Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - Prenosimo NIN

   

 

Slobodan Ikonić i Nikola Vrzić

Svi Bagzijevi ljudi

Evo šta je Dejan Bagzi Milenković postigao tokom četiri dana u Specijalnom sudu: naljutio je radikale i Jukom, Legiju i Čedu Jovanovića, novinare “Vremena” i Spasojevićevog “Identiteta”. Po Nebojši Čoviću udario je kratko, ali snažno. Prvi je među relevantnim svedocima koji je ukazao na političku dimenziju atentata na srpskog premijera; dimenziju koja fali i u optužnici. Poštedeo je, samo, Koštuničin DSS i Tadićev DS. S druge strane, načeo je priču o ubistvu u Meljaku (videti okvir), i policijskoj kvaziistrazi atentata kod Limesa. Znači li to da je govorio ni po babu ni po stričevima, ili je tu bilo i po babu i po stričevima, stričevima iz zemlje i inostranstva, i po ko zna kome još od uže i šire familije? Može li se, uopšte, Bagzijev iskaz u celini smatrati samo sasvim tačnim, odnosno sasvim lažnim? Ili stvar nije baš toliko prosta?

Bagzijevo pojavljivanje pred sudom, u svojstvu svedoka-saradnika, iščekivalo se dugo. O tome se spekulisalo još od njegove iznenadne predaje u Grčkoj, u Solunu, 16. jula 2004. godine. Najpre se ispostavilo da za njim, iako je među optuženima za ubistvo premijera Đinđića, nije bila ni raspisana međunarodna poternica (?!); pa se mesecima čekalo da bude izručen našim vlastima; pa je govorio o babama, žabama i krokodilima, a zatim se ponudio za svedoka-saradnika. Onda je mesecima trajala igranka u trouglu Specijalno tužilaštvo – Specijalni sud – Vrhovni sud, a kada je konačno došao trenutak da Bagzi progovori, iz procesa se povukao sudija Marko Kljajević i time svedočenje odložio za još nekoliko meseci. Sve u svemu, igrale su se neobične igre, nekarakteristične za bilo kog drugog učesnika u “procesu veka”. Uostalom, treba li to da čudi? Čovek je već pokazao snalažljivost – onomad, kad je od Čumeta prešao Spasojeviću, kad se izmigoljio posle Limesa, pobegao iz Meljaka, predao se u Solunu. Najzad, i u poslednjem činu, izbegao je četrdesetogodišnju robiju postavši svedok-saradnik.

Svedok-saradnik tužilaštva postao je zato što je potvrdio optužnicu tog tužilaštva, što prigovore da “Bagzi ništa novo nije rekao” poprilično obesmišljava. Pa, zar bi ga tužilaštvo predložilo za zaštićenog svedoka da nije potvrdio optužnicu? S tim u vezi, valja primetiti i da je Bagzijevo svedočenje bilo ubedljivije od svedočenja njegovih prethodnika (Đura Mutavi, pokojni Zoran Vukojević, Qubiša Buha Čume), budući da je on imao mnogo više direktnih saznanja od ove trojice. Prisustvovao je, tvrdi, razgovorima Legije i Duće kada su se dogovarali da li će i kako da ubiju premijera, dok su Bagzijevi prethodnici o tome znali samo iz druge ruke – poput Miladina-Đure Mutavog Suvajdžića, ili o 12. martu i ne znaju ništa konkretno, kao Zoran Vukojević, koji je nekakvu ulogu imao samo u događanjima oko Limesa. Za Čumeta sve ovo važi još i više – niti je bio u zemlji u vreme pripreme atentata, još manje u kontaktu sa Spasojevićem i Legijom. Osim kada su ovi slali plaćene ubice da ga likvidiraju.

Bagzijevo svedočenje, u pogledu tvrdnji da je “odluku da se ubije pokojni premijer doneo Milorad Ulemek Legija u dogovoru sa pokojnim Dušanom Spasojevićem”, nisu uspela da uzdrmaju ni pitanja advokata odbrane, pitanja optuženih, na kraju, ni suočenja sa optuženima. To, naravno, samo po sebi ne znači da je tačno sve što je Bagzi rekao, ali to što je rekao – rekao je pod zakletvom, i nikome nije pošlo za rukom da pokaže kako je istina drugačija.

