Nikola Živković

Putopis iz ruske provincije

Četvrtak, 20. jul

I danas najavljuju toplo i sunčano, do 35 stepeni. Berlin ima nezabeleženo dugo, mediteransko leto. Avio - kompanijom “Germanija“ poleteo sam nešto posle deset pre podne. Tokom leta razgovarao sam s jednim nemačkim poslovnim čovekom kome je ovo peta poseta Rusiji u poslednj e dve godine. Veoma je zadovoljan ne samo poslovnim rezultatima već i ljudskim kontaktima. Njegovo iskustvo je da se s Rusima isplati sklapati samo dugoročne poslove. Uostalom, odmah se ispravio, to pravilo važi za sve zemlje sveta. Svaka druga računica, naročito u pogledu Rusije, jeste pogrešna. Ovo govorim zbog toga što su neke moje kolege mislile drugačije, te su im sada krivi i Rusija i Putin, a ne vide sopstvene greške. Boravio je i tokom vladavine Gorbačova i Jeljcina. Tada je u zemlji vladao haos. Životni standard stanovništva bio je toliko nizak da nije bilo moguće sklapati nikakve ozbiljnije poslove. Tek sa Putinom počeo je polagani oporavak. Ova zemlja danas nije za prepoznati: “Mi, poslovni ljudi, nismo znali da li da se smejemo ili da plačemo kada bismo u nemačkim novinama, i medijima Zapada uopšte, čitali slavopojke u korist Gorbačova i Jeljcina. Hvalili su ih kao "demokrate, liberale, reformiste, prozapadne". Ali, kada bi stigli u Rusiju, videli bi sasvim drugu sliku: preko noći počele su da se zatvaraju fabrike u kojima je radilo i nekoliko hiljada ljudi, socijalno i penzijsko osiguranje je propalo, kolhozi uništeni, stotine hiljada hektara zemlje ostalo neobrađeno”, ispričao mi je svoje utiske, očigledno dobro informisan, Nemac. Reče da mu je ime Volfgang. Posle dva časa i dvadeset minuta sleteli smo na moskovski aerodrom “Domodedovo”. Poslednji put sam ovde bio pre ravno deset godina. Kakva razlika! U doba Jeljcina pogranična služba nosila je neke stare, otrcane uniforme, a ljudi su delovali umurno, nezainteresovano, deprimirano. Fasada na aerodromskoj zgradi oronula, traka za kofere nije funkcionisala. A danas? Dočekali nas pristojno i čisto obučeni carinski službenici, obavili profesionalno svoju dužnost i poželeli nam prijatan boravak u “Rasiji”. Aerodrom čist, u toaletima ima i tople vode, a putnici koji nešto duže čekaju let mogu da pogledaju film po želji ili da idu na internet. Jednim slovom, ovde se pružaju sve moguće usluge koje nude aerodromi koje sam viđao po Kanadi, Americi i zapadnoj Evropi. Grad ima pet aerodroma, a ovaj se upravo proširuje i biće jedan od većih u svetu.

U Moskvi je znatno hladnije, svega 18 stepeni. Pred zgradom je već čekao moj domaćin Igor Aleksandrovič, zajedno sa vozačem Olegom Nikolajevičem. Odmah smo krenuli na put. Do Vikse ima približno 400 kilometara, a to je pet časova vožnje. Put nas vodi ravno na istok, u smeru Nižnjeg Novgoroda. Tokom vožnje smenjivali su se sunčani periodi sa kišom. Najviše nas prati šuma, uglavnom brezova, a ima i bora i jele. Prvo veće naselje kroz koje smo prošli je grad Vladimir. To je grad muzej. Spada u najstarije gradove Rusije i omiljeno je izletište Rusa. Posle Vladimira skrenuli smo na običan drum. Razmaci između naselja su sve veći. Pored nas promiče nepregledna šuma. Ima mnogo reka i jezera. Najzad stigosmo u Murom, koji mi je poznat po Ilji Muromcu. Kao dete, čitao sam neke ruske narodne priče i bajke i tu se spominje ruski “bagatir” Ilija iz grada Muroma. On je za Ruse nešto kao naš Kraljević Marko. Murom je smešten na obali reke Oke i broji 130 hiljada stanovnika. Spada u najstarije i najlepše ruske gradove. Prepun je crkava i manastira, koji su gotovo svi uništeni posle oktobra 1917. od boljševika, ili su bili pretvoreni i magacine ili škole. Najveći broj je sada obnovljen. Najzad stigosmo u Viksu. Smestio sam se u hotel “Volna” . Prostorije deluju čisto, prostrano i uredno. Kratko sam se osvežio, a zatim u restoranu hotela večerao sa Igorom Aleksandrovičem i gradonačelnikom Vikse Igorom Lvovičem Rajevim. Za dobrodošlicu popili smo po nekoliko čaša votke “putinke”, uz obaveznu zdravicu, kako Rusi kažu “tost”.

