Aleksandar Dimitrijević

KOŠTUNICA I NJEGOVI KRITIČARI

O Predsedniku vlade Republike Srbije Vojislavu Koštunici mnogo se piše i govori. U žižu javnosti je naravno dospeo 5. oktobra 2000.g. ostajući pod punim svetlom, sa manjim ili većim intenzitetom, sve do danas. U horu interesenata za politički rad i ličnost gospodina Koštunice, glasovi su prilično disonantni. Predsednik je čest predmet političkih analiza, komentara, intervjua, a od nedavno i publikovanih naučnih studija.

Sve ono sto je napisano ili rečeno o njemu, obiluje kontradiktornostima. Dok ga jedni hvale, drugi su neretko nepoštedni u kritikama i kvalifikacijama. Kako vreme odmiče sve redje srećemo one prve, dok na drugoj strani poput obrušene lavine raste kritika predsednika vlade, koja ne oskudeva u asortimanu kvalifikacija. Na meti su predsednikov politički rad, zatim DSS na čijem je on čelu, a revnosni kritičari ne zaobilaze ni njegov privatni zivot. Po tome šta je sve rečeno i napisano o gospodinu Koštunici, moglo bi da se pomisli kako je reč o kontroverznoj, a po mnogima i o jako negativnoj ličnosti.

ISTORIJAT KRITIKA I «KRITIKA»

S obzirom pak, da je Predsednik javna ličnost, i da je njegov rad takodje javnog karaktera, ostaje nam da probamo da dokučimo ko i šta u suštini stoji iza često ostrašćene kritike i ličnih napada. Na samom početku valja podsetiti našu zaboravnu javnost na neosporne činjenice. Srbija je povratila svoju državnost i postala po formalnim merilima demokratska država. Gospodin Koštunica je izabran na mesto Predsednika srpske vlade kroz demokratsku proceduru, valjda na prvim zaista demokratskim i fer izborima u proteklih više decenija. Nikada i ni na koji način nije pripadao snagama koje su poražene 5 oktobra 2000, a za šta ga optužuju neki. Neosporno je takodje na osnovu onoga što je on govorio i činio do sada da g. Koštunica nije igrač iz tima sa inostranim sponzorima. Kao jedan od retkih srpskih državnika iz skorašnje istorije, sam je poreklom iz Srbije i pokazuje zavidnu brigu, ne samo za gradjane Srbije nego i za svoj narod, za njegovu istoriju i nacionalno nasledje. Dalje, on ima najviše akademsko obrazovanje, a po svojoj vokaciji je intelektualac. Po afinitetu i po profesiji je političar, sada već i sa zavidnim političkim iskustvom države u teškim i bolnim promenama, budući i sam na najvišim položajima u tom periodu. Tako su ispunjeni formalni zahtevi postavljeni pred svakog ko želi da bude državnik. U ovom složenom vremenu i vremenu teških političkih zadataka, predsednik vlade obavlja svoje poslove u velikoj meri uspešno pomažući srpskom društvu da se stabilizuje i da uhvati korak sa medjunarodnom zajednicom i da koliko je moguće prebrodi posledice teških vremena.

Zašto, i pored svega ovoga gospodin Koštunica još uvek nije mnogima po volji, a neki istrajno gaje animozitet prema njemu? Ako pogledamo izbliza šta se gospodinu Koštunici stavlja na teret, najpre imamo opoziciju koja ga optužuje da je bio odgovoran za razbijanje DEPOS-a, zatim, da je spor u donošenju, a još vise u sprovodjenju političkih odluka, da je neprincipijelan i nedosledan, a iznad svega da mu nedostaje političko razumevanje procesa na prostoru Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, a sada konkretno i Srbije. Smatra se, da svaki političar kada iznosi svoje viđenje stvari treba da uzima u obzir istorijske činjenice i trenutne okolnosti pre donošenja političkih odluka. Složenost realnog društvenog života samo otežava položaj onoga ko danas vodi Srbiju, zahtevajući veliku obazrivost prema svim elementima i aspektima političkih i društvenih faktora koji utiču na situaciju. Kod g. Koštunice po nama nije primećen nedostatak kad je ovo u pitanju. Naprotiv on najčešće uspeva da izbalansira svoje stavove.