Mada, postoje delovi Bagzijevog iskaza iz kojih bi moglo da se posumnja kako je priča bar jednim delom frizirana. Navešćemo tri primera:

Bagzi priča, i u tome se potpuno slaže sa Đurom Mutavim, Dušanom Krsmanovićem, Zvezdanom Jovanovićem, da je prvobitna lokacija sa koje će se pucati na vrhu stambene zgrade u Birčaninovoj ulici, ali da su odustali zato što bi ih baba koja tamo živi prepoznala. Budući da je videla i Z. Jovanovića, a sa Krsmanovićem i Ninoslavom Konstantinovićem čak je i pila kafu, kada su išli da izvide situaciju predstavljajući se kao majstori za satelitske antene. U čemu je, ovde, problem? U tome što “baba” iz Birčaninove nije pozvana za svedoka, da se proveri ova priča. Zašto nije? Zato što bi se ispostavilo da “baba” nije videla ovu trojicu, da nije sa Krsmanovićem i Konstantinovićem pila kafu. Tokom “Sablje”, tri puta je bila na poligrafu tvrdeći baš to, i tri puta je prošla. Kako su, onda, Jovanović i Krsmanović priznali da su bili na mestu na kome nisu bili, sudeći po priči jedinog svedoka? I kako, onda, i Bagzi priča o tome, ako njegov iskaz naknadno nije prilagođavan iskazima koji su mu prethodili?

Drugi momenat tiče se ponedeljka, 10. marta 2003. godine. Dva dana pre atentata. Prema priznanju Z. Jovanovića, iskazu Đure Mutavog, a sada i po Bagziju, Jovanović, Konstantinović i Aleksandar Simović odlaze u kancelariju 55, Admirala Geprata 14, 10, 11. i 12. marta, i čekaju da premijer dođe u vladu da bi ga ubili. On se, prema ovim tvrdnjama, pred ulazom 5 u Nemanjinoj 11 pojavljuje tek u sredu 12. marta, kada i pucaju na njega. I sve bi bilo u najboljem redu da se među svedocima nije pojavila i Biljana Stankov, Đinđićeva sekretarica, koja je jednom rečenicom srušila ovu konstrukciju. Rekla je, naime, da je u ponedeljak 10. marta Zoran Đinđić došao na posao, tokom prepodneva, i da je kao i uvek ušao na ulaz 5. Wen iskaz pred Specijalnim sudom, inače, bio je prvi koji je dala tokom čitave istrage i sudskog postupka koji je usledio, što znači da je predstavljao iznenađenje za one koji su zapisivali pomenuta priznanja i svedočenja. Na osnovu čega su, onda, svi pobrojani kriminalci ustvrdili suprotno od sekretarice Zorana Đinđića?

I, treće, potvrdio je Bagzi tvrdnje kolega – zaštićenih svedoka, da je Spasojević kupio stan u Novom Sadu Dušanu Maričiću Gumaru, Legijinom pulenu i nasledniku na čelu “crvenih beretki”. Problem je u tome što je u međuvremenu nedvosmisleno potvrđeno (objavljen je dokument) da je Maričić taj stan u Novom Sadu dobio od Ministarstva unutrašnjih poslova. I to krajem 2002. godine, kada je (navodno) već bilo utvrđeno koliki su to kriminalci koji sede u bazi u Kuli.

Prelazimo, sad, na medijski najeksploatisaniji, politički deo Bagzijevog svedočenja. Kao što je već dobro poznato, optužio je Vojislava Šešelja i Nebojšu Čovića da su znali da će premijer Zoran Đinđić biti ubijen. “Milorad Ulemek je rekao pokojnom Dušanu da njega u ubistvu pokojnog premijera podržava Nebojša Čović i da oni pokušavaju da takođe pridobiju i Vojislava Šešelja”, kazao je Bagzi već na početku svedočenja.

Ovde treba skrenuti pažnju na to da u optužnici nedostaje izuzetno važan segment, a to je logističko/politička podrška koju su imali banditi iz Šilerove ulice u Zemunu. Govorilo se (grupacija oko Čedomira Jovanovića) o antihaškom lobiju, o Vojislavu Koštunici kao inspiratoru ubistva, ali od svega nije ispalo ništa zato što dokaza za tako nešto, jednostavno, nije bilo. Bagzi je, čak, objasnio i da je priča o Hagu izmišljena kako bi privoleli Zvezdana Jovanovića da se uključi u zaveru, dok je pre njega, svedočeći pred Specijalnim sudom, bivši šef DB-a Goran Petrović čak rekao da je pokojni Zoran Đinđić štitio Legiju i JSO od eventualnih zahteva Karle del Ponte.

Bagzi, dakle, priču usmerava u (ne)očekivanom smeru, ka Šešelju i Čoviću. Setimo li se žestokih sukoba ove dvojice iz perioda uoči atentata na premijera (Šešeljev “Laufer” koji je Čovića optuživao za brojne kriminalne radnje), ovo povezivanje u startu se čini pomalo šizofrenim.

Prilično je i dosad bilo poznato, a Bagzi je takve informacije sada i potvrdio, da je Vojislav Šešelj održavao veoma blizak kontakt i sa Legijom i sa Spasojevićem. Od partija šaha, zajedničkih ručkova kod Šešelja u Batajnici, do – tvrdi Bagzi – razgovora o tome koga ubiti a koga poštedeti. Ni ranije nije bilo nepoznato Šešeljevo neukusno (najblaže rečeno) likovanje nad ubistvom premijera Đinđića. Ipak, treba skrenuti pažnju na jedan momenat: tokom “Sablje”, kada je uhapšeno preko 10 000 ljudi, među uhapšenima i sumnjičenima nije bilo nikog od viđenijih radikala. Uz to, iz Bagzijevih reči proizlazi da je Šešelj odbio ponudu Spasojevića i Legije da ne ide u Hag, da ostane u Srbiji i preuzme vlast kada oni ubiju Đinđića. Što znači da im nije Šešelj, na kraju, bio politička podrška na koju su računali, premda ga to, naravno, ne oslobađa makar moralne odgovornosti. Ako je znao da se sprema ubistvo premijera, kako kaže Bagzi Milenković.

Inače, u ovo predizborno vreme, ovaj je deo Bagzijevog svedočenja poslužio za novi politički obračun između DS-a i SRS-a. Demokrate su jedva dočekale da navale na radikale, radikali uzvratili kontraoptužbama da su i sami čelnici DS-a bili u vezi sa društvom iz Šilerove. Pri tom, optužili su i Tadićevu i Koštuničinu partiju da su zajedničkim snagama osvežavale Bagzijevo sećanje.

Na sličan su način upotrebljavani i (navodni) transkripti prisluškivanih Bagzijevih razgovora sa svojim tadašnjim advokatom, Biljanom Kajganić. Podsetimo, “Vreme” je objavilo, prenoseći ove transkripte, da je Kajganićka sa ministrom policije Draganom Jočićem i direktorom BIA-e Radetom Bulatovićem dogovorila da Bagzi postane zaštićeni svedok, a da on zauzvrat prizna da je Qubiša Buha Čume naredio ubistvo bivšeg radnika DB-a Momira Gavrilovića. Ovakav je transkript u dobrom delu javnosti korišćen za optužbe na račun aktuelne vlasti. Bagzi je, međutim, iako je teško optužio advokata Biljanu Kajganić za pokušaj nameštanja njegovog iskaza, opovrgao verodostojnost transkripta objavljenog u “Vremenu”: “Da, da su to lažni razgovori, da nisu tačni, ja ću vam reći. (...) Da nikada nisam razgovarao sa Biljanom Kajganić ni o Radetu Bulatoviću, ni o Vojislavu Koštunici, niti znači takav razgovor...”

Kompleksnija je priča oko Nebojše Čovića i tu je teško staviti se na bilo koju stranu. Bagzi priznaje da o Čovićevoj ulozi ne zna ništa iz prve ruke (Legija je rekao Spasojeviću a ovaj preneo ostalima da ih Čović podržava), ali prepričava i scenu koja je usledila po uvođenju vanrednog stanja: u jednom od štekova sede Duća, Kum i on (Bagzi), i Kum pita Duću “gde ti je sada Čović?”. A Duća odgovara da je Čović sam u Vladi i da ne može ništa da preduzme. Prethodno, inače, Bagzi je objasnio kako su vođe zemunskog klana bile potpuno zatečene uvođenjem vanrednog stanja.

O vezi Čović – Legija piše i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije i Čovićev koalicioni partner, u knjizi “Povlenske magle i vidici”. Reč je o zabelešci načinjenoj na Veliki petak 2003. godine: “Zanimljivo je to što je Velja (Ilić) po dobijanju Legijinog pisma (zima 2003. godine, pre atentata) zvao Čovića i pitao ga za savet. Ovaj mu je rekao da organizuje demonstracije i da je Legija ‘dobar' momak pod ‘njegovom' kontrolom.”