Petak, 21. jul, Viksa

U devet je po mene došao Igor Aleksandrovič i odvezao me u upravnu zgradu Metalurškog zavoda. Ovde sam upoznao Valerija Pavloviča Anisimova, generalnog direktora zavoda. Razgovarali smo o predstojećoj proslavi zavoda, koja će se održati 28. novembra 2007. godine. Fabriku su osnovala braća Batašovi, Andrej i Ivan. Danas je taj zavod najveći u Rusiji. Proizvodi cevi za gasovod koji će direktno povezati Rusiju i Nemačku i treba da prolazi ispod Baltičkog mora. Posetio sam muzej. Zgrada je takođe pripadala bogatoj ruskoj porodici Batašovih. Ista porodica uredila je i gradski park, a bila je i ktitor crkve i ogromnog ženskog manastira. Otišli smo do reke Oke, kod Šimorskoe. Udaljena je oko deset kilometara od Vikse. Nekada, pre Gorbačova, ovde je bio živ rečni saobraćaj, sa mnogo lađa. Sada je sve stalo. I inače, u razgovoru sa Rusima, često sam čuo “pre Gorbačova”, što treba da znači “kada je život bio sasvim normalan, podnošljiv, pa i lep”. To se naročito odnosi na vreme vladavine Brežnjeva. Igor Lvovič Rajev je pričao da je bio vrhunski stručnjak za rakete na podmornicama: “Bili smo odlično izvežbani. Znali smo tačno što Amerikanci imaju. Bili smo u mnogim elementima nadmoćniji. A onda je na vlast došao Gorbačov i rekao da smo mi oficiri “vojenij nahlebniki” (*)(što bi moglo da se prevede kao “ništarije” ili “paraziti”). Od tog trenutka znao sam da mi više nije mesto u armiji kojom komanduje čovek koji je ravnodušan prema bezbednosti i sudbini svoje zemlje. I sada mi nije žao. Vratio sam se u rodno mesto i pokušavam nešto da promenim, da ljudi u mom gradu žive bolje, da ulepšam grad. Toliko toga ima da se uradi.” Rajev je jedva prešao četrdesetu, tako da s pravom može da očekuje da će moći da ostvari deo svojih ideja i snova.

Prošetao sam gradom. U prodavnicama ima svega, kao i u Berlinu. Jedino je izbor ribe bogatiji. Čak i ovom malom gradu čovek može da kupi ribe koje “plivaju u vodi”. U Berlinu sam to video samo u najluksuznijoj robnoj kući, u “Kadeveu”.

Subota, 22. jul 2006.

