Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Nikola Malbaški

SVE SRPSKE USTAVNO-PREDIZBORNE KAMPANJE

Kada je u parlamentu konačno usvojen predlog ustava, i to za divno čudo jednoglasno, pa potom raspisan referendum o potvrđivanju istog, krenulo se širom zemlje Srbije u kampanju ili u kampanje. Neko u referendumsku, neko u predizbornu, neko u kombinovanu, a neko bogami i u antireferendumsku. Svako je odabrao ono što mu odgovara, to jest ono preko čega misli da na najbolji način ostvari svoje ciljeve. Srbija se tako po ko zna koji put pokazala kao zemlja specifično širokog shvatanja demokratije – naime, svako radi šta hoće, kada hoće i kako hoće.

Koštunica i DSS su, kako izgleda, jedini bukvalno shvatili međustranački dogovor da se u medijima maksimalno zalažu za potvrđivanje ustava kao trajne demokratske i nacionalne vrednosti i krenuli u referendumsku kampanju koju su, čini se, sa nestrpljenjem čekali godinama. Kako DSS (ne)opravdano bije da je inertan i medijski insuficijentan, način njihovog medijskog nastupa nije svojom mlakošću iznenadio nikoga. Ispalo je da su oni, čini se, očekivali da će za ustav i druge stranke svojski potegnuti svoje medijske kapacitete, naročito stoga što su milioni dinara iz državnih fondova dodeljeni partijskim štabovima u ovu svrhu. I pored toga što su se svi trsili da su «učestvovali u donošenju ustava» i da bez njih ustava ne bi ni bilo, ostale parlamentarne stranke nisu pokazale minimum poželjnog entuzijazma u agitaciji za uspeh referenduma. Prirodno bi bilo da vladajuća većina, koja donosi novi ustav, bude i glavni motor u njegovoj promociji. Kako je još uvek aktuelna Vlada nešto poput „čardaka ni na nebu ni na zemlji“, jer se za više njenih ministara ne zna jasan status, dok uz sve to DDS-ovim pojedinim koalicionim partnerima i nije mnogo stalo do ustava, ništa drugo i nije se moglo očekivati.

Upotreba ustava u druge svrhe

Kada je Koštunica napokon uvideo da je vrag odneo šalu i da ne može da se ozbiljno osloni ni na svoje sadašnje koalicione partnere, a kamoli na one koji mu se nude iz pozicije „punog demokratskog kapaciteta“ (a očigledno ne previše ni na svoju sopstvenu stranku), on se direktno uključio u kampanju ne bi li mobilisao još poneki procenat glasova i tako osigurao uspeh referenduma. U slučaju neuspeha, to bi bio Koštuničin istorijski debakl, potpuni neuspeh njegove celokupne političke misije. O tome da bi propast referenduma danas predstavljala težak poraz Srbije kao države, i to ne samo povodom kosovskih pregovora već i po pitanju dovršetka institucionalnih reformi, ne treba trošiti puno reči. Može se samo pretpostaviti kakvu bi krizu - ne samo vlade već i celog političkog sistema - izazvao neuspeh referenduma. Ovakav nepovoljan ishod bi blokirao do daljeg sve postojeće političke procese i otvorio brojna pitanja u nedovršenoj a već dovedenoj u pitanje institucionaloj strukturi države, koja bi se tada našla paralisana u limbu između starog i novog ustava. Čini se da je najveći a dosad nepotegnut argument za izlazak građana na referendum upravo ta, potencijalno mračna perspektiva Srbije, koja bi se sa nepotvrđenim ustavom našla u dvostrukom, institucionalnom i ustavnom «vakuumu» i to u odsutnom trenutku privatizacije i međunarodnih pregovora o sudbini dela njene teritorije.

