Marinko M. Vučinić

G 17 PLUS - Ko je sledeći na redu?

Svako ko prikupi dovoljnu podršku može da se kandiduje,

ali kandidat za predsednika stranke odlučuje ko će biti u njegovom timu

Suzana Grubješić, funkcionerka G 17 Plus

Izborne stranačke skupštine uvek su prava prilika da se pokaže dostignuti stepen razvoja demokratskih odnosa u našim političkim strankama. Osim nekoliko retkih izuzetaka, uglavnom vezanih za izbore u Demokratskoj stranci, stranačke skupštine su u našim političkim prilikama dobro organizovane političke predstave na kojima nema nikakvih iznenađenja, jer izborne stranačke mašinerije prethodno dobro obave svoj deo posla, obezbeđujući, pomoću dirigovanog glasanja, apsolutnu dominaciju stranačkih oligarhija.

Ali u pripremi samih Skupština događa se da na svetlo dana izađu do tada prigušeni unutar-stranački sukobi i razmimoilaženja. I, kao po pravilu, radi se o pitanju demokratije i demokratskih odnosa u našim političkim strankama. Već je opšte mesto svake ozbiljne analize aktuelne političke i stranačke scene, da u našim strankama vlada jednoumlje, klijentelizam, autoritarni princip rukovođenja i hronično nepoštovanje utvrđene demokratske procedure. Autoritarnost u našim strankama vezana je za uspostavljanje apsolutne i neprikosnovene dominacije njihovih predsednika i predsedničkih oligarhijskih koterija i klijentelističkih grupa. Svako ko pokuša da dovede u pitanje neprikosnovenost stranačkog vođe, doživeće da veoma brzo bude izložen orkestriranoj hajci i političkoj likvidaciji, i to bez stvarne mogućnosti da odbrani svoje političko stanovište. Za tu priliku se uvek koristi poznati argument da svako iznošenje sukoba i različitih mišljenja u javnost slabi politički kapacitet stranke i narušava njen inače veliki ugled. Tako se i stvara atmosfera partijske ćutljive većine koja samo služi tome da potvrđuje već unapred donete odluke. Nije onda ni čudno što se naše stranke neumitno pretvaraju u privatna politička preduzeća i firme stranačkih lidera, koji čvrsto drže „akcije“ tih firmi u svojim rukama.

Slučaj Čedomira Antića

Takav antidemokratski pristup se više i ne krije u našem političkom životu, već postaje normalno i prihvatljivo da - kao što je to sada slučaj u stranci G-17 Plus - jedini kandidat za predsednika stranke Mlađan Dinkić ima posebno ovlašćenje da predloži ili, tačnije rečeno, imenuje listu kandidata za potpredsedničke funkcije i članove Predsedništva, bez obzira na predloge utvrđene u toku same predizborne kampanje. U obrazloženju ovako shvaćenog stranačkog imenovanja se kaže da je kandidat za predsednika stranke ipak ograničen stranačkim predlozima, čime se, navodno, pokazuje stepen demokratičnosti u stranačkim izborima.

A šta se dešava kada se predsednički kandidat ne obazire na predloge iz stranačke baze?

Ne dešava se ništa neočekivano, osim što kandidat za neku od funkcija, koji nije baš po volji stranačkom mandataru, neće biti imenovan, a samim tim o njemu neće ni biti nikakvog izjašnjavanja!

Ova neograničena ovlašćenja predsednika stranke se brane tako što se navode primeri iz državne uprave, a da se pri tome zaboravlja da stranka nije ničija privatna firma ili deo činovničkog državnog aparata, već da je ona pre svega izraz i zastupnik opšteg dobra i branilac javnog i društvenog interesa. (1) Neograničena ovlašćenja koja poseduju i primenjuju predsednici srpskih stranaka imaju za posledicu da se naše stranke sve više pretvaraju u organizacije u kojima preovlađuje poslušništvo, karijerizam, odsustvo kritičkog dijaloga i mišljenja, a sve to se opravdava pragmatičnom potrebom da se stvore uslovi za delovanje efikasnih stranačkih timova, u kojima neće biti mesta za lični stav, moralne principe i kritičko mišljenje.

Zato je sasvim logično i očekivano da Čedomir Antić, doskorašnji član Predsedništva G 17 Plus, nije imao šansi u sudaru sa dobro uigranom stranačkom oligarhijom. Ponovila se, po ko zna koji put, ista metodologija i način obračuna sa čovekom čije mišljenje se razlikuje od mišljenja „šefa“ stranke. Naime, Antiću je zamereno da „nije dobar timski igrač“, da iznosi u javnost svoje lične stavove i da je previše sklon individualizmu. A uz to je i sklon da svoje političke ideje objavljuje u našim časopisima i dnevnim listovima, što i nije baš mnogo preporučljivo i prihvatljivo. To je već dovoljan razlog da se ne bude deo te stranačke oligarhije čiji je jedini zadatak da čuva neprikosnovenost svoga uticaja i brani svoje (pre svega materijalne) interese. Toj oligarhiji je zato svako pozivanje na političke ideale i demokratska načela - otužno doktrinarstvo i jalovo intelektualističko smetenjaštvo.