Iz Vikse smo krenuli u pola osam, preko Ardatova u Div j evo, ženski manastir, koji je skoro potpuno obnovljen. Ove godine proslavili su 180 godina od osnivanja Serafimo-Divjejevskog Trojickog ženskog manastira, koji pripada eparhiji Nižnjeg Novgoroda. Grad Sarov je udaljen približno trideset kilometara. Pored manastira prolazi reka Lomovka. Ovo mesto predstavlja jednu od najvećih svetinja Ruske pravoslavne crkve. Po mojoj proceni, i danas ga poseti nekoliko hiljada “palomnika” (hodočasnika). Jedna “matuška” (monahinja) reče da je tako svakog dana. Jedan od najzaslužnijih ljudi za osnivanje ove svetinje jeste monah Serafim Sarovski, po kome je manastir i dobio ime. Saborni hram građen je od 1848. do 1875. i mene je “porazio svojom veličinom i krasotom”, kako je napisao S. V. Bulgakov. U pravoslavnom kalendaru za 2006. godinu, u izdanju Serafimo-Divjejevskog manastira, stoji da je “1842. godine bilo 125 monahinja”. A sin Karamzinov piše da je godine 1861. u manastiru bilo pet stotina kaluđerica. Oko 1900. tu je živelo blizu dve hiljade monahinja. Manastirski život počeo je da se obnavlja 1991. godine, a danas živi 45 monahinja. Sagrađena je i srednja škola. Godine 1927. boljševici su proterali monahinje, a manastir zatvorili. Matuška igumanija Sergija (Konkova): “1991. stigla sam u manastir sa nekoliko monahinja. Na Trojickom saboru Serafimo-Divjejeskoga manastira nije bilo prozora. U zdanju zvonika (kolokolni) nalazila se škola traktorista i večernja škola. Kazanski hram bio je skladište za povrće. Na teritoriji manastira nalazila se zgrada milicije, srednja škola. Trojicki sabor obnovljen je 1997, Preobraženski sabor 1998, trapezni hram Aleksandra Nevskog 2000. godine, Kazanski hram 2004, Sveta Kanavka 2004. To je danas najveći ženski manastir u Rusiji.” Ona je u novembru 1991. u ovaj manastir stigla iz Rige. Propisi u crkvi se strogo poštuju. Žene, ako nose kratke suknje ili farmerke, pre ulaska u crkvu dobiju “jubku” i moraju glavu da pokriju maramom. I moja kćerka Draga, razume se, nije bila izuzetak. Pokazali su nam i Sarov. Stigli smo do kapije grada i dalje se ne sme. U pitanju je “zatvoreni grad”. Domaćini mi rekoše da takvih gradova ima nekoliko na Uralu i Dalekom istoku. Sarov je nuklearni i raketni istraživački centar. Po povratku, posetili smo selo Ilev. Leži uz prelepo jezero, “prud”. Ovde se održavaju godišnja takmičenja u ribolovu. U selu je golema crkva, od koje su ostali samo zidovi. Groblje im je u šumi, to prvi put vidim. Izgleda neobično, a opet prirodno i lepo. Razgovarao sam sa jednom seljankom koja mi reče da je zadovoljna: “Istina, pod Brežnjevom se bolje živelo nego pod Gorbačovim i Jeljcinom, ali je sada, pod Putinom, dobro“. J edino se žali da u selu nema mladih. Otišli su u gradove. Vratili se u Viksu preko sela Nar i škino. Svuda se vide ostaci kolhoza. Zgrade su napuštene, propale, a ponegde su ostali još samo zidovi.

Nedelja, 23. jul, Viksa

Iz Vikse smo krenuli sa Igorom Lvovičem i Igorom Aleksandrovičem ka selu Nova Dmitrijevka i tu, posle 18 kilometara, stali i pogledali farmu krava, koje drži Sergej Jurjevič. Veliku kolhoznu zgradu kupio je za male pare i spasio je od propadanja. Tu drži oko sto dvadeset krava. Za tih 18 kilometara puta videli smo samo nepreglednu, gustu šumu, breze i borove, i nijednu kuću. Igor Lvovič, naš domaćin, objasnio nam je da su postojala još dva, tri manja sela, ali su nestala jer su se mladi iselili u gradove, a stariji pomrli. I sada da odemo tamo, čovek bi video samo šumu, ni traga nekadašnjem selu. Posle deset minuta vožnje skrenusmo u šumu, nedaleko sela Čupalejke. Ovde, usred šume, na svom imanju živi Sergej Jurjevič, a pomaže mu Vasiljko Vasiljevič. Tu drži oko deset ovaca, nekoliko teladi i dvadeset košnica. Posle nekog vremena stigao je i Boris Ivanovič. Pomogli smo mu u vrcanju meda. Domaćin je zaklao jednu kokošku, koju je odmah stavio u kazan. Supa je bila izvrsna . Na odlasku, Sergej Jurjevič mi pokloni dva kilograma, kako mi reče, “čistog, zdrvog meda od lipe”. Ako postoji raj na zemlji, onda je to na ovom mestu. U to je ubeđen i s a m “hazjanin” Sergen Jurjevič, koji kaže da više ne bi ni za kakvu platu hteo da živi u gradu. Nekako smo došli i na temu “rodina”. Reč je zapravo neprevodiva. Kako sam razumeo Ruse, svi oni, bez obzira na razlike u mišljenju i političkom ubeđenju, “ljube rodinu”. Ovo osećanje kod njih je nekako prirodno, duboko, tvrdo i tiho. Ne razmeću se mnogo i ne galame. Prosto mi kazaše da ruski čovek ne voli da sluša komande na nekom “tuđem jeziku”. Rus voli da živi u svojoj zemlji i da mu je hazjanin Rus. Tako smo brzo prešli na sledeću temu: vreme je ove godine u julu suviše hladno. Jedan reče da jul već deset godina nije bio tako kišovit. Primetio sam da je paradajz u baštama još sasvim zelen.