Demokrate su se, po dosadašnjem nepisanom pravilu, i to ne samo zato što imaju najveći procenat kontrole nad medijskim nebom u Srbiji, pokazali kao najspremniji da iskoriste referendumsku kampanju kako bi započeli sopstvenu predizbornu stranačku i predsedničku kampanju, iako izbori nisu još raspisani, niti se još zna da li će parlamentarni i predsednički izbori biti održani u isto vreme. Ne časeći časa, «proaktivne» demokrate krenuše u sopstvenu predizbornu kampanju očito ne mareći previše za novi ustav. Njihov javno neizgovoren, ali nesumnjiv stav je sledeći: „Ako ustav prođe, dobro je – i mi smo učestvovali u njegovom donošenju. A ako ne prođe, još bolje – Koštunica je u nevolji“. Jer, ko će u sportskom shvatanju političkog nadmetanja da stvarno, a ne samo radi svog imidža, misli na te dobrim delom prevaziđene kategorije u postmodernoj epohi - kao što su država i njen ustav - dok se pred očima cakli tranziciona dobit, a u daljini reformskog bespuća priviđa fatamorgana „obećane zemlje“, Evropske unije?

Slobodno se može reći da Koštunica precenjuje, gotovo apsolutizuje značaj ustava kao temeljnog pravnog akta za ovdašnji politički sistem i za svest prosečnog građanina Srbije koga inače muče mnoge druge, egzistencijalne nedaće, ali je, čini se, to manja falinka u odnosu na to koliko Tadić i njegove demokrate potcenjuju značaj ustava i koliko taj ustav instumentalizuju zarad stranačkog pozicioniranja (da budemo pošteni, to čine u manjoj ili većoj meri i sve ostale parlamentarne stranke). Mi ne verujemo da je značaj novog ustava ključan za stabilizaciju i funkcionisanje sistema kako to misli Koštunica, jer u tom procesu značajnu ulogu igraju i unutrašnji, a još više spoljni političko-ekonomski faktori, ali sada kada je ustav donet i kada treba da se potvrdi referendumom, smatramo da je veoma štetno da se u tom nastojanju ne uspe. I zato smatramo da je, radi održavanja elementarnog reda u našem parlamentarizmu, trebalo u kampanji za uspeh potvđivanja ustava potisnuti stranačku i ličnu kampanju u drugi plan. No, ovo je ipak Balkan, pa su tako i domaće demokrate, kada skinu reformsku šminku, u stvari demokrate balkanskog tipa koji ne haju mnogo za političke običaje koji vladaju u civilizovanim društvima. Na Balkanu se od vajkada sve političke borbe, pa i one u demokratskoj areni, pokazuju u svom daleko sirovijem obliku nego u svojim zapadnim kolevakama, tako da je iluzorna nada da će ove „balkanske boljke“ same od sebe da se prevaziđu.

„Tadić je malo nervozan“

Tako dolazimo i do prvog nenadanog „incidenta“ u naizgled idiličnoj referendumskoj kampanji, u trenutku kada je, kao grom iz vedrog neba, Boris Tadić izuzetno nervozno pozvao političke protivnike „da mu izađu na crtu“, po svemu sudeći usled indicija o mogućem odvajanju parlamentarnih i predsedničkih izbora koji treba da uslede nakona referenduma, a koje njemu i njegovoj stranci taktički ne idu na ruku. Zašto je Tadić, koji se uporno trudi da bude elegantan i odmeren, reagovao na takav način, pa je čak i pripretio svojom ostavkom?