U nekim reagovanjima iz funkcionerskih redova, Antiću je najviše zamereno što je narušio „sveto“ stranačko pravilo i izneo u javnost svoje neslaganje sa nedemokratskim načinom predlaganja i izbora u stranci G 17 Plus. Iznošenje stavova o kršenju demokratske procedure van stranačkih okvira smatra se za neoprostivo narušavanje dobro poznatog stava, da se svaki sukob i nedoumica moraju rešavati u „toplom i bezbednom“ stranačkom okrilju, a svako narušavanje ovog aksioma i uspostavljene stranačke idile samo doprinosi slabljenju stranke. (2)

Suštinski problem našeg političkog života je sadržan u sve izraženijem rascepu između društva u kome se veoma mukotrpno uspostavljaju i razvijaju demokratski odnosi i institucije, i političkih stranaka koje ostaju zarobljene u svom prevaziđenom autoritarnom i nedemokratskom ustrojstvu, i to bez jasno izražene namere da u svom načinu delovanja i organizovanja ugrade savremene demokratske institute i principe. Ta očita protivrečnost postaje sve izrazitija prepreka za formiranje i brži i sveobuhvatniji razvoj demokratske političke kulture u Srbiji. I predizborna događanja u stranci G-17 Plus samo potvrđuju ovu ocenu, ali i pružaju dovoljno dokaza da se ona zatvara u svoju stranačku autoritarnu ljušturu, bez namere i odlučnosti da se otvara prema demokratskom razvoju društva.

Ovu jasno ispoljenu tendenciju totalitarizacije unutar stranke G-17 Plus uočio je i o njoj javno svedočio pre nekoliko meseci Goran Paunović, koji je iz stranke odstranjen po poznatoj tehnologiji stranačkih obračuna - “Tamo danas sede dobro plaćeni funkcioneri i direktori i logično je da ih stranka zanima onoliko koliko može da im donese lične koristi. Tužno je bilo suočiti se sa činjenicom da stranka koju ste stvarali postaje jedna gramziva, beskrupulozna skupina. Mi smo privukli upravo ljude koji kroz politiku žele da ostvare ličnu korist, a gurnuli u stranu one koji su pokušavali da ostvare korist za sve građane. Kada su takvi postali dominantni u stranci, izgubili smo i ugled i glasače. Moja bivša stranka drži više od 1.000 funkcija u Srbiji. Za kratko vreme izgubila je najkvalitetnije ljude“.

U ovim rečima bivšeg funkcionera stranke G-17 Plus sadržana je suština problema sa kojima se sučavaju naše stranke, ali i demokratija u našem društvu. To je ona plodna podloga na kojoj izrasta stranačka oligarhija i njena nekontrolisana moć, koja se ostvaruje tako što se preko stranačkih imenovanja i postavljenja stiže do prilike da se ostvare lični materijalni interesi. Zato i nije ni malo čudno što je Čedomir Antić doživeo sličnu sudbinu kao i Goran Paunović, jer u pitanju je isti mehanizam političkog ostrakizma u našim strankama. Samo se akteri menjaju, a stranačka mašinerija će učiniti sve da sačuva uticaj i moć svoje oligarhijske grupacije. Stranačke oligarhije tako postaju osnovni razlog i svrha postojanja stranaka, one postaju same sebi dovoljne i jedino je važno da se ostvaruju profitabilni ciljevi zbog kojih ta oligarhija i postoji.

Međutim, iz „slučaja Antić“ može se prepoznati ono suštinsko pitanje ne samo naše unutar-stranačke demokratije, već se njima problematizuje i pitanje shvatanja demokratije i demokratskih odnosa u društvu. Ako se iz političkog odlučivanja isključe demokratski principi i pri tome obesmisli demokratska procedura, onda kao logičnu posledicu dobijamo apsolutnu dominaciju i vladavinu jedne ličnosti, koja onda modeluje stranku kao svoju privatnu klijentelističku organizaciju u kojoj nema mesta ni za kakve demokratske izbore, a ni za samu demokratiju (iako se uvek nastoji da se ostavi barem utisak demokratičnosti).

Zato su naše stranke i pretvorene u privatne preduzetničke organizacije i drži ih na okupu isključivo goli interes i mogućnost da se ostvari egzaktna materijalna korist i dobit. Danas više nego zanimljivo zvuče reči novog predsednika Stranke G-17 Plus Mlađana Dinkića, da će u stranci sprovesti „čistku karijerista i stranačkih profitera“. Takva obećanja godinama daju svi predsednici stranaka posle stranačkih izbora na kojima je, paradoksalno, trijumfovala upravo lobistička grupa stranačkih karijerista i profitera (tako što je obezbedila disciplinovano glasanje na izbornim Skupštinama). Međutim, svaki predsednik stranke, pa tako i Mlađan Dinkić, grdno se vara ako misli da on kontroliše i upravlja tom mašinerijom - on je samo sledeća žrtva na redu, a da toga zapravo nije ni svestan.