Reč je, inače, o pismima kasnije pronađenim u Legijinom kompjuteru, naslovljenim na Vilijema Montgomerija, tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu, Slobodana Vuksanovića, Miroljuba Labusa i Velju Ilića. Iako različita, pisma su svojom sadržinom usmerena protiv tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića. Da li su ta pisma bila opipavanje pulsa, ne bi li se utvrdilo kako se Đinđić kotira na ovim adresama?

Kad smo već spomenuli Montgomerija, vredi još jednom citirati Mihajlovićevu knjigu: “U neformalnom ćaskanju, pred svima nama, Čović se iznenada obraća Đinđiću i kaže mu: ‘Đinđiću, ti si nemački čovek, ja sam američki čovek!' Shvatio sam to kao poruku svima – koga treba slušati.” Spominjemo sve ovo zbog starih priča, sada oživljenih, da su Čovićev izbor za Đinđićevog naslednika podržavali tadašnji ambasadori SAD i V. Britanije Vilijem Montgomeri i Džon Kroford.

U izjavi za NIN, Montgomeri odbacuje ovakve tvrdnje: “Nikada, ni u jednom razgovoru, nisam bilo koga predlagao za mesto premijera Srbije.” Što se pak Kroforda tiče, Zoran Živković, potonji premijer, potvrdio je “Večernjim novostima” da je ambasador Velike Britanije “predstavio ideju” da bi na čelo vlade trebalo postaviti Nebojšu Čovića.

Ipak, treba li u ovome videti elemente zavere? Da li je Čović silom zauzeo Đinđićevo mesto posle atentata, i na tom mestu pokušao da se održi uz pomoć stranih ambasadora? Podsetimo, upravo je Čović preuzeo vladu 12. marta i na njenom čelu bio sve do izbora Zorana Živkovića, 18. marta 2003. godine. Nije bilo zavere, sudeći po onome što kažu (pišu) i Živković, i Dušan Mihajlović, i Mile Isakov... Najzad, i sam Nebojša Čović.

Zoran Živković: “Čović je bio dežurni potpredsednik vlade, i zato je vodio sednicu posle atentata na Zorana Đinđića.”

Dušan Mihajlović, “Povlenske magle i vidici”: “Dogovoreno je da dužnost dežurnog potpredsednika i v.d. premijera obavlja Nebojša Čović, dok se ne reši pitanje novog premijera.”

Mile Isakov, u svojoj knjizi “Parados”: “Ostali (smo) samo Rasim Qajić i Nenad Čanak, pa sam ih pozvao kod mene u susedni kabinet da se raskomote i osveže. (...) Logično, bila je reč o tome šta nam valja činiti i ko će i kako zameniti Đinđića. Sva trojica smo se složili da bi Čović bio najbolje prelazno rešenje i da to treba odmah uraditi, a onda u normalnoj proceduri videti trajno rešenje.”

I sam Čović, u intervjuu televiziji B92 13. marta 2003: “Nemam ni želju ni nameru (da postanem premijer), mislim da smo se dogovorili oko toga da premijersko mesto pripada Demokratskoj stranci. Oni taj posao treba da urade što pre.”

Zapravo, 12. marta 2003. godine dežurni potpredsednik vlade bio je Jožef Kasa, ali je to mesto, u dogovoru sa ostalim članovima vlade, prepustio Nebojši Čoviću.

“Ja sam”, priča Čović za NIN, “predložio uvođenje vanrednog stanja posle ubistva premijera”. A vanredno stanje je, prema Bagzijevom svedočenju, bilo scenario za koji vođe zemunskog klana nisu bile pripremljene.