U slučaju da parlamentarni i predsednički izbori budu održani zajedno, Tadić nastupa kao nesumnjiv favorit na predsedničkim izborima, što, posledično, demokratama donosi više procenata glasova od onoga što bi osvojili samo stranačkom popularnošću; ako su, pak, ti izbori razdvojeni, DS u tom slučaju nema glavnog aduta u izbornoj kampanji. Naime, Boris Tadić kao aktuelni predsednik republike ne može u potpunosti da se angažuje u takvoj, čistoj stranačkoj kampanji, a da se to ne odrazi negativno i po njegov rejting, ali i po rejting Demokratske stranke. Ako li pak Tadić podnese ostavku tokom izborne kampanje, to bi ga takođe oslabilo, jer široj javnosti ne bi bili dovoljno jasni razlozi za takav čin, niti bi to značajnije pomoglo njegovoj stranci, kao u slučaju istovremenih izbora - kada je on istovremeno i predsednik kome je reizbor na dohvat ruke. Osim toga, nije zanemariva ni činjenica da Tadiću ne odgovara predsednička trka u senci nepovoljnog rešenja za Kosovo koje se, kako pojedini zapadni izvori otvoreno ukazuju, između ostalog i zbog toga, odlaže na par meseci. Ovo odlaganje, naravno, nije uslovljeno isključivo događajima na domaćoj političkoj sceni, već prvenstveno odnosima u Kontakt grupi i u Savetu Bezbednosti UN na relaciji SAD – Rusija. Ipak, ovi dobijeni «produžeci» svesno se koriste da bi se, pre početka pokušaja nametanja «konačnog rešenja» statusa Kosova, odradila kampanja sa što manje štete po «demokratske snage», koje se u zapadnim diplomatskim krugovima već poslovično smatraju za „mekše“ i potencijalno kooperativnije u situaciji u kojoj se traže partneri u Beogradu koji bi se “pomirili” sa novom realnošću trajne otmice Kosova i Metohije. Krajnji cilj je jasan: da se što više izbegne narodno nezadovoljstvo po stranke demokratskog bloka, a da se, u isto vreme, ili još bolje, pre njega, uspostavi vlada «punog demokratskog kapaciteta» koja bi vladala zemljom u narednim godinama dok se temperatura ne spusti, a čiji bi stožer činili DS, kao jači partner, i DSS, kao manji i slabiji partner.

Boris Tadić, koji je i pored svega glavni favorit na predsedničkim izborima i koji bi - prema sadašnjim istraživanjima javnog mnjenja u drugom krugu pobedio svakog od postojećih protivkandidata iz redova Radikala i DSS-a - pokazuje akutnu nervozu zbog potencijalne mogućnosti razdvajanja predsedničkih od parlamentarnih izbora, svestan mogućnosti da njegov DS u tom slučaju značajno podbaci. To znači da onda neći biti moguće formirati vladu „punog demokratskog kapaciteta“ u skladu sa željama i planovima svih onih kojima bi ta i takva koalicija odgovarala. Tadića i njegove savetnike uopšte ne brinu sami predsednički izbori, koliko mogući nepovoljan izborni rezultat njegove stranke «bez njega» na skupštinskim izborima, a koji bi mogao da dodatno zakomplikuje postizborne međustranačke odnose i posledično da se pretvori u novi ciklus srpskog političkog života u kojem bi se, na centralnom mestu, ponovo našao „nedovoljno kooperativni“ Vojislav Koštunica.

Konačno, i nova CESID-ova istraživanja javnog mnjenja, a što je vrlo indikativno, ponovo pokazuju «misteriozan» jaz od 8% između podrške glasača SRS-u i DS-u u korist ovih prvih. Mesec dana ranije oni su, navodno, bili izjednačeni „u deseti deo procenta“ (kako su u medijima značajno naglašavali naši dežurni anketari i vrli istraživači javnog mnjenja), a sada se, eto, desio “veliki preokret” u glavama građana Srbije. Na stranu ove “neobjašnjive” oscilacije u merenju javnog mnjenja, o kojima je već pisano na NSPM-u (u tekstu Zamke «predizborne» statistike), ipak je reč o određenom realnom padu popularnosti demokrata. Stoga, ako ovome dodamo da se LDP Čede Jovanovića polako uspinje ka cenzusu i to putem otkidanja od DS-ovog biračkog tela, lakše nam je da razumemo i višestruko uzrokovanu Tadićevu nervozu oko predstojećih izbora, u kojima su stvari, očigledno, počele da se razvijaju mimo nekih njegovih očekivanja.

