Džozef S. Naj

Poklon Džordža Buša Osami bin Ladenu

Neki veruju da je 11. septembar prerastao u "sukob civilizacija" između islama protiv Zapada. U stvari, to je nešto što je verovatno želeo Osama bin Laden. Terorizam je jedan oblik pozorišta. Ekstremisti ubijaju nevine ljude kako bi dramatizovali svoju poruku na način koji šokira i užasava publiku na koju ciljaju. Oni se takođe oslanjaju na ono što su Klark Mekkoli i drugi nazvali "džiu-džicu politikom", u kojoj manji borac koristi snagu većeg protivnika da ga porazi.

U tom smislu, Osama bin Laden nadao se da će SAD biti uvučene u jedan krvavi rat u Avganistanu, sličan sovjetskoj intervenciji dve decenije ranije koja je stvorila veoma plodno tle za regrutovanje džihadista. Ali Amerikanci su upotrebili umerenu količinu sile da uklone talibansku vladu, izbegli su neproporcionalno veliki broj civilnih žrtava i uspeli da stvore lokalni politički okvir. Iako je bila daleko od savršene, prva runda u toj bici pripala je SAD. Al Kaida je izgubila pribežišta iz kojih je planirala svoje napade; mnogi njeni lideri bili su ubijeni ili zarobljeni, a njene centralne komunikacije bile su oštro prekinute.

Zaslepljena preteranom arogancijom, Bušova administracija tada je načinila kolosalnu grešku krenuvši u invaziju na Irak bez široke međunarodne podrške. Irak je dao simbole, civilne žrtve i tle za regrutovanje koje su džihadski ekstremisti tražili u Avganistanu. Irak je bio poklon Džordža Buša Osami bin Ladenu.

Al Kaida je izgubila svoje kapacitete za centralno organizovanje, ali je postala simbol i središna tačka oko koje se mogu okupiti svi imitatori koji slično misle. Uz pomoć Interneta, njeni simboli i materijali za obuku postaju lako dostupni širom sveta. Da li je Al Kaida imala neku direktnu ulogu u eksplozijama bombi u Madridu i Londonu, ili u nedavnom planu da se raznesu avioni nad Atlantikom, manje je važno od načina na koji je ona bila transformisana u moćni "brend". Drugu rundu dobili su ekstremisti.

Ishod budućih rundi u bici protiv džihadskog terorizma zavisiće od naše sposobnosti da izbegnemo zamku "džiu-džicu politike". To će zahtevati više korišćenja meke moći koju ima  privlačnost, umesto tolikog oslanjanja na tvrdu vojnu moć, kao što je to uradila Bušova administracija.

Jer, bitka nije sukob islama protiv Zapada, već građanski rat u okviru islama između manjine terorista i velikog mejnstrima nenasilnih vernika. Džihadski ekstremizam ne može da bude poražen ukoliko ne pobedi mejnstrim. Vojna sila, obaveštajne službe i međunarodna policijska saradnja treba da budu korišćene protiv tvrdih terorista povezanih s Al Kaidom, ili inspirisanih njome, ali je meka moć suštinska u privlačenju mejnstrima i smanjivanju podrške ekstremistima.

Američki sekretar odbrane Donald Ramsfeld jednom je rekao da je u ovom ratu mera uspeha to da li je broj terorista koje ubijamo ili ih odvraćamo veći od broja koje teroristi regrutuju. Prema ovom standardu ide nam loše. U novembru 2003. zvanični broj terorističkih pobunjenika u Iraku procenjivao se na 5.000. Ove godine izveštava se da je on 20.000. Kao što je to rekao brigadni general Robert Kaslen, zamenik direktora za rat protiv terorizma u Pentagonu, "mi ih ne ubijamo brže nego što se oni stvaraju".

Mi takođe trpimo neuspehe u primeni meke moći. Prema Kaslenu, "mi u Pentagonu zaostajemo iza naših neprijatelja u korišćenju komunikacija, bilo za regrutovanje, ili za obuku".

Način na koji koristimo vojnu moć takođe pogađa Ramsfeldov racio. Kao posledica 11. septembra, širom sveta postojalo je mnogo simpatija i razumevanja za američki vojni odgovor protiv talibana. Američka invazija Iraka, zemlje koja nije bila povezana s napadima 11. septembra, protraćila je tu dobru volju, a privlačnost SAD u muslimanskim zemljama kao što je Indonezija pala je sa 75 odsto odobravanja u 2000. na oko polovinu tog nivoa danas. Zaista, okupacija jedne podeljene zemlje haotična je i osuđena da proizvodi epizode kao što su Abu Graib i Hadita, koje potkopavaju privlačnost Amerike ne samo u Iraku, već širom sveta.

Sposobnost da se kombinuje tvrda i meka moć je pametna moć. Kada je Sovjetski Savez izvršio invaziju Mađarske i Čehoslovačke tokom hladnog rata, on je potkopao meku moć koju je uživao u Evropi posle Drugog svetskog rata. Kada je Izrael pokrenuo dugačku kampanju bombardovanja u Libanu prošlog meseca, učinio je to uz toliko mnogo civilnih žrtava da su početne kritike Hezbolaha iz Egipta, Jordana i Saudijske Arabije postale neodržive u arapskoj politici. Kada u terorističkim ekscesima stradaju nedužni muslimanski civili, kao što je to učinio egipatski Islamski džihad 1993, ili Abu Musab al Zarkavi u Amanu 2005, oni potkopavaju sopstvenu meku moć i gube podršku.

Najvažnija lekcija pet godina posle 11. septembra jeste da će nas neuspeh u delotvornom kombinovanju tvrde i meke moći u borbi protiv džihadskog terorizma odvesti u zamku što su je postavili oni koji žele sukob civilizacija. Među muslimanima, uključujući islamiste, postoji raznolikost gledišta, tako da mi treba da izbegavamo strategije koje pomažu našim neprijateljima ujedinjavanjem različitih snaga iza jedne zastave. Naša stvar je pravedna i imamo mnogo potencijalnih saveznika, ali naš neuspeh da kombinujemo tvrdu i meku moć u pametnu strategiju može biti fatalan.

Danas 9-10.9.2006.