Vilijam Montgomeri

Treći svetski rat se ne može dobiti

Dvadeset osmog juna 1914. jedan mladi bosanski Srbin po imenu Gavrilo Princip ubio je austrijskog nadvojvodu Ferdinanda u Sarajevu. Zaveru je skovala i njome upravljala tajna teroristička organizacija po imenu Crna ruka koja je bila posvećena Velikoj Srbiji, uključujući uniju Bosne i Hercegovine sa samom Srbijom. Mada su ciljevi ubica bili ograničeni na balkansku politiku, događaj je pokrenuo akcije koje su kulminirale Prvim svetskim ratom. Njegovi stvarni uzroci bili su istorijska rivalstva, domaće političke brige, složeni set alijansi među nacijama koje su se nadmetale i napori da se održe ili prošire carstva čije se vreme bližilo kraju. Ubistvo je jednostavno bila varnica u buretu baruta.
Sada se približavamo petoj godišnjici terorističkih napada poznatih pod jednostavnim imenom 9/11. Mada postoje značajne razlike, mislim da je verovatno da će istoričari citirati taj napad kao katalizator onoga što je na mnogo načina treći svetski rat.
Frustracije i gnev već decenijama rastu u arapsko-muslimanskom svetu. Uzroci uključuju stvaranje države Izrael; hiljade stalnih palestinskih izbeglica; decenije autokratske ili diktatorske vladavine širom regiona; ekstremnu bedu u masama; invaziju zapadnjačke kulture koju muslimani smatraju ekstremno uvredljivom, ali ne mogu da je zaustave; i stvarno poniženje i frustraciju što njihova kultura, religija i vojna moć izgleda nisu mogle da se takmiče sa zapadnim. Zapad je uvek nametao svoju volju, Izrael im je nanosio poraze na bojnom polju, a SAD i drugi "nevernici" su čak uspostavili baze na njihovom tlu.
Ključni deo reakcije na sve pomenuto bilo je stvaranje mreže nezavisnih terorističkih organizacija, od kojih je svaka imala različite sponzore. To je, u različitim vremenima i između ostalih, uključivalo Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO), Hamas, Hezbolah i Al Kaidu. Njihove mete prvenstveno su bili Izrael i Sjedinjene Države. Mnogo pre 11. septembra počinjeni su ozbiljni teroristički akti. Bombaši samoubice u kamionu uništili su 1983. američku ambasadu u Bejrutu i kasarnu marinaca u tom gradu; američke ambasade u Tanzaniji i Keniji bile su bombardovane na sličan način 1990. Naravno, glavna meta bio je Izrael.
Otmica aviona 11. septembra i kasnije uništenje Svetskog trgovinskog centra i dela Pentagona bili su deo ovog ranijeg obrasca terorizma. Ali obim napada, lokacija, broj žrtava i dugoročno planiranje koje je to uključivalo transformisali su Sjedinjene Države u celini, a posebno predsednika Buša. Prvi put posle više decenija prosečni Amerikanac osetio se ranjivim - i uplašenim. Moji prijatelji, racionalni i profesionalni ljudi, imali su stalno zapakovan kofer u slučaju da moraju da se "evakuišu" za samo nekoliko trenutaka. Patriotizam je otišao u nebo, a stope odobravanja akcija predsednika Buša dostigle su istorijski visoke nivoe zbog objavljene namere da se odlučno obračuna s teroristima.
Istovremeno, nije trebalo da se zavaravamo. Za mnoge Muslimane i Arape 11. septembar bio je ponosan dan kada je Zapad pretrpeo veliki udarac od ruku njihovih sunarodnika. Tako su obe strane iz ovog događaja izvukle radikalno drugačije lekcije. Muslimanski fundamentalistički ekstremizam bio je ojačan i postao je kohezivniji i više fokusiran, dok je američki stav prema tome postao u znatnoj meri tvrđi.
Potonje obaranje talibanske vlade u Avganistanu, što su ga izvele snage predvođene Amerikancima, bilo je veoma uspešno i iznenađujuće lako. I ono je naišlo na široko odobravanje na Zapadu zbog surovosti režima u Kabulu i njegove otvorene podrške Al Kaidi koja je uključivala brojne logore za obuku u toj zemlji.
Delimično na osnovu lakoće razrešavanja avganistanskog problema, predsednik Buš i njegov unutrašnji krug tada su načinili katastrofalnu grešku invazijom Iraka. Ne samo da Irak nije imao oružje za masovno uništenje, na čemu je invazija bila zasnovana, već nije imao nikakve veze s Al Kaidom. Mada je Sadam bio brutalni tiranin, on u stvarnosti nije bio veliki pristalica bilo koje terorističke grupe koja je operisala izvan te zemlje. Ta "čast" pripadala je daleko više Iranu i Siriji.