Poznata je činjenica da svaki političar u svom radu stvara političke saveze kada su oni potrebni za ostvarenje političkog cilja i napušta političke saveze kad zaključi da su takvi savezi istrošeni. Prema tome, ići sa jednom političkom partijom ili grupom u jednom periodu pa onda tražiti novog saradnika da bi se ojačala politička pozicija jeste sasvim očekivana praksa i tu takodje nema ničeg specifičnog u slučaju ponašanja Koštunice kao političara.

Po prirodi stvari, dalje, dobar političar prilagodjava svoje političke izjave, ne samo političkim ciljevima nego i datom trenutku. Okamenjeni političari osudjeni su unapred na neuspeh. Dinamični političari su opet u opasnosti da previde suštinska uporišta koja ostaju kroz čitavu istoriju jednog naroda, odnosno države. Složene političke okolnosti u kojima se nalazi Srbija traži realne političare, koji su istovremeno obazrivi, koji uvažavaju tradiciju i koji nisu pragmatični “po svaku cenu”.

KRITIKA «RADIKALNO REFORMSKOG» UMA

Gospodinu Koštunici prebacuju da je spor u donošenju odluka i sprovodjenju promena, da su mu izvesne odluke “korak unazad”. Bliža istorija nas upozorava na vremena kada su se donosile brže, radikalne i bezkompromisne političke odluke. Jedino revolucionarni periodi podnose takav manir u političkom delovanju, a oni najčešće donose “loše plodove”. Treba podsetiti, domaće “radikalne reformiste” da revolucije nisu “omiljen metod” političkih promena u tzv. civilizovanim društvima, a na koje se oni neprekidno pozivaju. Možda upravo zato nije ni čudo što su van perioda velikih istorijskih preloma “brze političke akcije” osudjene na neuspeh, ako ne odmah, a ono na duže staze svakako.

Od nedavno postoje izjave u kojima stoji da gospodin Koštunica nema “kontakta sa političkom realnošću u njegovoj zemlji i u regionu”, da ne razume politička dogadjanja u svom okruženju, da jedini ne vidi ono što svi drugi vide, te stoga daje pogrešne procene razvoja političkih dogadjaja. Konkretno, misli se na privrednu i političku situaciju u Srbiji, kao i na pitanje o statusu Kosova i Metohije. Kod ovoga treba imati na umu da je jedna stvar šta bi odredjene političke snage, ili pojedinci želeli da bude, a šta svetski centri političke moći očekuju da vide na Balkanskom poluostrvu, i rade u skladu sa tim, a druga je stvar sama istorijska istina, pravni medjunarodni pravni aspekt političkih pojava i pitanje konkretnih činjenica. Gospodin Koštunica nastoji da se drži istorijskih činjenica i doslednog sprovodjenja odredaba medjunarodnih političkih tela i pravnih dokumenata (pre svega rezolucije UN br. 1244).

Postoji još jedna posebna vrsta kritičara «imena i dela» Vojislava Koštunice, koji teško prihvataju politički dijalog sa njim. Tu spadaju svi oni koji bi želeli da vide Srbiju kao jedinog krivca za gradjanski rat u Jugoslaviji od 1991. do 1999. Takve političke snage i pojedinci ne mogu da uspostave dijalog sa .predsednikom vlade, posto on ne pati od amnezije niti od slepila pred očiglednošću, pa stoga odbija pojednostavljen i jednostrani pristup rešavanju još uvek otvorenih pitanja na Balkanu. A pri tome je takav pristup kao po pravilu na štetu našeg nacionalnog interesa.

