoubice izražavaju razumljiva ogorčenja sami su prodali svoju slobodu. Samocenzura je gora nego sama cenzura, jer ona dobrovoljno žrtvuje slobodu.
To znači da mi moramo da branimo Salmana Ruždija i danske karikaturiste i prijatelje Idomenea bez obzira da li nam se oni dopadaju ili ne. Ako ih neko ne voli, postoje svi instrumenti javne debate i kritičkog prilaza koje na raspolaganju ima jedno prosvećeno društvo. Takođe je tačno da mi ne moramo da kupimo bilo koju određenu knjigu ili da slušamo operu. Kakav bi jadan bio svet u kome se više ne bi govorilo ništa što bi moglo da povredi neku grupu! Multikulturno društvo koje prihvata svaki tabu svojih različitih grupa trebalo bi o tome malo da porazmisli.
Vrsta reakcija koje smo nedavno videli na izražavanje gledišta uvredljivih za neke druge ne obećava ništa dobro za budućnost slobode. Svetom kao da se širi jedan novi talas antiprosvetiteljstva, gde scenom dominiraju najrestriktivnija gledišta. Prosvećena gledišta moraju se snažno suprotstaviti takvim reakcijama. Odbrana prava svih ljudi da govore stvari čak i kad neko prezire ta gledišta jedan je od prvih principa slobode.
Stoga, Idomeneo mora biti izveden, a Salman Ruždi mora biti objavljen. Hoće li neki urednik objaviti karikature uvredljive za one koji veruju u Muhameda (ili Hrista, u istoj meri) jeste stvar procene, gotovo ukusa. Ja to možda ne bih uradio, ali bih ipak branio pravo nekoga ko odluči drugačije. Za raspravu je da li nedavni incidenti ove vrste zahtevaju "dijalog između religija". Javna debata koja na jedan ili drugi način razjašnjava slučajeve izgleda prikladnija nego pomirenje. Koristi od prosvećenog dijaloga suviše su dragocene da bi se pretvorile u vrednosti o kojima se može cenkati. Odbrana ovih koristi jeste zadatak s kojim se sada suočavamo.
(Autor je pisac više priznatih knjiga i bivši evropski komesar iz Nemačke. Sada je član Britanskog Gornjeg doma)
Copyright: Project Syndicate Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
|
