Džejms Graf

Neizvestan savez

NATO se ponovo nalazi na nestabilnom terenu. Šta bi trebalo da čini, i kako?

Brisel

Lideri 26 članica NATO-a sastaju se ove nedelje u litvanskoj prestonici Rigi, na samitu na kojem će se demonstrirati solidarnost najuspešnije svetske vojne alijanse. Materijali su uglavnom napisani a iznenađenja su malo verovatna. Međutim, kao što je Kristof Bertram, doajen među bezbednosnim ekspertima Nemačke, nedavno primetio događaj će ličiti na "božićnu službu za agnostike, koji se veći deo godine ne mole zajedno, niti pevaju iz istog psaltira." Od raspada Varšavskog Pakta 1991. godine, pitanje šta bi NATO trebalo da čini i šta da postane bilo je često predmet dubokih nesporazuma. Ovo je blic-snimak pozicije koju Alijansa danas zauzima.

Koliko je teška borba u avganistanu?

Teža nego što je većina mislila kada je NATO po prvi put rasporedio snage u avgustu 2003. godine radi pomoći novoformiranoj avganistanskoj vladi u nastojanju da održi bezbednost. "Ako propadnemo u Avganistanu, to može biti kraj Alijanse," kaže Ronald D. Asmus, direktor Transatlantskog Centra nemačkog ogranka Maršalovog Fonda SAD, bezbednosnog “think tank”-a sa sedištem u Briselu. "To bi bilo slično porazu u korejskom ratu na početku hladnog rata." Nema ni jedne zemlje članice NATO koja bi ustvrdila drugačije ali, trend nije ohrabrujući. Ova godina bila je najsmrtonosnija od pada Talibana 2001. godine: počev od januara u napadima pobunjenika i terorista usmrćeno je oko 3700 ljudi, uključujući bar 143 pripadnika međunarodnih snaga. Nesigurnost unazađuje i ekonomska dostignuća pošto se strani humanitarni radnici povlače iz opasnih područja. Ono što je NATO nekad smatrao “stabilizacionom misijom” postala je ratna misija.

Da li je 31 000 ljudi u Avganistanu dovoljno?

Bilo bi korisno da ima više trupa: NATO drži 16 000 vojnika na Kosovu, koje predstavlja manje od 2% teritorije Avganistana. Međutim, u situaciji kada su zemlje koje daju najviše vojnika već “rastegnute” u Iraku, na Kosovu i u Libanu, velika infuzija novih vojnika nije realna. Zato će se “džambasanje” u Rigi koncentrisati na problem koji se nadovezuje - da komandanti često ne mogu da rasporede postojeće trupe onako kako bi želeli zbog nacionalnih limita ili ograničenja u vezi sa njihovom upotrebom. Američke, britanske, kanadske i holandske trupe najviše su uključene u borbe na frontu; podrška velikog broja od ukupno 33 zemlje uključene u ISAF (International Security Assistance Force) koju predvodi NATO, kreće se od sekundarne do simbolične. Na večeri sa drugim NATO liderima u utorak, predsednik SAD Džordž W. Buš verovatno će se pozabaviti zahtevom komandanta ISAF-a, generala Dejvida Ričardsa, da vlade članica “olabave konce”. U tome će dobiti podršku poljskog ministra odbrane Radeka Sikorskog, koji je za “TIME” izjavio: "Koja je svrha tamo imati trupe ako ih ne možeš upotrebiti kada su potrebne?"

Da li će taj apel uspeti?

Ne još. Nemačka, zemlja-kontributor na trećem mestu po broju trupa u ISAF-u, bila je u fokusu debate o prigovorima jer je njenih 2 900 vojnika ograničeno na sigurnije oblasti Kabula i na severu. Karsten Voit, koordinator za američko-nemačke odnose u Ministarstvu spoljnih poslova, kaže da je pod stalnim pritiskom da se učini više u Avganistanu: prošlog meseca u Vašingtonu, kaže on, jedan od sagovornika mu je rekao da će "Nemci morati da nauče da ubijaju." Berlin ipak neće popuštati pred ovim, jer ni vlast ni javnost nemaju stomak za dovođenje nemačkih vojnika u opasnost. Svestan te političke realnosti, Buš neće insistirati na potpunoj promeni. Ipak je prošlo svega sedam godina od kada je, na Kosovu, Nemačka prvi put uopšte uputila borbene trupe u misiju NATO. Vremenom, ukoliko Nemačka zauzme spoljnopolitičku ulogu u skladu sa svojom ekonomskom težinom, njen „samouvereniji“ stav mogao bi da postane politički prihvatljiv.

Da lI se NATO bori na pravi način u Avganistanu?