Ponedeljak, 24. jul 2006, Viksa

Jutros sunčano, do 25 stepeni. Pre podne sam pisao i čitao. Oko dva došao je Igor Aleksandrovič i prošetali smo gradom. Park je veoma lep, a osnovali su ga, kako ranije spomenuh, ruski industrijalci, braća Batašovi. Tu je i spomenik za sedam ubijenih boljševika, koje su ubili seljaci iz Nove Dmitrijevke. Boljševici su dugo terorisali ceo kraj, a onda su im seljaci spremili zasedu i ubili sedmoricu “crvenih”. Za odmazdu boljševici su pobili oko sedam stotina seljaka iz tog sela, ali i iz susednih.. Komunisti su se ponašali kao okupatori Nemci, recimo u Srbiji tokom Drugog svetskog rata: za jednog svog ubijenog vojnika pobili su sto civila. Spomenik streljanim seljacima, razume se, ne postoji! Uveče, u restoranu mog hotela, upoznao sam grupu Nemaca. Oni su iz Lajpciga, a ovde rade u Metalurškom zavodu. U Viksi su već tri meseca. Zadovoljni su zaradom i smeštajem, a rekoše mi da ovde takođe rade i Italijani, dok na novoj zgradi fabrike radi oko hiljadu Turaka. Za njih je napravljeno čitavo naselje. Oni tu žive već pola godine. Predviđeno je da ostanu još toliko. I inače, građevinske radove po Rusiji izvode u velikoj meri Turci. Jedan od razloga je nedostatak sopstvene radne snage. U svim razgovorima Rusi su mi rekli da demografsko pitanje predstavlja najveći izazov zemlje. Ubeđeni su da Rusija mora da reši taj problem. “Ruska nacija izumire”, ovo neprestano ponavljaju svi, od Putina i ruskog patrijarha Alekseja, preko Ruske akademije, pa do sveštenika i gradonačelnika, eto, i grada Vikse.

Utorak, 25. jul 2006.

Sunčano jutro. Celo pre podne sređivao sam zabeleške sa puta. U dva sam posetio Duhovno učilište. Zgrada se upravo preuređuje. U njoj živi 45 đaka. Razgovarao sam s učiteljem crkvenog pojanja. U šest uveče posetili smo porodicu Gelc. Njegov deda rođen je u Majncu i predavao je u Moskvi nemački. Tokom Drugog svetskog rata Gelcov otac borio se protiv Nemaca i dopao je u nemačko zarobljeništvo. Posle 1945. vratio se u Rusiju i bio interniran u nekom logoru, gde mu se rodio sin, a moj domaćin je unuk tog nesrećnog učitelja i, kao i njegov otac, ne zna ni reč nemačkog. Po ponašanju i izgledu, on je stoprocentni Rus. Naišao je jedan seljak, “kolhoznik”. Reče mi da je iz obližnjeg sela. Kako se živelo u vreme Sovjetskog Saveza, a kako danas? “Najbolje je bilo u vreme Brežnjeva. Tada smo i mi seljaci mogli da odemo na godišnji odmor. I onda je došla “perestrojka” koja je uništila naš kolhoz. A da ne bismo umrli od gladi, otišli smo u veća mesta i gradove i postali prosjaci. Gorbačov i Jeljcin su uništili rusko selo. A bez njega zemlja ne može da postoji. Prosto, bez sela nema Rusije!” Taj ruski mužik pričao mi je o “perestrojki” kao što srpski seljak ume da priča o nekoj elementarnoj nesreći, recimo o nerodnoj godini, poplavi, ratu, gladi ili okupaciji.

Sreda

Nešto pre osam ujutro krenuli smo na put. Prošli smo pored grada Muroma, Filinskoe, Novoselki, Pavlovo, Vorsma, Bogorods. Posle nešto više od dva časa vožnje stigli smo u Njižni Novgorod. Grad je prepun zelenila, ima milion i četristo hiljada stanovnika. Prošetao sam po starom delu grada, koji je smešten unutar gradske tvrđave (kremlja). Položaj neverovatno podseća na Beograd, kada čovek stoji, recimo, na Kalemegdanu. Samo što se ovde Oka uliva u Volgu. Oka je mnogo veća od Save, a i zidine tvrđave su tako dobro obnovljene da se posetiocu čini da je u vremenu s početka 16. veka, kada ju je proširio i ojačao ruski car Vasilije Treći. Bilo je to od 1506. do 1511. godine. Sâm grad osnovao je 1221. godine vladimirski knez Jurij Vsevolodovič. Blagodareći odličnom geografskom položaju, ubrzo je postao značajan krupni trgovački i kulturni centar Rusije. U “smutnom vremenu”, kada su Moskvom vladali Poljaci, grad je postao centar otpora protiv stranih zavojevača. Od 1611—1612. ovde su formirani narodni odredi pod vođstvom Kuzme Minjina i kneza Požarskog protiv poljskih okupatora. U maloj crkvi, koja je unutar zidina tvrđave, sahranjeni su Minjin i Požarski. Oni se u ruskoj istoriji ubrajaju u najveće heroje. Našoj čitalačkoj publici poznati su i po tome što im je Njegoš posvetio početne stihove u “Gorskom vijencu”. Ovde se nalazi centar brodarske flote na reci Volgi. Grad krase brojne crkve kao što je Arhangelska (1624-31), zatim crkve “stroganovskoga stila”: Smolenskaja (1649-97) i Roždestvenskaja (1719). Valja spomenuti i manastire: Blagovještenski (1649) i Uspenski (1678). Minjinu i Požarskom je 1826. godine podignut spomenik u Nižnjem Novgorodu, unutar tvrđave. Skulptor je A.I. Kolobov. Video sam zgradu u kojoj je živeo i radio Dalj. On je, u najmanju ruku, nešto kao naš Vuk. Vladimir Ivanovič Dalj (10.11.1801-22.9.1872), ruski pisac, leksikograf, etnograf. Godine 1849. nastanio se u Nižnjem Novgorodu. Tu je sakupio trideset i sedam hiljada ruskih narodnih poslovica, pa se 1858. preselio u Moskvu, gde je završio životno delo “Govorni rečnik živoga ruskoga jezika, objavljeno u četiri toma.