U daljem razgovoru za NIN, Čović objašnjava da se na udaru našao kada se na vladi suprotstavio – kako kaže, očiglednoj – nameri da se ide na politička hapšenja, prvenstveno Vojislava Koštunice. Zatim je, dodaje, postavio i pitanje ko je sve od članova vlade posećivao Dušana Spasojevića u zdanju u Šilerovoj. Usledila su višemesečna prepucavanja između Nebojše Čovića i Čedomira Jovanovića. A kao dokaz da su mu čisti “i ruke i savest”, nudi svoju prepisku sa Dušanom Mihajlovićem i drugim članovima vlade, u kojoj nudi da se istraže sve optužbe na njegov račun, ali i da se isto učini sa ostalim članovima Živkovićevog kabineta. Ovde, možda, treba podsetiti na još jedan deo Bagzijevog iskaza, onaj u kome je rekao da je Legija posle 5. oktobra postavio, praktično, sve šefove policije – od pokojnog Boška Buhe do Gorana Radosavljevića Gurija i Sretena Lukića. A to, opet, ne bi bilo moguće bez odobrenja s vrha. Objašnjava li, onda, ova činjenica paniku koja je zavladala među organizatorima zavere za ubistvo premijera, pošto je objavljena poternica?

Zanimljiva je, s Čovićem u vezi, reakcija Čedomira Jovanovića na Bagzijeve optužbe: “Kao što je dao zeleno svetlo za ubistvo Đinđića, Čović je, tako, znao i za sve druge planirane atentate.”

Međutim, ni Čeda nije baš sjajno prošao u Bagzijevom svedočenju. Čulo se da mu je Bagzi, uoči 5. oktobra, od Čumeta na poklon nosio pištolj i 1 000 nemačkih maraka. Čume je, inače, u to vreme, prema Bagzijevim rečima, glavni ovdašnji trgovac drogom i čovek blizak DB-u. Dan posle prevrata, 6. oktobra, Čume, Čeda, Čedino obezbeđenje i Bagzi u Bagzijev kombi iz Gradske skupštine ubacuju oružje ukradeno iz SUP-a Stari grad, u Majke Jevrosime ulici. To će oružje (kalašnjikovi, snajperi, zolje...), prema Bagzijevoj izričitoj tvrdnji, zemunski klan kasnije koristiti u nizu likvidacija. A da se ne bi otkrilo poreklo oružja, priča Bagzi, Čeda je Čumetu savetovao da se izbrišu serijski brojevi “ako koristimo u otmici, ubistvu”. Deo ovog oružja, inače, zaplenjen je januara 2003. godine u pretresu Čumetovog tržnog centra Kotobanja u Surčinu. To je, tada, izjavio ministar policije Dušan Mihajlović.

Zatim, priča Bagzi, pošto se Čeda već zbližio sa Spasojevićem i počeo redovno da dolazi u Šilerovu, čak i sa svojom devojkom, tražio je od vođe Zemunaca da ubije beogradskog kriminalca Sredoja Šljukića Šljuku. Spasojević će, prema Bagzijevim rečima, zbog ovoga kasnije proceniti da je “Čeda Jovanović opasan čovek”, zbog čega će planirati i njegovo ubistvo.

Pa je, priča dalje Bagzi, “Buha Qubiša organizovao da se naplati Peconiju 100 000 sa Čedomirom Jovanovićem pošto je, kao, tada Čedomir Jovanović završio Peconiju neki problem koji je imao, da li je to bilo oko cigara, oko nekih šlepera koji su oduzeti Peconiju, nisam siguran, ali Buha Qubiša je rekao da Peconi mora da plati Čedi 100 000, da on neće ništa od toga da uzme i Peconi je dao tih 100 000 Buha Qubiši, Buha Qubiša je uzeo i dao ih Čedomiru Jovanoviću. (...) Pokojni Dušan je rekao da je to malo para što je uzeto Peconiju, da je 100 000 za njega ništa, da je trebao Čume više da mu uzme, Čume je rekao dosta je to, ja nisam od toga ništa uzeo, sve sam dao Čedi.” Kasnije, kaže Bagzi, pričalo se da je Č. Jovanović od Peconija pozajmio 250 ili 300 hiljada (ne kaže koje valute), ali da te pare Jovanović navodno nije vraćao, “tako da za to ne znam šta se dalje dešavalo”.

Što se odnosa između Jovanovića i Spasojevića tiče, Bagzi izgovara ilustrativnu rečenicu: “Koliko su se možda i voleli pokojni Dušan tada i Čedomir Jovanović, to je takva postala mržnja.” Svađa je, prema Bagziju, nastala tokom pobune JSO, a prethodio joj je period Spasojevićevog “vrhunca moći”, po izlasku iz zatvora zbog otmice vlasnika Delte Miroslava Miškovića.