Radikalski retro

Na kraju, tu je i treći član srpskog političkog trougla – radikali, koji vode sopstvenu kampanju koja je kombinacija referendumske i predizborne kampanje. Tačnije rečeno, SRS za razliku od prethodnih predsedničkih, a naročito lokalnih izbora, ponovo vodi staromodnu, “šešeljovsku” kampanju. Očito je da im se, u međuvremenu, ponovo potpuno nametnuo „duh iz Ševeningena“, koji je najpre kroz dobro znanu „ustašoliku“ retoriku, preko kongresa stranke na kome su prošli samo šešeljoliki potpredsednici, a otpala previše «urbana» Maja, pa do naučnih skupova u Sava Centru posvećenih „imenu i liku najslavnijeg haškog zatočenika“, uspeo da vrati stranku u okvire svog retro stila iz „mračnih devedesetih“. Nesporna činjenica da radikali ovim zapravo pokazuju da oni ne mogu da funkcionišu kao parlamentarna stranka sa sopstvenom vizijom bez svog zatočenog lidera koji, očito isfrustriran i bez realnog sagledavanja onoga što se promenilo u Srbiji u protekle tri i po godine, ponovo se pokazuje kao veliki balast i presudno ograničenje za stranku. Svi su izgledi da će Srpske Radikale njihova ponos i doslednost u lojalnosti prema čoveku kome je zatočeništvo dodatno pomerilo orijentire političkog delovanja, skupo koštati - ma koliko im to posle služilo kao opravdanje i razlog za busanje u svoja radikalska (gubitnička) prsa.

Paradoks radikalske pozicije leži u tome da bi “labaviji stisak” iz Haga radikalima u stvari omogućio da bolje manevrišu i da lakše dođu u poziciju da učestviju u vlasti, a samim tim i da pomognu svom zatočenom lideru nekim konkretnijim potezima od „ponosnih“ naučnih skupova i izlizanih fraza o „najvećem srpskom heroju koji čami u Haškom kazamatu“, a koji od njih u nema nikakve stvarne pomoći, sem glancanja njegovog častoljublja i štampanja njegovih “tvrdi povez i zlatotisk” memoara. Sadašnji radikalski saldo pod uticajem ševeningenskog telefonskog poziva pokazuje da - što je veći Šešeljev uticaj, to je i stranka dalje od vlasti - pošto on stvara i održava konfliktnu atmosferu koja je danas SRS-u najmanje potrebna. Mada se činilo da će radikali tokom ovih par godina uspeti da se otrgnu čeličnom stisku iz pritvorske jedinice u Ševeningenu i da će da evoluiraju u jednu moderniju, konzervativno-narodnjačku partiju primerenu savremenom trenutku, najnoviji razvoj događaja pokazuje da su oni ipak poklekli pred očiglednim kultom “vojvodine” ličnosti. Tako su se, nakon svega, radikali u velikoj meri vratili retorici iz devedesetih godina koja im gotovo u potpunosti ograničava mogućnost pridobijanja neopredeljenih glasača, a samim tim i ograničava pristup budućoj vladi. Zato, čak i ako radikali ponovo dobiju pojedinačno najviše glasova, sa sadašnjim nedovoljnim (bolje reći nepostojećim) koalicionim kapacitetom, oni svakako ne mogu formirati buduću vladu, čak i ako prenebregnemo činjenicu da je SRS i dalje „na ledu“ kod ključnih međunarodnih faktora. Još jedna pirova radikalska „pobeda“, nakon koje će ponovo biti „najjača, a opoziciona“ stranka, neumitno će dovesti do demoralizacije radikalskog biračkog tela i verovatnog postepenog osipanja biračke podrške SRS-u, ali ovaj put bespovratno.

