Vasilije Mišković

ČEDINO ILI – ILI

Čeda Jovanović je redak primer političara koji je uspeo da se posle političke propasti vrati u politički život, ili se barem nalazi nadomak toga. Koja je formula uspeha operacije oživljavanja “ političkog mrtvaca ”? Očigledno je reč o jednom izuzetno “žilavom” i upornom čoveku koji je uveren u to da može da menja zemlju, u šta je uspeo da ubedi i jedan broj ljudi.

Čeda je klasičan primer “buntovnika bez razloga” i revolucionara koji kombinuje ideološki ekstremizam sa političkim marketingom. Još kao student pojavljivao se kao agilan i uporan borac za neke ideje, doduše tada desničarskog nastrojenja, što nije ostalo neprimećeno. Naime, pokojni Zoran Đinđić video je sa kakvom je tvrdoglavom upornošću Čeda, sa još nekoliko protestanata, istrajavao na “onom zimskom protestu”. Naredni korak bio je da tog mladog studentskog vođu pridobije i od njega napravi svog “demokratskog komesara”. Pri tome je mladi, gnevni Čeda morao da se mane ćorava posla i baci majicu “white power”, a sa njom desničarenje iz kruga bračnog para Pajkić–Bjelica. Tako je promenio odeću i priču, prošao “obuku” i postao glasnogovornik „liberalne Srbije“. No, ne treba precenjivati značaj promene ideološke retorike. Ideološki predznak je promenjen, ali je Čeda ostao Čeda – ideološki radikal sa osećajem misije.     

Usledile su godine političkog rada, kako u opoziciji pre 5. oktobra, tako i iskustvo vlasti posle njega. Za to relativno kratko vreme u politici Čeda je imao mnogo bitaka, od studentskog protesta, preko opozicione borbe protiv Miloševićevog režima, velike predizborne kampanje 2000. godine i petooktobarski prevrat. Postaje čovek za specijalne operacije Zorana Đinđića („pregovori“ sa Miloševićem), u koje spadaju i “politički sukobi niskog intenziteta”, ali i veze sa “sivom zonom”. Dosta se pisalo o njegovim vezama sa Legijom i „zemuncima“. Na kraju, dolazi atentat na Đinđića i kratko vreme vladavine dvojca Živković–Jovanović. Ovo podsećanje je neophodno kako bismo ilustrovali njegovo bogato iskustvo, što znači da je on čovek koga ne treba potcenjivati. Čeda, pored ideološkog žara, ima i realnu sliku politike kao tehnologije vlasti, moći i uticaja. I kod njega, kao prekaljenog borca u političkim okršajima, dominira pragmatično nad ideološkim.   

Naš „junak“ dobro zna da je za politiku potrebno imati ideologiju, organizaciju i novac. Kako vidimo kroz njegovu kampanju širom Srbije, on ne samo da to poznaje već i solidno vlada tim instrumentima. Dok su se druge stranke međusobno trošile u međusobnim čarkama, Čeda je u relativnom miru uspeo da „terenskim radom“ stvori partijsku strukturu na većem delu države. Sa iskustvom čoveka koji je bio i u opoziciji i na vlasti, shvatio je da se partijska struktura gradi na entuzijazmu i obećanju materijalne koristi. Prvu fazu izgradnje stranke obeležila je žestoka, a neretko i ekstremistička retorika koja je trebalo da privuče nezadovoljnike, pre svega iz DS-a i oko njega, od kojih se stvara politička infrastruktura. Pokušao je da se pozicionira kao alternativa svim postojećim strankama i jedina prava opozicija. Njegova ciljna grupa su mlađi, obrazovaniji i „urbaniji“ stanovnici, a pored njih i pripadnici etničkih i drugih socijalnih manjina. Mora se priznati da je uspeo da privuče simpatije dobrog dela mlađe populacije (do 30 godina), što je sve pratio uporan terenski rad, kao i izbor ljudi koji će na lokalu voditi stranku. Kada je kako–tako napravio partijsku mrežu, što danas u Srbiji ophrvanoj defetizmom nije nimalo lako, učlanio i organizovao dovoljan broj ljudi (hvali se cifrom od 30.000), odlučio je da „spusti loptu“.