Epilog

Pozivanje na fundamentalne moralne i demokratske ideale i ideje u našem savremenom političkom životu se doživljava kao naivnost, anahronost i nedostatak osećanja za praktičnu politiku. „U politici za mene postoje tri sveta principa: politika stranke, poštenje pojedinaca i demokratska procedura. Posle subotnje Izborne Skupštine, G 17 Plus biće samo udruženje sledbenika jednog čoveka“. Ovim rečima je Čedomir Antić opisao svoje shvatanje politike kao delatnosti u kojoj se, pre svega, moraju očitovati i ostvarivati moralni principi ili, rečeno staromodnim jezikom, čestitost i poštenje pojedinaca. To su u našim političkim i ne samo političkim dešavanjima gotovo zaboravljene vrednosti. Međutim, jedino ako u našem društvu i političkim odnosima budemo oživeli poštovanje ova tri principa, možemo prevazići dominantnu situaciju u kojoj podaništvo stranačkom vođi i ogoljeno sledbeništvo ostaju i dalje glavni uslovi za funkcionisanje i preživljavanje u političkom i stranačkom životu.

Suštinski izazov našeg vremena i jeste u tome da se politika više ne može voditi samo i isključivo kao izraz efikasne tehnologije osvajanja i održavanja na vlasti. Politika mora u sebi sadržavati i posvećenost osnovnim demokratskim načelima i idealima. Kao i mnogi pre njega, Antić je platio cenu za takvo shvatanje politike i demokratije. Ali vernost idealima demokratije i čestitosti jedino se tako i može dokazivati, ako je čovek spreman i voljan da, bez sitnih politikantskih kalkulacija, (od)brani svoje politička i moralna uverenja.

12. Septembar 2006. godine

Fusnote:

1. Do koje mere su izvitoperena shvatanja demokratije i političkih odnosa u okviru neposrednog stranačkog oligarhijskog okruženja najbolje svedoči veoma originalno shvatanje demokratske procedure, koje je nedavno iznela funkcionerka G17 Plus Verica Kalanović. “Svi odbori koji su nam dostavili kandidature glasali su za Mlađana Dinkića. Naravno da gospodin Antić ima pravo da se kandiduje, što je i učinio, ali to ne znači da gospodin Dinkić mora da ga stavi na listu tima sa kojim će u narednom periodu voditi stranku. Ako ga gospodin Dinkić ne uvrsti na listu kao kandidata za potpredsednika, o njemu se neće ni glasati. Izjava gospodina Antića da to nije demokratski, prokomentarisala bih rečenicom: na isti način se bira i vrh državne administracije u SAD. Nećete valjda reći da je to nedemokratska zemlja“.

Niko razuman neće osporiti način formiranja državne administracije u SAD. Radi se o zemlji u kojoj postoji stabilan i razvijen demokratski sistem, koji nema nikakve stvarne veze sa načinom izbora funkcionera u političkim strankama u Srbiji. U tome je glavno razlikovanje u shvatanju demokratskih principa između onih koji stranku smatraju za organizaciju koja počiva na određenim političkim idejama i idealima, i onih koji je shvataju kao obično predvorje za ulazak u državnu administraciju. Ali na stranačkim izborima se ne bira i ne imenuje vrh državne administracije, pa i njegov izbor je podložan jasno utvrđenoj stranačkoj demokratskoj proceduri. Ova stranačka funkcionerka upravo demonstrira preovlađujuće mišljenje naših stranačkih oligarhija, da se samo imenovanjem, postavljenjem i poslušnošću može održati i ostvariti njihova monolitnost i postojanost, i to je postala glavna zaloga održanja stranaka na vlasti i u političkom životu. Šta se dešava kada se predstavnici ovakvih shvatanja stranačkog života domognu izvršne vlasti, imali smo prilike da to iskusimo u ovih nekoliko godina posle rušenja starog autoritarnog režima.

2. Čedomir Antić je, govoreći o izneveravanju i nepoštovanju osnovnih demokratskih principa, govorio o očitoj oligarhizaciji i unošenju autoritarnog načina vođenja stranačkih poslova - “Dinkić može samo da predloži kandidate, a ne i da ih imenuje. Ako je demokrata i ako ima svoju listu, onda je trebao da je predstavi na početku kampanje. Dinkić ima pravo da preporuči kandidate, ali ne i da ospori nečiju kandidaturu. Ovako se on uzdigao iznad skupštine i potpuno je disvalifikovao. Nisam siguran da su jednoj stranci potrebni samo ljudi koji su direktori, poslanici i ministri, već su potrebni i oni koji su ušli u sve to bez takvih ambicija. Ne mislim da je veliki uspeh biti u manjini, ali mislim da je sasvim logično da u stranci postoji čovek, i da postoji mnogo ljudi, koji pokušavaju da razmišljaju bez konteksta boravka stranke na vlasti. Dužnost mi je bila da ukažem na nepravilnosti i kršenje procedure. Ovo je bila veoma dobra, možda i poslednja prilika da se stranka vrati sa autoritarnog kursa. Nisam pokušavao da podelim stranku, već sam samo ustao u odbranu stranačkih principa. Izneo sam svoje mišljenje i ostavio članovima skupštine da sami o tome većaju“.