Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - Prenosimo Danas

   

 

Vilijam Montgomeri

Rusija se nada da će Srbija postati neka vrsta Belorusije Balkana

U proteklih dvadeset godina, Sjedinjene Države i Rusija su se, možda, našle najbliže oružanoj konfrontaciji u junu 1999. Upravo kad je Milošević kapitulirao i počeo da povlači svoje snage sa Kosova, kao rezultat vazdušne kampanje NATO, Rusija je iznenada i unilateralno povukla svoj vojni kontingent u stavu mirovnih trupa, iz baze u Bosni, i poslala ga u žurbi, u konvoju, na Kosovo. Njihov cilj je bio aerodrom u Prištini i oblasti u pograničnom delu Kosova prema užoj Srbiji. U isto vreme, oni su planirali da erliftom od najmanje šest letova prebace dodatne trupe direktno iz baza u Rusiji.
Do dana današnjeg, niko nije potpuno siguran ko je u ruskoj vladi naredio ovu akciju, ili šta je tačno bio njen stvarni cilj. Lično mislim da su neki nivoi komande u ruskoj vojsci i Miloševićeva vlada pokušali da stvore neku vrstu svršenog čina, gde bi ruske trupe kontrolisale značajan procenat teritorije Kosova, i tako efektivno stvorili podelu, pri čemu bi jedan deo Kosova bio i dalje pod srpskom kontrolom. Ali, možda grešim, jer ruske akcije nikad nisu bile objašnjene. Ono što je izvesno jeste da su Bugarska, Rumunija i Mađarska odbile da dozvole ruskim transportnim avionima da koriste njihov vazdušni prostor i Rusija je na kraju, uz intenzivan diplomatski pritisak, odustala od misije.
Takođe je izvesno da je došlo do žučne rasprave između komandanta NATO snaga na terenu i vrhovnog komandanta savezničkih snaga Veslija Klarka, kako da se postupi sa ruskim vojnicima koji su putem u konvoju stizali iz Bosne na Kosovo. Iskorišćen je pomirljiv prilaz komandanta snaga na terenu i ispalo je sve u redu, verovatno zato što kontingent ruskih trupa nije bio dovoljno brojan da ostvari prvobitne ciljeve. Ali, potencijal za ozbiljnu konfrontaciju je bio stvaran i svaka strana je mogla da preduzme dodatne korake (Rusija da se ogluši na zabrane preleta, ili da NATO iskoristi oružanu silu da izbaci Ruse sa prištinskog aerodroma), koji su mogli da imaju veoma ozbiljne posledice. Taj incident je greškom završio među fusnotama u istorijskim udžbenicima, iako u stvari zaslužuje daleko više pažnje. Ista želja Rusije da se suprotstavi zapadnim ciljevima u ovom regionu i dalje postoji.
Zapadna međunarodna zajednica godinama se rukovodila dvema presudnim pretpostavkama, koje bi se mogle ispostaviti kao veoma pogrešne. Prva je pretpostavka da će na kraju krajeva biti u stanju da izvrši pritisak, obmane i konačno ubedi Rusiju da podrži akciju u Savetu bezbednosti, koja vodi do nezavisnosti Kosova unutar postojećih granica. Ukoliko to propadne, iskoristila bi se neka vrsta zaobilaženja Saveta bezbednosti, tako da rezolucija ne bi bila potrebna, a pojedinačne zemlje bi jednostavno priznale Kosovo i vremenom to bi pitanje bilo rešeno samo od sebe. Ta pretpostavka je napravljena u vreme kad je Jeljcin bio predsednik, Rusija bila slaba, i morala je, čak i kad je bilo reči o Kosovu, da se pokori zapadnom pritisku. To više nije slučaj. Sada imamo novu, jaku Rusiju koja je spremna da potvrdi svoje spoljnopolitičke prerogative.
Druga potencijalno pogrešna pretpostavka bila je da će Srbija, možda sporije nego njeni susedi, neizbežno slediti isti put demokratske tranzicije i integracije u evroatlantske strukture. Iako je to možda bilo tačno 2001, sad to više nije tako jasno. Godine uslovljavanja Hagom, odsustvo stvarnog ekonomskog rasta za veliki procenat stanovništva, uskraćivanje viza za putovnaje u bilo koju zemlju, gubitak Crne Gore, ubistvo premijera Đinđića, beskonačna odlaganja povodom integracije u EU i problem Kosova imali su glavni uticaj na čitavo srpsko stanovništvo. Mnogi su obeshrabreni, drugi apatični, a mnogi su ljuti, ogorčeni i frustrirani. Upozoravajući znaci su prisustni već izvesno vreme, počev od rasta popularnosti Radikalne stranke Vojislava Šešelja i povratka diskreditovane Socijalističke partije Slobodana Miloševića. Biće veoma teško demokratskim partijama da dobiju dobru izlaznost na predstojećim izborima.

