Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Nikola Malbaški

ZAMKE „PREDIZBORNE“ STATISTIKE

Postmoderna politika ne znači samo relativizaciju svih postojećih vrednosti i manipulaciju njima, već i proces donošenja odluka u cilju rastvaranja postojećih institucija (državnih i društvenih) tj. njihovu postepenu tranziciju ka fragmentiranoj i fluidnoj društveno-političkoj strukturi pogodnoj za dalje preoblikovanje. Od klasične moderne države iz hladnoratovskog perioda sa jakim socijalnom komponentom (na istoku «socijalistička», na zapadu «država blagostanja» kao njena protivteža i demokratsko naličje) tranzicionim se preoblikovanjem danas dobija «privatizovana» postmoderna država. U tom pogledu je tranzicija istočnoevropskih društava samo jedan grublji vid eksperimentalnog ubrzavanja ovog „postmodernog“ procesa ili projekta (kako ga već ko imenuje) onoga što se na drugi način i postepenije događa i u samim zapadnim društvima zadnjih dvadeset i nešto godina.

Kada se ovim „globalnim trendovima“ još doda i vazalna zavisnost koje zemlje periferije imaju u odnosu na globalni centar u hijerarhijskom, gotovo neofeudalnom poretku moći, onda se tranzicija ka postmodernoj državi ili ka postdržavnom stanju još jače manifestuje u praksi. Siromašna i tranziciona istočnoevropska društva (kakvo je i naše) su pod tolikim pritiskom globalnih centara moći i uticaja, da je umesno pitanje u kojoj se meri ova društva i mogu nazvati nezavisnim. Multinacionalne banke i korporacije preuzimaju kontrolu nad njihovim političkim i privrednim životom, medijima, dok globalne nevladine organizacije u velikoj meri utiču na ovdašnje intelektualne tokove. Dakle, globalni centri moći i uticaja stvaraju svoga lokalnog klona u vidu korumpirane i zavisne elite koja za svrhu ima samo da se bori za «integracije», a da pri tome mnogo ne haju za specifične interese ljudi ovoga područja, stešnjenih između sebičnih, ličnih, i onih globalnih interesa. Tako se tranzicija u suštini svodi na dobrovoljno «uključivanje u integracije» koje su postavljene na temeljima dominacije bogatih i moćnih prema siromašnima i slabima, uz prethodno onemogućavanje svake alternative.

Medijske pripreme za „istorijske neminovnosti“

Marksističko „odumiranje države“ u postmarksističkoj, tranzicionoj zbilji postepeno se odvija pred našim očima, sa još uvek nepoznatim konačnim ishodom. Danas je srpska država mnogo bliža (neo)liberalnom idealu «noćnog čuvara» koji se mnogo ne meša u privredni i društveni život, nego njeni postojeći zapadni uzori. Došlo je do razgradnje klasične države, koja je bila troma i neefikasna, ali ipak socijalno odgovorna, i do stvaranja nove države koja se što dobrovoljno, što pod pritiskom, odriče mnoštva svojih ingerencija i dužnosti prepuštajući ih domaćim i stranim interesnim krugovima.

Sve ono što potencijalno može da zakomplikuje ili uspori ovaj «neminovni istorijski proces integracija» mora biti skrajnuto sa puta i marginalizovano. Svaka politička opcija koja bi se po nekom pitanju (geopolitičkom, ekonomskom, bezbednosnom...) mogla pokazati imalo rizičnom se potiskuje i radi toga (dis)kvalifikuje kao «nazadna», «štetna» ili «nacionalistička». Ako bi se recimo neka stranka ili politički lider koji su do tada bili označeni kao «nacionalisti» ili „kočničari progresa“ u jednom trenutku pokazali kao «kooperativni» veoma brzo bi prestao pritisak prema njima i medijsko šikaniranje, a nastupila faza finije i perfidnije kombinacije pritisaka, uslovljavanja i manipulacija. Sve sa ciljem da se na vlast dovede i održi «optimalna» politička opcija, dakle ona koja «mnogo ne talasa» u moru tranzicionog pretumbavanja društvene stvarnosti.