I pored svega dosadašnje primedbe na račun gospodina Koštunice mogu da budu shvaćene kao tkanje miljea političkih argumenata pred buduće izbore. Ali, istovremeno mogu da se čuju i takve izjave koje se graniče sa besmislenošću. Pre svega mislimo na one koji govore kako je Vojislav Koštunica nastavljač politike i režima koji su bili na vlasti pre 5. oktobra 2000. Zamera mu se što je zadržao pojedince iz stare vlasti na komandnim pozicijama, pre svega tu se misli na policiju i vojsku, sprečavajući na taj način istorijski diskontinuitet, što bi u praksi značio totalni slom države i privrede. Ti glasovi su vapaj gnevnih očajnika pobedjenih političkih koncepcija, ali i onih iz inostranstva koji su bili spremni da na taj način zadaju poslednji udarac Srbiji.

Čudno je pri tome, ovde se misli na kritičare iz redova domaćih “reformatorskih” krugova pre svega, da niko od njih nije primetio da je inauguracijom gospodina Koštunice 5. oktobra uveče sprečeno krvoproliće i novi bratoubilački rat u Srbiji, pa kako do toga nije došlo, isti ne osećaju potrebu da to istaknu kao nečiju zaslugu, u ovom slučaju zaslugu gospodina Koštunice. Ovi kritičari kao da nisu u stanju da uoče kako bi taj revolucionarni raskid sa “starim,” nakon obustave vojne agresije, posle desetogodišnjeg rigoroznih sankcija i razaranja privrede i društva, bilo upravo dovršenje poslova započetih izazivanjem i podsticanjem raspada Jugoslavije, a potom i vojnom agresijom NATO-a i SAD na Srbiju. Kada spomenuta kritika dolazi iz inostranstva moguće je da kao takva bude shvaćena, ali kad dolazi od strane sunarodnika, koji su delili, ili se barem misli da su delili patnje svoga naroda svih tih godina, u jednom teškom istorijskom trenutku po Srbiju, nikako ne može da dopre do logike zdrave pameti.

ŠTA JE U POZADINI «KAMPANJE»

Treba sada videti ko stoji iza spomenutih kritika, koje nisu ništa drugo do orkestrirani napad na one koji su označeni kao patriote, a naročito na g. Koštunicu, i to baš uoči predstojećih dana odluke o statusu Kosova i Metohije. Ovi sinhronizovani pritisci i medijski napadi su bez sumnje inicirani od strane neprijatelja Srbije. Za opšte čudjenje je, i u normalnim zemljama nezamislivo, takvo polazište kod snaga vladine opozicije. Ovim snagama, dalje, rame uz rame stoje političari iz redova Albanaca sa Kosova i Metohije, za koje je Srbija smrtni neprijatelj i koji prema obrascu svoga sveta u kome žive, mogu jedino da raspoznaju gospodina Koštunicu kao “tvrdog nacionalistu”. Ovim krstašima protiv Srbije iz prvih borbenih redova pridružuju se pojedini predstavnici zvanične vlasti i opozicije iz “bivših bratskih republika Jugoslavije”, a naročito iz Hrvatske i Slovenije.

Kada su u pitanju medjunarodni politički krugovi tu stvar stoji malko drugačije. Tu su izjave pažljivo odmerene, nastoji se na očuvanju privida održavanja balansa, a sve ide po obrascu “vruće-hladno”, već tako često oprobano na prostorima Balkana. Kod njih je ostalo zapamćeno kako je gospodin Koštunica “drsko” kritikovao vojnu agresiju snaga NATO-a i SAD-a na Srbiju, razobličivši tako političku floskulu “humanitarne akcije za Kosovo”. Manevri, politička saopštenja i konkretne akcije ovih snaga, izvode se pod plaštom sofisticiranih diplomatskih aktivnosti, prizivajući sad odjednom medjunarodni pravni sistem ali naravno i dalje u svrhu njihovih odredjenih ciljeva i interesa. Otuda se čini da Koštunica nije zgodan kao politički sagovornik i čini se da do sada nisu uspeli da ga slome da pristane na trgovinu nacionalnim interesima. Tako i Ahrisarijeve proalbanske izjave treba da budu deo pritiska na srpsku vladu i na premijera da konačno “prihvati realnost”.