Kao posledica toga, invazija Iraka dala je jasan fokus svom gnevu, frustraciji i poniženju što ih je arapsko-muslimanski svet osećao decenijama. Irak je postao glavno tle za obuku terorista i katastrofa za politiku SAD. Ali, glavno zlo je u tome da je to pomoglo da se galvanizuje arapsko-islamski fundamentalizam raznih boja i ohrabri upotreba nasilja za ostvarenje njihovih ciljeva. Klasičan primer toga su nedavne borbe u Libanu. Hezbolah dobija podršku i resurse iz šiitskog Irana, ali i iz sunitske Sirije. Al Kaida, sunitska organizacija, podržala je šiitski Hezbolah. Pored toga, gledano sa strane muslimanskog sveta, oni su "pobedili" u Libanu tako što su preživeli i uspeli da Izraelu nanesu ozbiljne udarce u jednom dužem vremenskom periodu.
Mada predsednik Buš nosi tešku odgovornost zbog načina na koji je delovao protiv problema terorizma (u suštini on je bacio benzin na vatru koja je već gorela), on je apsolutno u pravu kada ističe opasnosti koje terorizam nosi i to da su njegovi lideri odlučni da savladaju Zapad i islamu vrate njegovo zasluženo mesto. Između ostalih ciljeva, Al Kaida želi da vaspostavi kalifat u jednom širokom broju zemalja. Ona je svesno provocirala Zapad da agresivno odgovori, računajući da će to pomoći ujedinjenju muslimanskog sveta oko zajedničke stvari. I, žalosno je reći, ta strategija je sjajno funkcionisala. Terorizam se sada pretvorio u višeglavo čudovište, gde pojedinci u Britaniji, Indoneziji, Španiji i na Bliskom istoku, da pomenemo samo nekoliko primera, u osnovi deluju gotovo nezavisno u planiranju terorističkih akata i traže ograničene smernice i podršku iz centra.
Profesionalna greška generala jeste to da oni uvek planiraju da vode poslednji rat. Stoga su Sjedinjene Države i izgradile vojnu mašinu bez premca. Ali, treći svetski rat koji je sada započeo vodiće se različitim taktikama i različitim oružjima za koja smo Zapad i mi u celini loše pripremljeni. U ovom novom ratu čak i osujećeni pokušaji - kao što su bila nedavna hapšenja zaverenika u Londonu koji su hteli da raznesu avione koristeći tečne eksplozive - imali su veliku cenu za naše društvo kada je reč o redovima letenja, podizanju nivoa bezbednosti, prekidu svakodnevnog života.
Sada smo pred dugačkom, teškom borbom u ovom ratu protiv neprijatelja koji ima strastvena uverenja i malo toga, ili ništa, da izgubi. Ne mogu dati formulu kako prevladati, ali znam da ni sva vojna moć ovog sveta neće moći da dobije ovaj rat. Više od toga, ona može učiniti stvari mnogo, mnogo gorim. Iran s nuklearnim oružjem je noćna mora koja će se obistiniti. Irak odbija bilo kakvo pozitivno rešenje, a sva rešenja izgledaju podjednako strašna. Režimi kao što su saudijski i egipatski ranjivi su i teroristi ih mogu nasilno oboriti. Značajna smanjenja u snabdevanju nafte i gasa su udaljena mogućnost. Novi teroristički napadi koji će biti iznad svega što smo dosad videli verovatno su neizbežni, uključujući oružje za masovno uništavanje.
Praktično, sve što stvarno radimo u ovom ratu jeste agresivno pokušavanje da sprečimo buduće terorističke napade povećavanjem naših odbrambenih i obaveštajnih sposobnosti. Mada je to očito ključna stvar, time se ne počinje rešavanje suštinskih pitanja koja su pre svega stvorila problem. Naša strategija pokušaja da nametnemo demokratsku promenu u zemljama Bliskog istoka rezultirala je time da su ekstremisti kao Hamas i Muslimanska braća u Egiptu pridobili znatnu podršku. U suštini, u ovom trenutku mi smo bez bilo kakve sveobuhvatne strategije za smanjivanje podrške islamskom fundamentanom ekstremizmu. Umesto toga, on izgleda kao da u samoj našoj sredini raste kao kancer. Realnost je da je ovaj svetski rat samo početak. On će postati mnogo gori pre nego što počne da se poboljšava i trajaće daleko duže nego što bi bilo ko od nas voleo.