Razgovarao sam s rimokatoličkim sveštenikom, Argentincem Marijom. On je jedini katolički sveštenik u Nižnjem Novgorodu. Pričao mi je da dolaze Italijani i Španci i posećuju dečji dom, gde žive deca bez roditelja: “Vi znate da na Zapadu mnogi roditelji ne mogu ili ne žele da imaju dece, pa, eto, dolaze i u Rusiju. Ovde su deca lepa i pametna. U gradu živi oko pet stotina vernika rimokatolika.” Reče da od vlasti nema nekih većih problema. Održava i kontakte se sveštenicima Ruske pravoslavne crkve, mada bi saradnja na službenom planu mogla da bude bolja. On je već deset godina u gradu i ruski govori prilično dobro. Crkva spolja izgleda kao obična zgrada i nije ju lako naći jer je u jednoj sporednoj ulici.

Četvrtak, 27. jul 2006.

Zahladnilo je. Pala je kiša, pa se uskoro ponovo pojavilo sunce. U podne došao je po nas Igor Lvovič, “glava gradske uprave”, pa smo otišli kod batjuške Genadija. On nam pokaza crkvu, čiji je ktitor takođe bio Batašov. Tu je bila jedna veoma stara i vredna ikona, koju je spasla jedna babuška. Ona je tu ikonu, uz veliku ličnu opasnost, sakrila u svojoj kući. Oko 1990. godine, kada je militantni ateizam popustio, jednog jutra na vrata njene izbe pokucala su dva moskovska trgovca koji su tražili da im d â ikonu. Ona je odbila, iako je ponuda za ondašnje prilike bila “astronomska” i iznosila je otprilike deset mesečnih prosečnih plata u Rusiji. Babuška je otišla kod sveštenika, protojereja Genadija, te mu ispričala ceo slučaj. On joj je predložio da mu ikonu donese. Ti isti trgovci, ne znajući da je ikona već kod sveštenika, istog dana uveče provalili su u babuškinu kuću i, kako nije htela da im otkrije gde je ikona, izmlatili je, pa je završila u bolnici. Tu su priče malih ruskih ljudi, nepoznatih heroja, koju se, eto, toliko zadužili ruski narod.

Onda nas je pozvao na obed. Trpeza je bila puna. Predjelo: kavijar sa hlebom, kobasica, krastavac, paprika, zatim ruska supa “boršč”, pečeno meso i voće. Po ruskom običaju, na red je došla zdravica. Prvo je domaćin, otac Genadij, podigao čašu u znak moje posete, te mi poželeo da se u Rusiji osećam kao i u svojoj “rodini”, u Srbiji. Rusi sveštenika zovu kao i mi Srbi “svaščenik”, no, kada ga poznaju, prosto mu kažu “batjuška”. Ređale su se zdravice. Gradonačelnik Vikse Igor Lvovič Rajev blagodario je ocu Genadiju za sve što je uradio u poslednjih deset godina. A uradio je mnogo: iz ruševina je vaskrsla stara crkva, koju su još u 17. veku podigla braća Bataševi. Obnovio je Duhovno učilište, gde danas studira 45 budućih sveštenika. Počeo je da obnavlja ženski manastir. Batjuška Genadij je ponovo podigao čašu i blagodario direktoru zavoda Valeriju Pavloviču, koji je najveći ktitor Vikse, te gradonačelniku na razumevanju i pomoći. Došao je red i na mene. A to znači popiti još jednu čašu votke i reći nekoliko ruskih slova. Usput, da primetim za one koji nisu učili ruski, Rusi za hiljadu kažu “tisuć”, peškir zovu “rušnik”, šargarepe su “mrkovi”, zatim “točno”, “suho vino”, “uho”, merdevine su “lestnice”, “kašika je “ložka”, dakle, upotrebljavaju reči za koje mnogi u Srbiju veruju da su “čisto hrvatske”.