I pod najboljim uslovima, Rusija nije nikad bila srećna što demokratska Srbija gleda u Zapad. Upravo zato više je volela Miloševića nego vladu DOS, koja ga je smenila. Državni podsekretar Nikolas Berns nedavno je izrazio iznenađenje što je ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Aleksejev saopštio da će Rusija staviti veto na bilo kakvu rezoluciju Saveta bezbednosti, koja nije prihvatljiva i za Beograd i za Prištinu. Ne mislim da je stvarno bio iznenađen, jer je ruska pozicija postala sve jasnija i tvrđa, kako je vreme prolazilo. Baš kao što su zapadne zemlje saopštavale svoje namere povodom Kosova, tako je uradila i Rusija.
Rusija koristi pitanje Kosova da bi okrenula Srbiju sa zapadanog puta u pravcu mnogo tešnjih odnosa sa Rusijom. U stvari, Rusija se nada da će, kao rezultat rešenja problema Kosova, Srbija usvojiti neprijateljsku poziciju prema Zapadu i postati neka vrsta Belorusije Balkana. Da li to deluje preterano? Valja uzeti u obzir jezik koji je nedavno koristio lider Radikalne stranke Toma Nikolić, kada je na pitanje s kim će Srbija sarađivati, odgovorio: "Kao što to Šešelj lepo kaže... sa Rusijom, Kinezima, Indusima, Latinoamerikancima...ima tako puno zemalja koje ne žele teror SAD...Izgradićemo zid oko Kosova, kao što su to Nemci uradili u Berlinu. Prekinućemo sve odnose sa svima koji priznaju Kosovo". Upitan o saradnji sa EU, on je rekao: "Sa EU kakav je sada, ne! Da ostvari takvu saradnju EU bi trebalo da omogući da Kosovo ostane u Srbiji". Ivica Dačić ponovio je, pak, poziciju svoje partije da je potrebno odbraniti Kosovo svim raspoloživim sredstvima, uključujući i vojna.
Postoji realna mogućnost da Radikalna i Socijalistička partija dođu na vlast na sledećim izborima, ili da će u svakom slučaju moći, možda, značajno da utiču na to šta radi bilo koja vlada. Ako Kosovo postane nezavisno, javna debata koja je već u toku u Srbiji, zajedno sa publicitetom datim Kosovu u jeziku nedavno usvojenog ustava, otežaće svakoj novoj vladi da izbegne agresivne i kontraproduktivne mere, koje će zauzvrat dobiti sopstvenu dinamiku.

Zapad je sa zakašnjenjem shvatio da je neophodno da obe njegove pretpostavke budu preispitane i grozničavo pokušava da utvrdi šta da radi povodom toga. Preduzet je već jedan korak, a to je da se Srbiji ponude šargarepe kako bi se pokazalo da Srbija nije zapostavljena. To obuhvata i nedavni prijem Srbije u Partnerstvo za mir, saopštenje EU da namerava da preispita proces izdavanja viza za region, i nagoveštaje o daljim pozitivnim koracima u predstojećim danima.
Iako je sve to dobro, i dalje ostaje pitanje šta uraditi sa Kosovom. Nije u interesu Rusije da ustukne od svoje pozicije u pogledu Saveta bezbednosti UN. Ali, nastaviti pomenutim pravcem bez blagoslova Saveta bebednosti izaziva nervozu kod mnogih Evropljana. Prema tome, postoji prilaz dvostrukog koloseka. Prvi je da se aktivira mehanizam za rezoluciju o Kosovu. To podrazumeva sastanke Martija Ahtisarija sa Beogradom i Prištinom krajem januara, kada bi izneo svoje poglede na sva pitanja, osim budućeg statusa. Time bi započela ozbiljna jednomesečna rasprava povodom specifičnih pitanja, nakon čega će Ahtisari saopštiti Savetu bezbednosti svoje konačne preporuke.
Na drugom koloseku je pokušaj da se otkrije kako doneti rezoluciju koja će biti funkcionalna, imajući u vidu tvrdokornost Beograda, tvrdu liniju Moskve, strast kosovskih Albanaca prema nezavisnosti, odlučnost mnogih u međunarodnoj zajednici da se to i ostvari i nekako kontradiktorne naglaske na Savet bezbednosti. Da bi se realizovalo tako nešto, neophodni su mašta, inicijativa i diplomatija na najvišim nivoima. Ali postoje i brojni načini da sve krene ružnim putem.

 

 

 
 
Copyright by NSPM