Stižući na teren nacionalnih i državnih interesa, treba istaći sledeće: svaka politička kritika može da ima kredibilitet jedino pod uslovom da brani nacionalni interes a nikako da zastupa interes jedne partije ili pojedinca. Tako je barem u svim civilizovanim zemljama. Svima onima koji su ravnodušni prema sudbini Kosova i Metohije, koji već vide Kosovo i Metohiju prodate i izgubljene, treba da bude jasno da odricanjem od vekovnog srpskog ognjišta koje gori na Kosovu i Metohiji, oni nemaju sta da traže u nacionalnoj političi i u državnoj vlasti. Jer oni koji nisu u stanju da shvate suštinski značaj Kosova i Metohije za srpski narod i njegove nacionalne interese, koji je kao takav neizbrisiv iz nacionalne istorije i pamćenja, neće nikada moći, ma koliko raspolagali jakim političkim i medijskim uticajem, ne mogu da zastupaju i predvode Srbiju. Sav politički i ekonomski pragmatizam, koji je razumljiv i potreban, a koji se nameće, sam za sebe, ne može da obezbedi potreban politički legitimitet i meru političke akcije, jer nema definisan nacionalni i državni interes koji kao akter vlasti treba da zastupa, a koji traje kroz vekovnu istoriju Srbije. Zato je političko opredeljenje tih snaga duboko pogrešno, a njihov politički projekat osudjen na propast, ili je Srbija na čelu sa njima osuđena na propast.

Rezimirajući dakle, postoje dva moguća pristupa kritici gospodina Koštunice. Jedan je zasnovan na kritici koja dolazi iz inostranstva , koja je posledica bojazni od stabilne i koliko toliko nezavisne Srbije onih koji žele da vide Srbiju samo kao svoje tržište, kao izvor jeftinih sirovina i radne snage ali i strateški važnog prostora. Njihova politika neprekidnog ponižavanja Srbije proističe iz strepnje pred mogućnošću da se Srbija u perspektivi “otme kontroli” i da tako njihovi politički i svaki drugi interesi ostanu neostvareni. Kritika koja dolazi sa te strane i sa tom motivacijom razumljiva je.

Kritika pak koja dolazi iz redova domaće «demokratske opozicije», koja se ponaša kao nelojalna konkurencija, neretko spremna da rasproda i ono poslednje što je ostalo, a to je sloboda ne bi li “ućarili” koji poen u očima svetskih moćnika. Takva kritika u sebi skriva političku jalovost i zle namere, radeći protiv vitalnih interesa Srbije. Bez obzira sa kakvim argumentima ova kritika dolazila i ma koliko se činila “realnom”, nužno se nameće potreba njenog odbacivanja, čak ignorisanja. Mi bi mogli kritikovati premijera i ovu vladu za mnogo šta, ali naravno sa sasvim drugih pozicija u odnosu na ove kritičare. Pored svih manjkavosti ove vlade, zaista neke sporosti i pogrešnih poteza u ekonomskoj sferi, a i premijerove problematične kadrovske politike, moramo ipak zaključiti da je gospodin Koštunica, verovatno naš najzreliji i najiskusniji političar koji uspeva da ostane u centru političkog života Srbije, uprkos svim dramatičnim događajima. Iako nismo njegovi simpatizeri to se mora priznati , naročito kada se uporedi sa ostalim liderima značajnijih stranaka. To što neki ne priznaju tu činjenicu jeste njihov problem, ali i naš jer oni ostrašćenim i neutemeljenim napadima kojima nastoje da “omekšaju Koštunicu” samo zagađuju političku i medijsku scenu u Srbiji. A pozicije naše zemlje oslabljuju pred odlučujuću fazu pregovora oko konačnog statusa Kosova i Metohije.