Uočava se da je izostala agresivna retorika napada na Koštunicu i kritika Tadićeve „kohabitacije“ koja je trebalo da ga predstavi kao naslednika đinđićevske politike (ili barem retorike), što bi mu donelo simpatije u redovima DS-a, naročito kod onih koji istrajno gaje animozitet prema Koštunici i „svemu onome što on predstavlja“. Pošto je politički preživeo tu rizičnu fazu u kojoj je napadao i premijera i predsednika, samo on zna kako i uz čiju pomoć, odlučio se za zaokret. Iako ima moćne zaštitnike u zemlji i svetu, nije mogao da rizikuje da mu državni organi „pronađu nešto“ iz očigledno bogate političke prošlosti, a ni da trajno bude marginalizovan u medijima na koje uticaj imaju oni koje najviše napada. Kako neko reče na internetu, Čeda Jovanović ima najjaču motivaciju među političarima jer se „ on ne bori za vlast, već za slobodu “. Očigledno je da je do sada uspeo da postigne prećutni dogovor o nenapadanju u odnosu prema predsedniku, pa i, čini se, u odnosu prema premijeru.

Osim očigledno „dobre zaleđine“, Čedinom mirnom političkom razvitku pogoduju i procene ključnih političkih aktera u vezi sa njim. Radikali nemaju ništa protiv njegovog jačanja jer se time, kako im se čini, slabi njihov glavni rival – DS. Pored toga, oni očigledno veruju u to da njima radi ravnoteže odgovara jedna radikalnija opcija sa „druge strane barikada“. Primećeno je da u retorici političara LDP-a upadljivo izostaju „strelice“ upućene prema radikalima, a bilo je i nekih izjava koje su shvaćene i kao „komplimentiranje“. S druge strane, vrh DSS-a nije preterano reagovao na napade koji su dolazili od Čede, a posle i od njegove stranke, iz više razloga. Prvo, oni važe (a delom i jesu) za neagresivnu i „sporu“ stranku koja mnogo ne haje za političke napade. Tu medijsku ravnodušnost Koštunice i njegovog okruženja neki čak nazivaju „taoizmom“ koji uči da ako se dovoljno čeka, sve dođe na svoje mesto. Drugi razlog što se nije energičnije reagovalo je uverenje da Čeda i njegova stranka nikako ne mogu da pređu cenzus, pa bi bavljenje njima bio samo gubitak energije. Kako u poslednje vreme istraživanja pokazuju da LDP-u raste popularnost i da se približavaju cenzusu, preovladava mišljenje da je i to dobro jer se time, navodno, oslabljuju pozicije DS-a. To je prilično problematična teza jer se Čeda jasno izjašnjava da bi podržao, pa i spolja, kao sada SPS, ovu vladu, buduću vladu čije bi težište bio DS. I poslednje, ali ne i najmanje važno, jeste činjenica da bi pokušaj energičnije akcije prema Čedi Jovanoviću izazvao proteste nekih važnih međunarodnih faktora.     

Na kraju, treba nešto reći o dinamici odnosa DS-a prema svojoj nesuđenoj frakciji LDP-u. To je kompleksna priča, kao što je i svaka priča o braku i razvodu. Ovi bivši bračni partneri prošli su fazu svađe, raskida, prepucavanja oko podele imovine, ali sada radi „dece i njihove budućnosti“ žele da uspostave korektne odnose, a ko zna, možda i nešto više od toga. Vrh DS-a predvođen Tadićem verovao je da se problem može rešiti izbacivanjem Čede iz stranke i njegovim upornim ignorisanjem. Ali, kako Čeda dobija podršku mladih, a pre svega onih koji su do sada podržavali DS, problemu pokušavaju da priđu s druge strane. Kako su „čedisti“ ideološki jači i agresivniji od velikog i inertnog biračkog tela DS-a, ova stranka ne želi više da rizikuje sukobe koji bi joj mogli biti nezgodni. S druge strane, Čedini „lobisti“ ubeđuju ljude iz DS-a da LDP dobija i deo glasača koji ne bi glasali ili barem ne bi glasali za DS (prvenstveno razočarani „reformisti“), a da bi demokratski blok mnogo više izgubio ako LDP dobije 4,5 odsto nego ako dobije preko 5 odsto glasova. Da ova priča ima osnova, potvrđuje i sâm Jovanović koji govori o mogućoj podršci Tadiću pri formiranju nove vlade, pa čak i Koštunici (što njegovo „tvrdo jezgro“ iritira).   