Kada se u postmodernoj politici želi ostvariti određeni politički cilj onda se u tom smislu deluje u željenom pravcu istovremeno i na javno mnjenje, i na elitu, i na ključne političke ličnosti. Umesto klasičnog, direktnog pristupa i pritiska u željenom pravcu spram političkih lidera i stranačkih establišmenta, stvara se cela jedna mreža organizacija, institucija i grupa koje deluju sinhrono i čiji je efekat mnogo «posredniji» u privoljavanju političkih aktera da se ponašaju na željeni način, tj. da „samostalno“ donose odluke u skladu sa projekcijama koje su im sa raznih strana odaslate. Ova mrežna struktura mobilnih i specijalizovanih medijsko-političkih organizacija i grupa za pritisak, višekanalnim delovanjem generiše specifičnu sliku realnosti - virtuelni simulakrum koji treba da pomogne da čitavo jedno društvo naizgled slobodno «prelomi mozak» u željenom pravcu. Naime, da bi javnost (i šira i stručna), političke strukture i njeni lideri prihvatili određenu odluku ili stav o nekom pitanju, on se mora prikazati ne samo kao realan, već čak i kao jedino moguć, tako da većina javnosti, a naročito oni koji imaju moć odlučivanja, poveruje kako su dobrovoljno došli do tog «rešenja» koje se «nudi» kroz kombinaciju raznih pritisaka, obećanja i drugih «ubedljivih argumenata» (novac, ideologija, ego i seks - kažu Amerikanci).

Da bi se generisala željena slika realnosti koja će «proizvesti pristanak» kod ključnih političkih aktera nisu dovoljni lični sastanci i razgovori «na najvišem nivou», već se obilno koristi i instrumenti «meke političke moći», a pre svega mediji, agencije, analitičari i intelektualci. Nije bitno samo šta će se reći na važnim sastancima «oči u oči», već i šta misle funkcioneri stranaka, šta se po medijima govori i kakvo izgleda da je mišljenje naroda. Radi se «obrada» svih onih koji mogu da utiču, pa makar malo i posredno, na određenu političku odluku ili na formiranje određenog stava po nekom pitanju. Ozbiljna kampanja «ubeđivanja» ne zapostavlja visoke stranačke funkcionere, ni savetnike političara, ni sekretarice, ni njihove prijatelje, ni ikog ko sa njima dolazi u kontakt. Ko ne zna da se koristi mehanizmima kreiranja postmoderne političko-medijske realnosti, osuđen je da bude njen objekt, statista u sofisticiranom političkom simulakrumu uvek uperenom ka jasnom, mada hrpom utisaka i ideoloških fraza prikrivenom, real-političkom cilju.

Od kohabitacije do koalicije

Željeni politički optimum za domaći «reformski» establišment, ali i za strane interesne krugove, predstavlja ono što se rogobatno zove «vlada punog demokratskog kapaciteta». U njoj bi, naravno, jezgro činili DS i DSS, sa možda još nekim satelitom pride. Setimo se kako su, posle crnogorskog referenduma kada je odnos Tadića i Koštunice bio na niskom nivou jer je ovaj prvi «istrčao» sa priznanjem «preliminarnih rezultata», mediji učinili dosta na njihovom ponovnom približavanju ne bili se ponovo vratili sretni «kohabitacioni dani». Stoga se danas čini da je Koštunica voljan da prihvati kao «neminovnost» koaliciju sa Tadićem ako ovaj podrži donošenje novog ustava. Čak se razmatra mogućnost da DS privremeno podrži vladu, ako G17 istupi iz nje (a oni obično izlaze kada brod tone).

Sve se čini da se dođe do te «dobitne kombinacije», koja je, da podsetimo, bila sticajem okolnosti izbegnuta pre dve i po godine kada je veštim manevrom DSS-a formirana još uvek aktuelna vlada. Danas, pak, izgleda da ogromna većina postojećeg političkog establišmenata veruje da ova buduća koalicija zapravo nema alternativu, mada se tako činilo i pre dve i po godine. No, sada je situacija u srpskom višestranačju unekoliko drugačija, pa izgleda da stvarno mnogo toga gura DSS u zagrljaj DS – u i obratno, a sve u cilju stvaranja vlade Tadić – Koštunica.

Šta se to zaista promenilo na domaćoj političkoj sceni od formiranja Koštunicine vlade? Mnogo toga. Manevarski prostor za koalicionu kombinatoriku je smanjen, jer su, kako stvari stoje, pojedine političke opcije, usled vođenja loše politike, postale trajno potrošene. Male partije su toliko oslabile da je pitanje da li će osim SRS-a, DS-a i DSS-a još iko ući u parlament. Čak je i nekada moćan, a kasnije i dalje veoma uticajan kod starijeg dela biračkog tela, SPS danas pao ispod cenzusa (3,93% glasova), pa su, obzirom na očekivana unutrašnja talasanja i previranja na predstojećem kongresu koji se lako može pretvoriti u raskol, male šanse da pređe 5%. Stoga je Koštunici, čak i ako ostvari rezultat koji mu «obećavaju» neka istraživanja od 40 poslanika, nemoguće da formira buduću vladu mimo DS-a i SRS-a. On će se morati opredeliti ili za radikale ili za demokrate. Čini se da gotovo svi politički i medijski «faktori» rade na tome da se Koštunica opredeli za Tadića, uključujući i same radikale sa njihovom «antiustaškom» retorikom.