Predsednički kandidati nikom ponikoše

Čini se da je jedini ozbiljan protivkandidat Borisu Tadiću bio i ostao Tomislav Nikolić (osim ako ovaj ne isturi Aleksandra Vučića), mada on i danas ima lošiji rejting, već i reputaciju čoveka koga je Tadić već pobedio, a koja je u politici teško popravljiva. Kao drugi ozbiljan kandidat, koji bi mogao da se nosi sa Tadićem, preostaje, naravno, Vojislav Koštunica, ali izgleda on to, očigledno, ne želi. Po svemu sudeći, u Srbiji je ponestalo lidera i jakih stranačkih ličnosti koji mogu da trče predsedničku trku. Tako smo se, barem po tome, u nečemu približili Sjedinjenim Državama u kojima na predsedničkim izborima ima dva, a tek ponekad tri ozbiljnija kandidata. Kako ne biva da vladajuća koalicija (ako to još uopšte postoji) nema svog predsedničkog kandidata, a u situaciji kada Koštunica ne želi da se kandiduje, u ovom trenutku upravo traje «kasting» za potencijalne kandidate. Kao ozbiljniji se pominju Velja Ilić i Sanda Rašković Ivić, dok ostale ne vredi ni spominjati. Jasno je da ovo dvoje, čak ni nakon dobre kampanje, ne mogu da ugroze dvojac Tadić-Nikolić, pa se sve čini da bi oni bili «kolateralna šteta», poput nesretnog predsedničkog kandidata Maršićanina na prošlim izborima. Sve ovo govori o tome da se srpska politička scena ukrupnjava i da je predizborna kampanja postala izuzetno kompleksan i skup sport koga mogu da priušte samo najveći politički igrači. Boris Tadić je najbolji primer koji pokazuje kako je potrebna velika partija, jaka kampanja i mnogo novca, da bi se jedan «igrač sa klupe» pretvorio u kapitena. Neka medijski poznata ličnost, recimo Matija Bećković, možda bi imao dovoljan potencijal da postane dobar predsednički kandidat, ali samo ako bi iza njega u potpunosti stale ne samo preostale (naj)jače partije, već i uticajni mediji i dovoljna količina novca.

Zato je sasvim moguće da Tadićev „ultimatum“ oko zajedničkog održavanja parlamentarnih i predsedničkih izbora, na kraju urodi plodom, jer za takvo rešenje lobiraju ne samo neki predstavnici međunarodne zajednice, već i pojedini koalicioni partneri Vojislava Koštunice. Tome svakako doprinosi i konfuzija u vrhu DSS-a, pošto se stiče utisak da ni njima samima nije do kraja jasno koja od izbornih varijanti im zapravo najviše odgovara. Iz svega gore navedenog vidi se da se DSS-ovci još uvek nisu odlučili ni kada bi bili izbori, u decembru ili par meseci kasnije, niti koji bi to izbori bili, isključivo parlamentarni, izbori za predsednika i skupštinu ili istovremeni izbori na svim nivoima. Za sve opcije ima dovoljno argumenata i „za“ i „protiv“, s tim da je „deadline“ - vreme donošenja odluke o konačnom statusu Kosova. DSS-ovcima se pričinjava, a tu nadu im dobrano podgrejavaju i neka (ne)objektivna istraživanja javnog mnjenja, da bi na što skorijim izborima dobro prošli. Time se ponovo potvrđuje onaj stari uvid da su ljudi “po prirodi” skloniji da se samozavaravaju što su bliži vlasti, pa tako žele da veruju u dobre vesti po njih čak i kada za njih ima malo stvarnog osnova. Zbog toga se, sa približavanjem finiša referendumske kampanje, otpočinju paralelni pregovori u kojima se sada pokušava trgovati sa DS-om oko njihovog zahteva «nemoj mi to razdvajati», ali istovremeno i sa liderima SRS-a, kojima, kao i DSS-u, odgovara za „Tadića“ oslabljen DS na predstojećim parlamentarnim izborima.

 

 

 
 
Copyright by NSPM