Mnogi počinju da postavljaju ovo pitanje. NATO navodi da je njihov dvonedeljni napad u septembru, “Operacija Meduza”, isterao pobunjenike iz talibanskih utvrđenja u oblastima Pandžvai i Zari u provinciji Kandahar. Dan Everts, viši civilni predstavnik NATO-a u Avganistanu, naziva to "kritičnom prekretnicom." Ali u toj operaciji takođe je poginulo i najmanje desetak civila. "Ako NATO nije u stanju da ljudima donese bezbednost i miran život, onda je poražen," kaže Nurluhak Olomi, poslanik iz Kandahara i predsedavajući parlamentarnog Komiteta za odbranu. "Ne postoji rekonstrukcija, već jedino destrukcija." Uprkos naporima da se širom zemlje pomogne obnova, vojna sila NATO-a nema ni resurse ni iskustvo da doprinese da ogromni avganistanski nedostaci - beda, sveprožimajuća korupcija, loše obrazovanje, “cvetajuća” trgovina drogom – brzo nestanu. Ipak, niko drugi ne pruža takvu pomoć u potrebnoj meri.

Da li bi ad hoc vojni savezi funkcionisali bolje nego NATO?

NATO je poslednjih godina u velikoj meri bio “nevoljeno dete”. "Imali smo jeretičku koaliciju američkih i francuskih unilateralista koji su iz raznih razloga podrivali NATO," kaže Asmus. Odlazeći sekretar odbrane SAD, Donald Ramsfeld – koji neće biti u Rigi - nije želeo da bude prinuđen da “falsifikuje jednoglasnost za stolom”, te je ignorisao Savez, čak i nakon što se ovaj, posle napada 11. septembra na SAD, po prvi put u istoriji saveza spremno pozvao na klauzulu "zajedničke odbrane” (common defense clause). Francuska će, sa svoje strane, uvek gledati na NATO kao na američki privezak. Iako je Pariz voljan da šalje trupe na opasna mesta, kao što to sada čini u Avganistanu, na Kosovu i u Libanu, njegovi zvaničnici još su daleko od potpunog prihvatanja NATO-a. Ali niko nije spreman da odbaci Savez. Njegove stalne strukture, ma kako glomazne, još uvek predstavljaju najbolji način za regrutovanje, koordiniranje i davanje legitimiteta međunarodnim trupama.

Šta je mandat NATO-a ?

"Naša evropska agenda sada je globalna agenda, i kreće se ka tome da se odnosi na ostatak sveta, na to šta možemo kao partneri da učinimo na Srednjem Istoku, na jugu i istoku Azije, u Africi i u Latinskoj Americi," prošle nedelje je izjavio državni podsekretar SAD, Nikolas Berns. Vašington želi da ojača odnose Alijanse sa saveznicima koji slično misle poput Japana, Južne Koreje i Australije, tvrdeći da je “Zapad” isto toliko ideja koliko i geografski koncept. Ali ne očekujte da će se ta ideja reflektovati u završnom kominikeu iz Rige: “globalni” NATO čini da se mnogi saveznici - to je najprimetnije kod Francuske - osećaju nelagodno. "Smatramo da NATO ima dovoljno problema u Avganistanu i na Kosovu; nema potrebe da se uvlačimo i u Tajvanski moreuz," kaže zvaničnik francuskog Ministarstva odbrane. Mnoge evropske vlade, francuska naročito, zabrinute su da bi "pretvaranje NATO-a u savez demokratija [mogao biti] interpretiran kao 'Zapad protiv ostalih' (West against the rest) ", kaže Danijel Kiohan, bezbednosni ekspert u Centru za evropsku reformu u Londonu. Na Samitu će biti usvojen mehanizam za koordinisanje sa saveznicima izvan Alijanse, ali te veze neće biti formalizovane, kao što se Vašington nadao.

Da li NATO i EU znaju šta svako od njih treba da radi?

Ne sasvim, ali ova tema nije ni izbliza opterećujuća kao pre pet godina, kada se činilo da je EU, puna samopouzdanja, bila na putu da stvori vojne komandne strukture koje bi bile konkurentne NATO-ovim. Iako u ovom trenutku Evropska unija vodi nezavisne vojne operacije u Bosni, u Makedoniji i u Kongu i odrađuje delikatan posao na Istočnom Timoru i u Gazi, to za NATO nije više neuralgično. "Iskreno govoreći, mi hoćemo više NATO-a i više EU," kaže jedan visoki zvaničnik SAD. Ali ideja o robusnoj vojsci EU spotiče se o nepostojanje ustava EU i pada na pitanju budžeta za odbranu - svega šest, od 24 evropske članice NATO-a, dostiže zahtevani nivo potrošnje za odbranu od 2% GDP-a, dok potrošnja SAD od 3,7% GDP-a daleko nadmašuje evropski prosek. Evropa može da sanja o nezavisnosti od američke odbrane, ali, da bi to ostvarila, njene vlade moraju da troše više. I moraju da se suoče sa realnošću da čak i najhumanija diplomatija ponekad mora biti podržana vojnom silom.

Uz izveštavanje: Arin Bejker - Kabul, Leo Cendrovic - Brisel, Seli B.Doneli i Ilejn Šanon - Vašington, J.F.O. MekAlister - London i Endrju Pervis - Berlin

Naslov originala: “Uncertain Alliance” By James Graff, TIME, November 27, 2006

Prevod: NSPM