„Naduvavanje“ i „izduvavanje“ radikala

U kampanju stvaranja «pristanka» kod ključnih političkih aktera za formiranje «demokratskog bloka» odavno su se uključili mediji, agencije za istraživanje javnog mnjenja i analitičari. Tako se početkom godine startovalo sa pričom o radikalskoj opasnosti, da bi se ova „opasnost“ postepeno pretvorila u priče o 40% podrške ovoj stranci, u koju su poverovali gotovo svi, pa čak i sami radikali. Ovo «dizanje» radikala za više procenata od njihovog stvarnog rejtinga imalo je za cilj da pripremi teren za formiranje «antiradikalskog fronta», koji bi, naravno, bio predvođen DS-om kao najpopularnijom strankom, onoga što poneko još uvek zove, «demokratski blok». Upućenijim u srpsku stranačku politiku dobro je znano da situacija političke polarizacije na „dve Srbije“ na taktičkom nivou najviše odgovara DS-u koje na tom talasu dobija veću podršku (što se već videlo na predsedničkim izborima kada je Tadić trijumfovao upravo na ovoj polarizaciji), ali i radikalima kao drugom polu političkog spektra. U isti mah, sve druge stranke srpskog političkog spektra, uključujući i DSS, u jednoj meri slabe jer se glasovi koncentrišu na polovima koji se predstavljaju za glavne nosioce „dve Srbije“.

Nakon toga se pristupilo drugom manevru – «spuštanju» radikala na 30% podrške javnosti, i njihovom navodnom „izjednačavanju“ sa DS-om (u deseti deo procenta) što može da podstakne dodatnu mobilizaciju opredljenja glasača protiv radikalske opasnosti porukom – „još nam samo malo fali da budemo jači od njih“. Demokrate su medijskom aktivnošću dosegli svoj sadašnji maksimum (31%), dok je sa druge strane sigurno i da su radikal i imali izvestan pad popularnosti, naročito zbog svoje kontraproduktivne «antiustaške» kampanje, ali i zbog protivradikalske kampanje koju su vodili G17 i neki mediji, no on sigurno nije toliki kolikim ga predstavljaju neka istraživanja. Tome treba dodati da određeni pad popularnosti radikala iz bilo kog razloga ne znači automatski i porast apsolutnog broja glasača demokrata, iako procenti govore o relativnom odnosu snaga.

«Ateriranje» radikala u istraživanjima javnog mnjenja imalo je za cilj da pokaže kako malo «stimulisane» DS i DSS mogu same da formiraju vladu. To je procena koja se ne čini realnom, ali koga briga za realnost - važno je da i Tadić i Koštunica budu ubeđeni da mogu zajedno da vladaju i da im neće biti potreban niko - ni Dačić, a ni Čeda. A da li je baš tako?

Mamci u procentima

U vezi sa istraživanjima javnog mnjenja postoje dva stereotipa: jedan koji ih prihvata kao autentičnu sliku realnosti, i drugi koji ih tretira kao čistu političku manipulaciju. No istina je, kako to statistički najčešće biva, negde između. Nema nikakve sumnje da su istraživanja javnog mnjenja u značajnoj meri napredovala u Srbiji proteklih godina, ali i da ona i dalje boluju od nekih «navijačkih» strasti, naročito prema pojedinim „demokratskim opcijama“. Agencije za ovu vrstu istraživanja drže ljudi koji su u velikoj meri profilisani prema građanskoj političkoj orijentaciji što, naravno, ima značajan uticaj na njihov pristup istraživanju mnjenja, na formulisanje pitanja, na odabir anketara, na prikupljanje podataka sa terena i njihovu analizu, čak i u slučajevima kada oni toga i nisu potpuno svesni. Koliko izbor anketara ima uticaj na rezultate pokazuje kako su bili naduvani procenti onih stranaka gde su anketari bili simpatizeri ili članovi stranke (npr. jednog Bogoljuba Karića i jednog propalog kandidata na izborima za gradonačelnika Beograda).