Petak, 28. jul 2006.

Po ruskom kalendaru, danas je Sveti Vladimir. Danas, u leto 988. “proizašlo kresćenie Kievljan vo vodah Dnepra”. Pre podne pisao sam o svojim utiscima sa puta po Rusiji. U četiri posle podne po nas je stigao gradonačelnik Lvovič i otišli smo u saunu. Mesto je ograđeno i rezervisano za radnike Metalurškog zavoda. Tu nas je dočekala babuška Lidija Aleksejevna. Sto je bio prepun hrane i pića: od hleba do kavijara i, razume se, tu je bila i nezaobilazna ruska votka. Prvo smo zamezili. Gradonačelnik je održao zdravicu u čast “serbskog, milog gosta, našega bratja Slavjanina”. Zatim smo otišli u saunu gde je temperatura 105 stepeni. U Berlinu je, recimo, do 95. Posle deset minuta izašli smo iz banje i ponovo seli za sto. Sedeli smo tako malo više od jedan čas, pili i jeli, pa ponovo u saunu. Sada je temperatura iznosila i koji stepen više. Izdržao sam oko pet minuta. Treći put kada sam ušao, Rusi su se međusobno mlatili po leđima sa brezovom (a može i dubovom) grančicom. Ukupno Rusi tako provedu oko pet časova u “banji”. Posle toga osećao sam se svež i bodar, pa nisam odmah otišao da spavam, već sam krenuo u restoran hotela. Tu je bila ruska svadba. Pozvali su me za sto. Niko se nije čudio da je u njihovom društvu stranac. Posle kratkog upoznavanja rekoše mi da tu ima jedan Rus, koji je više puta bio u Srbiji. Čovek je mojih godina, a nekoliko puta boravio je poslom u Beogradu. Zove se Dmitrij. Reče da radi za jednu veliku rusku firmu, te da je tako proputovao celu Evropu: “Ono što mi je odmah upalo u oči u Beogradu jeste sledeće: kod vas skoro niko ne zna ruski. Dobro (ili, kako on reče, ‘ladno'). Nije strašno. Ruski ne govore ni u drugim zemljama. Ono što meni smeta je što sam često čuo u Beogradu kako smo mi, Rusi, ostavili Srbe na cedilu. To nije tačno. Vi sami znate da smo ušli u Prvi svetski rat nespremni, i to zbog Srbije. Oktobra 1917. izvršen je državni udar, kojim je uništena ruska država. Sve rusko bilo je brisano, uništavano. Tek sa Putinom počela je polaka, mukotrpna obnova. To je sve poznato. Pa zašto Srbija onda očekuje od nas da vam 1999. pomognemo? U to vreme je bio Jeljcin, a ta vlast ne da nije vodila računa ni o ruskim interesima već je radila protiv njih. I još nešto. Kada vam je teško, Srbi i ostali Sloveni se sete ‘matuške Rusije'. To je razumljivo. No, što ste vi Srbi uradili da dođe do jačanja veza sa Rusijom? Da Vam odmah dam i odgovor. Ništa! Svi uče engleski, nemački, španski, i tako dalje. To je u redu. Tako je i u ostalim zemljama. Ali zašto tako malo ljudi u Srbiji zna ruski? Kada se u nekoj srpskoj školi pojavi predmet ‘ruski', roditelji pišu peticije Ministarstvu obrazovanja jer ne žele da im deca uče ruski. Traže engleski. ‘Ladno'! Koliko Beograđana ode na odmor u Rusiju? A vi ste, eto, videli, koliko je to lepa zemlja i za odmor. U medijima Srbije prisutna je u priličnoj meri i izvesna rusofobija. Znam da tako ne misli običan, prosečan Srbin. Pa ipak, to nas Ruse boli, vređa. Zar smo vas mi bombardovali u aprilu 1941, na Uskrs 1944, ili godine 1999?” Razume se da nismo propustili da spomenemo Tolstojevu “ Anu Karenjinu ” kada junak romana Vronski kreće u Srbiju da se, kao dobrovoljac, sa Srbima bori protiv Turaka. Pa ipak, posle ovih “neprijatnih istina” Dmitrij je odjednom ućutao, da bi posle nekog vremena progovorio:“Svaki čestiti čovek, svaki Rus, kada se seti bombardovanja Srbije iz 1999, oseća stid. Znam, to je bilo doba vladavine Jeljcina, pa ipak ja tako osećam”. Tako misle i mnogi ljudi sa kojima sam se sretao tokom puta po Rusiji. Oni se sa ovim osećajem ne razmeću. Zato im i verujem. Moj sagovornik se prosto “smanjio”, ispadne mu poluglasno “oprostite”, a mnogima padne i suza. Toliko godina živim u Berlinu a još nisam čuo da mi neki Nemac kaže “oprosti” zbog Kragujevca, Kraljeva, Jasenovca ili sramotne antisrpske medijske histerije koja je vladala u Nemačkoj od 1990. do 2000. godine. Na rastanku, Dmitrij i ja popismo još jednu votku za dobro “ruskog i serbskog naroda”. Čoveka zaboli tek kada čuje neku neprijatnu istinu. A ovo naročito važi kada je čujemo iz usta onih koji su nam dragi. Zaista, šta smo sve očekivali od Rusa u prošlosti, a i danas! Zar smo zaboravili da je Rusija krenula da brani Srbe od austrougarskog ultimatuma. Sve druge svetske sile su ćutale ili su bile neprijateljski raspoložene. A kada je zavladao mir, brzo smo sve to zaboravili i pojurili u zagrljaj naših jučerašnjih neprijatelja, kako je to ispravno primetio overeni prijatelj Srba, Švajcarac Rajs u svojoj knjižici “Čujte Srbi!”. Jedan od najvećih pisaca nemačkog jezika Peter Handke tokom boravka u Srbiji, odmah posle Dejtona, bio je veoma iznenađen kada je primetio da su mnogi ljudi u Beogradu tako ravnodušni prema nesreći svojih sunarodnika preko Drine: “Nisam nikoga iz Srbije video da bi seo u autobus i stigao, recimo, u Zvornik ili Višegrad da vidi kako žive ti ljudi s one strane Drine!” Da li su bile demonstracije u Beogradu kada je Hrvatska, u avgustu 1995, proterala dve stotine i pedeset hiljada Srba iz Dalmacije, Like, Banije i Korduna?

