TV DUEL VESNA PEŠIĆ–DRAGAN MARKOVIĆ PALMA

Olivera Pavićević

LEPOTICA I ZVER

Već poznati utisak o Srbiji kao društvu podeljenom na građanski i narodski (ili narodnjački) tabor medijski je ovekovečen u sredu, 4. oktobra 2006. godine, na dnevniku TV Pinka, u kojem je novinarka Tanja Jordović pozvala na dijalog Vesnu Pešić i Dragana Markovića Palmu kao prestavnike ove dve paralelne društvene i kulturne egzistencije u Srbiji. I pored velikog iskustva u sučeljavanju najrazličitijih oblika društvenog i političkog života u Srbiji, voditeljka tj. domaćin ovog kratkog, ali žestokog i vrlo ilustrativnog sudara suprotstavljenih civilizacijskih postulata, bila je potpuno zatečena i izbačena iz ravnoteže, obraćajući se gledalištu zbunjenim pogledom koji traži razumevanje, koje kod svojih gostiju nikako nije mogla da nađe.

Kao što se moglo očekivati: na jednoj strani sagovornica koja je zastupala modernu, građansku i demokratsku Srbiju pokušavala je da razgovor održi na nivou razotkrivanja i objašnjenja šta se zapravo dešava u populističko-demagoškim maglama opštinskog i republičkog gazdovanja narodnjačkih i sličnih vođa i vođica i kakva se odstupanja od normativnog, zakonitog, demokratskog upravljanja društvenim institucijama kriju iza floskula o dobrom Srbinu domaćinu, poštovanju tradicije i kilometrima izgrađenih puteva. Sa druge strane voditeljke, sa ogromnom dozom primitivne samouverenosti, Palma, samozvani predstavnik seljaka, radnika, vojnika (“što u vojsku pođe”), tj. naroda, grunuo je u diskusiju sa pozicije već dobro poznatih i uvežbanih ishodišta baze vrednih običnih Srba, jednostavnih ljudi, koji se ne razumeju mnogo u knjige i govorancije, ali znaju da rade, zaseju, da zaoru, postignu i da na kraju zapevaju i zaigraju u kulturnoumetničkom društvu (naravno). Vizuelni doživljaj koji su pružali gosti svojom nadrealnošću još pre početka ovog “plodnog” razgovora izazivao je velike sumnje u mogućnost da se on uopšte održi. Priroda i stepen različitosti fizičkog izgleda sagovornika bili su indikativni za sve što je sledilo kao zaključak ovog vanredno zanimljivog spoja. Vrlo brzo se ispostavilo da će neposredni saznajni efekat diskusije biti ravan nuli. Ali, način na koji se dijalog odvijao, intenzitet negativnih osećanja i nerazumevanja imali su veoma značajnu saznajnu i simboličku vrednost za pažljivog i zainteresovanog posmatrača.

Lako je zaključiti da je Vesna Pešić, kao sociolog sa političkim iskustvom i izuzetnim poznavanjem društvenih prilika u Srbiji i kao naučnik i sudeonik, mogla Palmi i celom njegovom narodnjačkom bloku da održi niz uvodnih društveno-političko-pravnih, pa i pravopisnih predavanja, kako bi on, uopšte, mogao da bude njen sagovornik u svojstvu diskutanta pripravnika. Ipak, ta činjenica njega nije sprečila da robusno atakuje na njen lični integritet, hraneći se pritom narastajućom uznemirenošću sagovornice. Činjenica da on ne zna većinu stvari o funkcionisanju državnog i upravljačkog aparata, u kojem i sâm učestvuje, nije ga oslobodila trijumfalističkog raspoloženja, u kome je neprestano nabrajao i navodio sopstvene pobede na najrazličitijim poljima. Primetna je bila i njegova želja da sa tako obrazovanom i “šlifovanom” sagovornicom ostane na adekvatno visokom nivou. Mora se priznati da se mnogo trudio da mu se ne omakne neka dobronamerna psovka ili uvreda uobičajena za pripadnice ženskog pola. Toliko je o toj činjenici vodio računa, ponavljajući uporno da poštuje dame i da je uvek vrlo kulturan, da je posle jednoglasne ocene voditeljke i same Vesne da je neotesan i neprijatan sagovornik do neizdržljivosti ostao dirljivo razočaran. Čak skrušen i začuđen, upitao je voditeljku da mu objasni u kojim delovima nije bio kulturan, znajući da nijednom nije opsovao ili nešto slično. Ne shvatajući da je njegov džentlmenski stav bio oduvan onog trenutka kada je već izbezumljena Vesna rekla da on ne zna ništa o tome o čemu govori, Palma nije ni primetio kada je rafal ličnih uvreda i komentara na temu ličnog života sagovornice, optužbi o izdajstvu, saradnje sa stranim neprijateljem iz poglavlja o Sonji Biserko i sl. pretvorio njegov nastup u grubo vređanje. U tom trenutku dobijamo obrazac onoga što se dešava na planu odnosa građanska–narodnjačka Srbija. Na jednoj strani – popovanje, na – drugoj vređanje, na jednoj strani – zgroženost, na drugoj – inat, na jednoj strani – gadljivost, na drugoj – brutalnost!

Razumljiva iziritiranost Vesne Pešić odavala je utisak nesposobnosti i nemoći da se održi u razgovoru, ali prevashodno očaj što se uopšte našla za istom stolom sa takvim seljačko-biznismenskim mutantom. Na kraju je i sama morala da napusti profesorsko analitički ton i da se zaputi u emotivne sfere razgovora (razotkrivajući Arkana, što je naravno imalo više efekta, a i to treba češće ponavljati u javnosti). Njeno zgražavanje, prikriveno smeškom ili ne, završeno je ljutnjom na voditeljku što ju je pozvala u emisiju sa takvim gostom, s molbom da se to ne ponovi. Problem je baš tu: što ona, a i svi mi živimo upravo sa takvim sugrađanima i sunarodnicima. Za građanski blok je strašna istina da sa njima moramo da nađemo zajednički jezik, ma koliko to izgledalo nemoguće.

Prinuđeni smo da se mirimo i prilagođavamo, da se približimo jedni drugima, jer se mnogo puta kroz našu istoriju pokazalo da je pobeda najčešće bila na strani halapljivih narodnih tribuna, ma u kojoj oni nošnji ili uniformi bili. Predaja i bežanje pred takvim sagovornikom, kao simbolom iritirajućeg “namazanog” manipulanta koji je zbog svog ugojenog vrata i rumenih obraza, prostačkog ponašanja i neznalačke arogancije, naglaska i nepoznavanja gramatike blizak običnom srpskom narodu (što je fakat), mora da prestane i da se pretvori u mirno i umno nadmoćno obraćanje ljudima, u smislu upornog, nepokolebljivog raskrinkavanja nacionalističko kafanskih i izvitopereno tradicionalističkih koprena, kroz koje taj običan čovek ne može da vidi, pa čak ni da doživi ono što mu se zapravo dešava. A to je nekontrolisano kabadahiranje nabreklih i obesnih, a u isto vreme srdačnih i neposrednih novih preduzetnika, koji su izbegavajući zakone pronašli nove i bolje puteve za dobrobit regiona, zvanog sopstvena uža i šira familija. Kada se eventualno okrene oko sebe, tražeći neki novi politički i društveni subjekt koji će mu pokazati drugi put, taj čovek iz naroda može da vidi uvređene i nadurene (Beo)građane koji gledaju ka Evropi i pritom ne uočavaju da u nju neće moći da uđu bez svojih neprosvećenih sunarodnika.