Jedno je nesumnjivo: niko nije imun na želje i očekivanja onih koji su naručili istraživanje, niko ne voli donosioce loših vesti, a naročito ako te iste vesti još i plaća. Upravo zato u većini istraživanja mogu biti u velikoj meri realni gotovo svi rezultati – sa izuzetkom onih koje prilagođavaju naručiocima posla i njihovim ciljevima koji se žele ostvariti plasiranjem rezultata istraživanja na medijsku scenu. Zanemarimo one slučajeve grubih manipulacija kada se strankama daje duplo više no što imaju - ovde je najčešće reč o finom «friziranju» rezultata. Procenat gore-dole: «nikom neće pasti glava zbog toga». Tako je moguće ne samo da se jednima podigne nivo popularnosti, već i da se konkurencija malo «spusti». Tu već ulazimo u zonu stručno-taktičkih analiza zašto bi nekom odgovaralo da je neko preko cenzusa, a da su drugi ispod njega.

Paranormalne pojave po kojima stranka jednog Palme ima navodno 4,5 % glasova, ali i one nešto manje začuđujuće koje se tiču rejtinga NS, i G17, pa i SPO-a, tako nam postaju jasnije. Ovim «čašćavanjem» malih stranaka se stvara utisak da je domaća scena još uvek raznovrsna i da mali igrači još nisu skroz van igre. Štaviše, plasiranje ovakvih podataka koje pojedine političke mrtvace iz zone statističke greške pretvara u adute sa kojim je naizgled probitačno napraviti predizbornu koaliciju koja će na tas doneti od svakog od njih po 3-4 procenta glasova, može dovesti do toga da jedina „sigurna“ parlamentarna stranka mimo dva politička pola (DS–a i SRS-a) zagrize mamac, pogotovo ako se predstavi da i sama ima veću podršku od realne, i okuraži se da što pre ide na izbore.

Utisku da DSS lako može «političkom matematikom» pridobiti podršku kojom će se približiti popularnosti DS-a, a što bi uzrokovalo njihovu partnersku jednakost u budućoj „vladi punog demokratskog kapaciteta“, sledi još jedno „friziranje“, ali ovog puta na drugi način – smanjivanjem rezultata Jovanovićevog LPD-a kao ekstremnog pola unutar „druge Srbije“, koji u stvarnosti ima podršku koja dodiruje cenzus (4,9%). Drugim rečima, stvara se slika da Koštunica formiranjem koalicije sa manjim narodnjačkim strankama nakon izbora neće biti mnogo slabiji partner od DS, kao i da će DSS (sa „narodnjacima“) i DS moći sami da formiraju koaliciju, uz eventualno predstavnike manjinskih stranaka. Izborno „iznenađenje“ LPD-a verovatno bi značilo, silom matematike i stranih diplomatskih „ubeđivanja“, i njihovo ubacivanje u vladu „punog demokratskog kapaciteta“ u kojoj ne samo da ne bi postojala ravnoteža snaga, već bi, sa „ekstremizujućim“ trećim partnerom – LPD-om i medijskom dominacijom DS-a kao nosioca „demokratskog bloka“, DSS od stuba vladajuće koalicije bio pretvoren u privezak i drugorazrednog aktera.

Umanjivanje rezultata istraživanja o izlaznosti građana na naredne izbore posebna je priča. Njen uzrok nije samo ideološka jednostranost koje prati šablone o slaboj izlaznosti u istočnoevropskim tranzicionim zemljama (negde oko 40% birača), već možda treba da podstakne stranke «demokratske provenijencije» da se više potrude oko neopredeljenih. Mobilišući svoje „demokratske“ pristalice, jer prema nekom uvreženom političkom sujeverju slaba izlaznost uvek odgovara disciplinovanim radikalima, umanjenjem procena o izlaznosti u istraživanjima (a koja će zapravo sigurno biti vrlo visoka - preko 60% birača) neodlučni se kooptiraju u pravcu „borbe protiv radikalske opasnosti“, dok se istovremeno prikriva da ta opasnost i nije toliko visoka, baš zbog povećane izlaznosti, kao i da su radikali u dobroj meri iscrpili svoju mogućnosti rasta.

Stvaranjem slike o maloj izlaznosti kod naše političke elite, ali i građana, podstiče se utisak da će se glasovi raspodeliti samo između nosioca dve Srbije (SRS i DS) i drugih već stranački opredeljenih glasača. Na taj način se podstiče polarizacija biračkog tela, a manje stranke da se priključe većim, bez obzira koliko su «kompatibilni». Pri tome se mnogi povode za «izbornom matematikom» sabiranja procenata podrške, što kako znamo može lako da prevari. Tako se pokazuje kako rezultati istraživanja, naročito njihova prezentacija i analize koje se «autoritativno» iznose mogu da utiču ne samo na glasače, već i na stranačke vrhuške i političke lidere u procesu donošenja važnih odluka.

 

 

 
 
Copyright by NSPM