Kao što mu je do najave izbora odgovaralo da izgleda slabiji no što jeste (low profile) da ne bi izazivao nepotrebnu pažnju političke konkurencije, sada mu je potrebno da stvori utisak u javnosti da će preći cenzus. Ovim se dobija još jedna stvar – utisak značajnog porasta popularnosti. Bilo kako bilo, neka istraživanja javnog mnjenja su u velikoj meri „podržala“ ovakvu strategiju, pa se desilo da mu u nekoliko meseci različite agencije daju od nešto preko 2 odsto pa do skoro 6 odsto. Stoga ne čudi što se na Čedinom sajtu pozivaju na istraživanje koje im „predviđa“ prelazak preko cenzusa, koje je radila agencija „Faktor plus“, poznata po tome što je, svojevremeno, davala daleko više „procenata“ Bogoljubu Kariću od ostalih.

Naime, glavni problem koji je sada pred Čedom jeste da ubedi svoje glasačko telo da će preći cenzus jer se mnogi njegovi potencijalni glasači dvoume između LDP-a i DS-a, ili pak između LDP-a i neizlaska na izbore. Ako uspe da ubedi svoje glasače, a i ljude iz DS-a da će da pređe cenzus, onda ima i šansu da to ostvari. Tako istraživanja javnog mnjenja koja govore o tome da će LDP dobiti više od 5 procenata (bez obzira na to koliko „iskrena“ bila) predstavljaju svojevrsno samoostvarujuće proročanstvo. Takvi rezultati utiču na formiranje slike u javnosti, naročito među simpatizerima LDP-a, da će ova postati parlamentarna stranka, pa ih stoga motiviše da u većem broju izađu i glasaju za ovu političku opciju. Posledica toga može biti da Čeda zaista i uspe u svom političkom cilju. S druge strane, slika da LDP nema šansu da pređe cenzus demotivisala bi i one koji bi glasali za ovu stranku i doveli do slabijeg izbornog rezultata no što je realno.  

Da se Čeda Jovanović ne šali i da ovo shvata kao lično uspeti–ili–propasti, pokazuje veliko prisustvo njegovih aktivista na terenu koji neprekidno animiraju javnost, naročito mlađu populaciju, svojim političko-zabavnim akcijama. Kao čovek iskusan u uličnim protestima, ali i sa iskustvom političara sa vrha vlasti, Jovanović prilično dobro kanališe nezadovoljstvo mladih. Iako političar „bivšeg režima“ za koga se vezuju svakojake afere i priče, uspeo je da kao mlad i radikalan pridobije simpatije nezaposlene i nezadovoljne omladine. Njegova „tinejdžerske retorika“ tipa „Srbiji se žuri“   imala je efekte jer u domaćoj političkoj ponudi nema ozbiljne alternative koja mlađoj populaciji nudi perspektivu. Iza pomalo unezverenog „dečačkog“ lica krije se ozbiljan politički taktičar koji poznaje medijsku veštinu, ali i vlada „tokovima novca“. Jer, ko je osim njega, i možda Karića, mogao da skupi dovoljno sredstava da stvori novu stranku? Zato ne začuđuje što je uspeo da pridobije i deo autonomaških i manjinskih glasova u Vojvodini (na šta je očigledno i Čanak pristao). Dakle, ako u finišu predizborne kampanje budu nedostajali glasovi, on ima dodatne „rezervoare“ manjinskih glasova širom države na koje može da računa. Uostalom, tu su ljudi poput Čanka i Mikija („Veliki brat“) koji bi mogli da donesu procenat-dva koji nedostaje.

No, ipak je rano prognozirati ishod još jedne Čedine životne trke jer, pored neizvesnog procenta izlaznosti na izbore (koji određuje „neto“ cenzus), politički život na Balkanu često donosi preokrete i iznenađenja.