subota, 29. jul 2006.

I pored silnih jučerašnih votki, “putinke”, jutros nemam glavobolju. U sedam uveče po nas je došao Aleksandar Fedorivič sa kćerkom Ženjom. Priča kako su boljševici uništili Rusiju: “Govorili su da žele da stvore novo društvo, te da zato valja uništiti sve staro, reakcionarno, nazadno. Lako je uništiti, a veoma teško graditi. Pogledajte naš grad Viksu. Sve što je bilo lepo i trajno to su nam ostavili ‘reakcionarni' bogati Rusi koji su voleli ovaj grad i Rusiju uopšte. A što su nam ostavili komunisti? Pustoš i ružne stambene blokove, koji pre liče na kokošinjce nego na stanove za ljude.” Pre je živeo u “hruščovki”. Reč je o stanovima koji su napravljeni u doba Hruščova. Njih su zamenile “brežnjevke”. U pitanju je uniformisana vrsta zgrada, koje su pravljene na ogromnom prostoru od Rige do Vladivostoka, od Odese do Murmanska. Sada je sopstvenik kuće. “Živeti u tim kvartirama, to je strašno. Sada se osećam kao preporođen”, i Aleksandar mi pokazuje svoju prostranu baštu u kojoj raste sve povrće, a zasadio je i nekoliko voćki jabuke, kruške i višnje. Njegov ponos je “ruska banja”, koju poseduje gotovo svaki Rus. Posle smo seli za sto i zapevali. Majka je uzela harmoniku i svirala ruske narodne pesme. Nije izostavila ni “Stenku Razina”. Pitali su me kao čoveka koji živi dvadeset i osam godina u Berlinu koja je razlika između Rusa i Nemaca. Kazah da ima nekoliko malih razlika. I Nemci voli da se sastaju i slave rođendane, godišnjice braka i tako redom. Jedino , kod njih se ne čuje – pesma. Kada popiju koju čašu više, postaju malo glasnije, i to je sve. Rusi i Srbi, eto, kada se nađu u društvu, oni redovno zapevaju. Često sam pitao Nemce da li je kod njih uvek bilo tako. Rekoše da je tako od 1945. godine. Oni prosto više ne poznaju svoje pesme. Posle Drugog svetskog rata sprovedena je temeljna “denacifikacija”, koja im je utuvila u glavu da valja da se odreknu svoje tradicije i istorije kako bi bili ponovo “prihvaćeni u međunarodnu zajednicu”.

Nedelja, Ognjena Marija

Ustao u pet. Pozdravio se sa Igorom Lvovičem i Igorom Aleksandrovičem. Pre sedam sa Olegom Nikolajevičem krenu o na put. Prešli reku Oku, u Muromu. Bacio sam pogled na grad, sa druge obale reke. Uzdižu se prelepe crkve, koje su takođe obnovljene poslednjih godina. Video sam stotine ribara kako pecaju. Stali smo na kratko kod Preobraženskog manastira. Vozač mi reče da se ovaj manastir u narodu mnogo poštuje. Naišao je jedan monah koji reče da manastir 2. avgusta proslavlja 910 godina postojanja. Liturgiju će služiti patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksej Drugi. Manastir se ubraja među najstarije u Rusiji. Kako se očekuje dolazak velikog broja “palomnik a ” (hodočasnika), služba će se održati pored manastira. Pored nas je pro šao iguman Kiril, koji je, kako mi je monah objasnio, veoma zauzet pripremama za ovaj radostan događaj.

Do Vladimira nas je pratila uglavnom šuma. Uz drum primetio sam brojne izletnike sa korpama. Oleg mi reče da su to “gribnjoki” (sakupljači gljiva). Zastali smo pred Uspenskim saborom u Vladimiru. Tu crkvu je oslikao Andrej Rubljov. Našoj publici crkva je poznata iz ruskog filma “Andrej Rubljov”. Na aerodrom “Domodedovo” stig oc mo u podne. Vlada neopisiva gužva. Sa radošću i setom sećam se grada Vikse i tišine ruske provincije.

Ovde sam upoznao jednog sveštenika koji živi u Ukrajini i pripada “pravoj, Ruskoj pravoslavnoj crkvi”. On je otac Oleg, ili, kako Rusi odmila kažu, “batjuška”. Reče mi da je sveštenik u zapadnoj Ukrajini, u Ternopoljskoj eparhiji. Protekle godine unijati (ili grko-katolici) oteli su mu crkvu, koja je više od 200 godina bila pravoslavna. Sada je bio u Moskvi da javi Moskovskoj patrijaršiji o bezakonju i teroru nad pravoslavnim stanovništvom. Već se žalio Ukrajinskom parlamentu. Njegova crkva, da budem precizan, zove se Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskoga patrijarhata. Pitam ga da li ima neku poruku Srbima. Batjuška se zamislio, a onda mi tihim i nekako svečanim glasom odgovorio: “Ja nisam političar, već sveštenik... Nu vot. Da hteo bih da se mi ne delimo, da budemo samo Sloveni, “Bili edinimi slavjanami, v ljubvi, v mire, pravoslavnoj kanoničeskoj cerkvi. Kak mi bili, mi dolžni ostatsa. Ja dumaju, Gospod napravit nas na istinnij put. A Vam mnogaja leta i čtobi Vi toljko pisali pravdu!". Verujem da nije potrebno da ovo prevodim.  

Od aerodroma sam uzeo taksi do kuće. Slučajno sam doznao da je vozač Čeh. Kada je čuo da sam bio u Rusiji i da ništa loše ne govorim o mojim utiscima s puta, očevidno iznerviran, odgovorio mi je: “Ne bih nikada želeo da odem tamo. Ja ih mrzim. Oni su nam naneli toliko zla”. On toliko mrzi Ruse da čak nije hteo da spomene njihovo ime. Takvo mišljenje sam često čuo i od Poljaka. Iz iskustva veoma dobro znam da razgovor sa takvim ljudima nije moguć, pa sam promenio temu i upitao ga: “Kakvo je poslednjih dana bilo vreme u Berlinu?” U sebi, nastavio sam dijalog o toj temi: Rusi i Sloveni rimokatolici. Zahvaljujući ruskim žrtvama, Česi danas postoje kao narod. Poljaci su dobili ogromne teritorije koje su do 1945. godine bile naseljene isključivo nemačkim stanovništvom. Što bi bilo sa Česima i Poljacima da su pobedili Nemci? Dvadeset i sedam miliona Rusa platilo je pobedu nad Hitlerom. Umesto zahvalnosti, eto što čovek mora da sluša! Što ovde valja da se ima na umu je sledeće: tu nije reč o političarima već o glasu običnih ljudi, odnosno da tako misli, bojim se, većina Čeha i Poljaka.

*na žalost, nismo tehnički bili u mogućnosti da koristimo ruska slova, zbog toga su transkipcije navoda na ruskom, latinicne i neprecizne. Izvinjavamo se zbog toga čitaocima i autoru.