Ovaj je period Spasojevićevog boravka u zatvoru važan element Bagzijeve priče zato što može da bude upoređen i sa drugim postojećim informacijama. Bagzi, naime, govori da je Čedomir Jovanović uz pomoć Čumeta pokušavao da izvuče Spasojevića iz CZ-a, da je Spasojevića i Kuma Lukovića posećivao u CZ-u... Po izlasku iz zatvora, govori Bagzi, na Čedino je insistiranje vođi zemunskog klana dodeljeno obezbeđenje iz Jedinice za specijalne operacije. “On (Jovanović) je rekao da Dušanu treba da se pomogne pošto je izašao iz zatvora, da je on nevin.” U to je vreme, podsetimo, Jovanovićev koalicioni kolega, ministar policije Dušan Mihajlović, rekao: “Ako oni budu pušteni iz pritvora, odgovorno kažem, to je znak da je demokratija izgubila u Srbiji. Rešenje otmice predstavlja test, ključ za odgovor na pitanje da li će u Srbiji pobediti demokratija ili organizovani kriminal. Te grupe iz podzemlja pokušavaju da ostvare uticaj na nove vlasti”. A “nevini” Spasojević u Pariz je – gde će biti uhapšen – išao kako bi ugovorio isporuku kokaina iz Kolumbije, rekao je Bagzi. Tek, kako će dodati, po izlasku iz zatvora Spasojević je Jovanovića darivao zlatnim “roleksom”.

Potvrdu ove Bagzijeve tvrdnje nalazimo i u spominjanoj knjizi Dušana Mihajlovića, koji je objavio faksimil prvobitne izjave “Svedoka”, tj. Zorana Vukojevića Vuka, ubijenog svedoka-saradnika. Da ne dužimo, “Svedok” detaljno opisuje Jovanovićeve i Buhine napore da iz zatvora izvuku Spasojevića i njegovu ekipu, te da podmetnu lažne otmičare, nekakve Bosance, telohranitelje Ratka Mladića i Radovana Karadžića.

Najzad, još jednu potvrdu objavio je i NIN svojevremeno, prenoseći faksimile originalnih dokumenata iz beogradskog CZ-a, u kojima su taksativno nabrojani datumi i sati Jovanovićevih poseta Spasojeviću i Kumu Lukoviću. Jovanović, inače, tada nije demantovao ove NIN-ove navode nego je podneo tužbu. Ali, na sudu se nije pojavio ni on ni njegov advokat, te je tužba automatski odbačena.

Pitanje Jovanovićevog odnosa sa vođama zemunskog klana važno je iz nekoliko razloga. Kao ilustracija stanja u državi posle 5. oktobra; zato što Jovanović nije govorio istinu ni pred zajedničkom sednicom Odbora za bezbednost i pravosuđe Skupštine Srbije ni pred Specijalnim sudom, i to pod zakletvom; najzad, zato što je ovde reč o druženju i činjenju usluga ljudima koji su optuženi da su ubili premijera Srbije Zorana Đinđića.

Ako je Čedomir Jovanović prošao loše u Bagzijevom svedočenju, još bi gore mogao da prođe prvi svedok-saradnik, Bagzijev nekadašnji šef Ljubiša Buha Čume. Bagzi ga je, naime, optužio za nekoliko likvidacija koje Čume u svom svedočenju nije ni spomenuo. A bio je, prema zakonu, dužan da govori istinu i da kaže baš sve i o sebi i o drugima, uz pretnju oduzimanja statusa svedoka-saradnika i vraćanja u stakleni kavez za optužene. O tome se u javnosti već spekuliše.

Bagzijeve optužbe u javnosti već su relativizovane; svedoka-saradnika osporili su, uglavnom, oni koje je sam Bagzi osporio. Naravno, u delu koji se tiče njih samih, implicirajući da je ono drugo tačno. Ali, koliko smo posle Milenkovićevog četvorodnevnog suđenja bliži istini o ubistvu premijera, sve i ako je njegovo svedočenje išlo u prilog optužnici? Tu nezahvalnu dužnost, da proceni valjanost optužnice i svedoka ali i da obrazloži svoju konačnu presudu, na kraju krajeva imaće veće kojim predsedava sudija Nata Mesarović. Da li će ona uspeti da iščačka istinu iz Bagzijevog svedočenja? Naročito u pogledu karike koja definitivno nedostaje, a to je politička pozadina ubistva srpskog premijera. Ili će Bagzijeve reči poslužiti kao povod za neke nove istrage novije srpske istorije?

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM