Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Politički život

   

 

Dušan Kovačev

KRAJ IDEOLOGIJA NA SRPSKI NAČIN

Jedan od srpskih kafanskih filozofa rekao je jednom prilikom da je Srbija groblje modernih ideologija. Pod time je, valjda, mislio da one ovde pokazuju uglavnom svoje negativne i destruktivne strane. Iz tog razloga propadaju, i to najčešće kroz neuspešne istorijske i društvene eksperimente. Dovoljno je samo prisetiti se kakve smo sve reforme, tranzicije i promene država i sistema preživeli u dugom i teškom 20. veku. Sada, u postideološkoj epohi (sa navodnicima ili bez njih), kod nas ubrzano „kopne“ sve ideološke i političke floskule ili, u velikoj meri, gube smisao. Stiče se utisak da su u Srbiji sve velike priče potrošene, a društvo ipak ne može da živi bez ideala i mitova, ma koliko oni bili pogrešni ili glupi.

U vezi sa ovim ideološkim lutanjima srpskog društva jeste i njegova promenljiva i kolebljiva orijentacija. Inadžijski odnos prema Zapadu smenila je euforija u kojoj „Evropa nema alternativu“. Međutim, ni tu se ne završava „dijalektika“ odnosa Srbije i Zapada. Evropi se, kako nam se čini, sada približavamo brže nego ikad, ali nam ona, sve sitnijim koracima, sve ubedljivije izmiče! Ova filozofska trka srpskog demokratskog Herkula sa Zenonovom kornjačom u liku Evropske unije sigurno je doprinela tome da se naše društvo konačno razočaralo u obećanje brze i lake „integracije“ kao leka za sve boljke. Poslednje izjave nemačke kancelarke o „usvajanju“ onoga što se zove zapadni Balkan govore da smo od ulaska u EU dalje nego što smo bili. A olako obećana brzina, kojom domaća elita, po ko zna koji put, manipuliše srpskim društvom, predstavlja našu staru boljku.

Treba se samo prisetiti naše bliske prošlosti, vremena Miloševićevog dolaska na vlast i prvih obećanja blagostanja, čak i „švedskog standarda“. Od švedskog standarda ostao je samo švedski sto, i to za one privilegovane koji su se snašli u „miloševićevskoj tranziciji“ (što nam je već druga tranzicija koju preživljavamo). Milošević je na vrhuncu narodnog oduševljenja njegovim „imenom i likom“ obećao da sa njim „nema neizvesnosti“. Pokazalo se da nije ponudio ništa osim krajnje neizvesnosti i istorijskih nevolja, za koje verovatno glavni krivac nije on, kako to ovde mnogi papagajski ponavljaju, ali sigurno da snosi značajnu odgovornost. U početku je čak i sâm Milošević bio prozapadno opredeljen (pre devedesetih govorio je o integraciji u tadašnju EZ). Političko razočaranje u Zapad, koji je otvoreno stao na stranu rivala Srbije u „jugoslovenskoj krizi“, okrenulo je ovu partiju sasvim neprestižnoj, propaloj Rusiji, a zatim komunističko-kapitalističkoj Kini, dok se transformisani legitimitet SPS-a brzo topio. Osim patriotske retorike, režim nije pokazivao ozbiljniju brigu za opšte društvene i nacionalne interese, zbog čega su ovi i bili na udaru.

Paradoksalno – opozicija je, umesto da to iskoristi i kritikuje Miloševića za neozbiljnu i politiku štetnu po nacionalni interes, otišla u drugu krajnost i optuživala ga za nekakav nacionalizam, a njegove ljude za profesionalni patriotizam. Iako je ovo drugo uglavnom tačno, ipak su sebe na taj način osudili na višegodišnje opozicionarstvo bez značajne podrške domaće javnosti, a Miloševiću produžili period vladanja barem tri, četiri godine.

Za razliku od njih, radikali su predvođeni Šešeljom retorički spretno preuzeli ovu, od režima povremeno i odbačenu, nacionalističku priču i „orijentalnu geopolitičku orijentaciju“, dok su se ostali antikomunisti, sa izrazito prozapadnih pozicija, grabili za vlast, koja je Miloševiću “izbijena iz ruku” petog oktobra. Sva je prilika da DOS, sa takvom anacionalnom kritikom Miloševićevog režima, nikada ne bi došao na vlast da nije bilo tragičnog bombardovanja 1999. godine, potpune dekadencije starog režima i okolnosti da kandiduju Koštunicu, koji je u javnosti bio doživljen kao patriota i pošten čovek, čime je kompenzovao nedostatke opozicije.

DOS, a pre svega demokrate, dolaskom na vlast obećavali su brzu integraciju u EU. Čak su govorili o 2007. kao godini kada će Srbija sigurno ući u EU. Sva ta obećanja, u koja spadaju i milijarde dolara pomoći i investicija, pokazala su se kao više nego preterana, čak i lažna. No, ta priča je pala na plodno tle jer je urbana populacija želela da čuje takva obećanja, pa je Demokratska stranka i dalje izuzetno moćna i uticajna. Iako ljudi sve manje veruju u „brzi voz za Evropu“, proevropska retorika postala je opšte mesto našeg političkog života i svojevrsna medijska mantra. Mi, kao društvo, nemamo “plan B” u slučaju da ne uđemo u EU.

Zašto, i pored sve slabije argumentacije u prilog našem ulasku u EU, ova priča i dalje dominira našim medijima i političkim životom? Zato što ne postoji ozbiljna alternativa, jer se mnogo šta u društvenom životu dešava po inerciji. Pritom, ne postoji ni politička volja, a ni intelektualna kritična masa koja bi dovela u pitanje ove i druge „dogme“.

Šta naš čovek ima kao opciju pored te „Evropa pa Evropa“ retorike? Postoji i DSS legalizam – što je strana i nejasna reč srpskom uhu – koji je isto proevropski, ali se ne kiti tako uspešno titulom „srpskih najevropljana“, kakav je slučaj sa demokratama. Pokazuje se da apstraktna ideja prava bez praktične demonstracije, recimo u borbi protiv korupcije i svemoćnih tajkuna, običnom čoveku ne znači mnogo. „Šta mi vredi novi ustav kada nemam posao ili ne mogu da školujem decu?“ – tako, otprilike, razmišlja običan čovek o legalističkoj priči.

S druge strane, „evropejska“ retorika uspela je da se ukoreni u građanskoj populaciji stvorivši „urbani mit“ o brzom ulasku u Evropu i o tome kako će nam brzo biti bolje, bez obzira na to da li se domaća privreda razvija. Ili se bar nekom boljitku nada velik deo „srednje i više“ klase u tranzicionoj Srbiji, koji i jesu glavna biračka baza DS-a. Tako se priča o evratlantskim integracijama, kao o putu u zemlju Dembeliju, ukorenila u domaćoj „građanskoj klasi“, dok se Koštuničin legalizam ni izbliza nije tako „primio“ (oni, očigledno, nisu svesni motiva njihovih glasača da glasaju za njih). Uz to se i ta „ozbiljna i državotvorna“ pozicija našla na udaru dela NVO sektora, ali i malih partija (LDP, LSV, a posredno i SPO-a i G17) koje promovišu radikalnija rešenja ili imaju agresivnu retoriku.

Bilo kako bilo, i nacionalna i reformska priča izgubile su svoje vernike, a legalistička ih u pravom smislu i nije imala. Zbog toga se čini da su i radikali i demokrate na vreme prešli na „pomoćne političke položaje“. Prvi u prostor mobilizacije levičarskog socijalnog nezadovoljstva onih koje nazivaju gubitnicima tranzicije, a drugi, pomalo napuštajući tvrđu dosovsku priču, prelaze u zonu umerenijeg političkog centra. Koliko su ovo duboke promene, a koliko je u pitanju politički marketing – nije lako proceniti.

Ključne vrednosti u političkom opredeljenju naših stranaka grubo su podeljene na „staru patriotsku retoriku“ radikala i socijalista, kojoj se ovi prvi sada intenzivno vraćaju, i na “novu reformsku retoriku“ unutar koje postoje dve podgrupe – „legalisti“ i „evropejci“. Prvi insistiraju na tvrdom patriotskom stavu isključujući druge iz „patriotskog bloka“, dok s druge strane imamo „definiciju“ demokratskog iz koje su isključeni radikali i socijalisti. No, unutar „reformskih snaga“ postoje i međusobna isključivanja. Pre svega, „evropejci“ hoće da imaju monopol na modernost i reformizam, pa iz toga nastoje da isključe Koštunicu i „narodnjačke legaliste“, a o snagama starog režima da i ne govorimo.

Kad je o isključivosti reč, utisak je da se većina stranaka slaže s tim da se Čedina koalicija može isključiti iz onoga što bi se zvalo patriotskim jer su, zasad, jedini koji bi priznali nezavisno Kosovo. Pa ipak, ni oni ne ostaju dužni, pa sve druge isključuju iz svoje ekstremističke definicije modernizacije i evropeizacije „tamnog vilajeta“, čak i sestrinsku DS sa kojom žele da prave postizborne kombinacije, naravno, ukoliko pređu cenzus. Sve ove vrednosti (patriotske, reformske, legalističke i radikalno-reformske) prirodno su gubile političke vernike jer su se pokazivale kao neadekvatne i jednostrane, ali su do danas uspele da očuvaju stabilno jezgro političkih vernika. Interesantno je reći da, i pored toga što se ovde mnogima čini da savremene trendove prate samo oni koji su “u tripu” civilnog ili otvorenog društva, tolerancije i slično, da su desne, nacionalističke ili narodnjačke političke opcije isto tako, ako ne i više (npr. neokonzervativci), prisutne i na Zapadu. Samo oni koji su intelektualno zatvoreni i ideološki rigidni mogu da negiraju modernost desnog ili konzervativnog pogleda na svet (ma šta pod tim podrazumevali).

U okviru navedenog, javilo se i izopačenje obrasca: izvesno vreme činilo se da će budućnost imati samo politička vrednost – modernizacija. Na tom talasu surfovalo je nekoliko stranaka koje su imale značajan uspeh, pre svega DS i G 17, dok se sad “čedistički savez” grabi za ostatke talasa koji se upravo razbio o turobnu obalu srpske političke stvarnosti. Razlog ovog izopačenja je u tome što je srpsko nacionalno demokratsko iskustvo obrazovano pod odlučujućim uticajem kulturnih vrednosti romantizma, a potom realizma. To znači da se seme zapadnih ideja ovde prima na čudan način i često rađa gorak i opor plod političkih preganjanja i „permanentnog građanskog rata niskog intenziteta“. Doba jugoslovenstva sasvim je sapelo srpsku političku naciju i blokiralo političku evoluciju društva. Ono je, u drugoj polovini 20. veka, od Rankovića, Ćosića i Miloševića selektivno dobijalo dozu političkog modernizma, pa se potom oslobođeno zacarilo baš kao Baš-Čelik iz narodne pripovetke. Ponovo probuđeno demokratsko biće samo je prividno nastavilo tamo gde je uspavano 1918. godine. Zapravo, srpska demokratska kultura danas mnogo više duguje komunističkom i samoupravljačkom mentalitetu nego što se, na prvi pogled, čini.

Na tom (post)titoističkom kompostu uglavnom puštaju micelijume stare ideje o blagostanju, zapadnoj orijentaciji, velikim očekivanjima javnih rashoda od budžetskih parazita, kao i korov samoupravljačkog morala koji državu posmatra kao „svačije i ničije“, te socijalno klasne mržnje i priželjkivane revolucionarne diktature. Suočavajući se sa zastarelošću svog modernističkog načina političkog postojanja u postmoderno doba, „modernizatori“ su najpre izmislili neke „orijentalne“ neprijatelje, pa evo i uzjahali svoju ideološku ragu da izvrše obećani juriš na vetrenjače. Ne kažemo da su naši radikalni reformisti „novi komunisti“ ili „titoisti“ (jer su ovi ipak bili ozbiljniji), već da u svom samoupravljačkom mentalitetu i ideološkoj netrpeljivosti nasleđuju neke, a najviše one negativne, osobine onih starih komunista.

Setimo se našeg sukoba sa globalnom demokratijom pod Miloševićem. Zasipani smo 1999. lecima na kojima je pisalo “Arsenali demokratije su duboki”. Pokazalo se da su se domaći demokratski arsenali tokom proteklih šest godina i te kako istrošili. Opalo je poverenje građana u sav domaći politički sistem, a naročito u ideološke mantre, ma sa koje strane dolazile. Politički sukobi i ideološke podele , na kojima najviše insistiraju „demokrate i evropejci“ , najviše slabe poverenje građana u demokratske i evropske vrednosti. Neumerena očekivanja i brzopleta obećanja političara učinili su da su oni manje–više u očima građana manipulatori, ako ne i otvoreni lažovi. Sami političari se često međusobno optužuju za kriminal i korupciju, a već je opšte mišljenje da je ovo nužni pratilac demokratije, možda i njena „supstancija “. Utopijsku veru u „evropsko blagostanje“ dobar deo građana još želi da gaji, ali slabo veruje bilo kojoj partiji ili koaliciji koja obećava da poseduje kamen mudrosti kojim će ući u taj zamak i napiti se blagodati iz svetog grala evropskoga blagostanja. Zato je i najavljena apstinencija glasača na izborima, kao posledica velikog razočaranja građana politikom. Stare priče su izbledele, iako se sada pokušavaju na razne načine reafirmisati. Novih priča, nažalost, na vidiku još nema.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM