Dragoljub Kojčić

Nesporazum sa Amerikom

Kada je pre gotovo dve decenije, u sumrak epohe koju je određivalo uravnoteženo rivalstvo dve supersile i kakav-takav autoritet pokreta nesvrstanih, američki državni sekretar Džejms Bejker posetio Jugoslaviju zatekao je rukovodstvo Srbije potpuno nespremno da nasluti obrise sveta koji se upravo rađa. Naša geopolitička pozicija bila je u tome trenutku veoma skupa i veoma naplativa, ali, za razliku od zapadnih republika jugoslovenske federacije, nije bilo političkog refleksa ni hrabrosti da se napravi profitabilni zaokret i nacionalnim interesima da prednost nad ideološkim. Kada je uz dejtonski viski proradila naknadna pamet, geopolitička cena našeg državnog prostora bila je toliko umanjena promenjenim rasporedom snaga u svetu da bi svaka ponuda za izgradnju novih odnosa sa Amerikom ličila na komarca koji ožednelome slonu kaže: „Nategni iz moje čuture, druže.”

Tokom nesrećnih devedesetih, kada su se zemlje uvezane oko Badenterove komisije, dobrovoljno angažovale da budu stečajni izvršioci Brozovog političkog zaveštanja i da  Srbima skroje odelo po meri komunističkog kongresa u Drezdenu, tu se našla i Amerika. Po mnogima, sa ove i sa one strane okeana, iz neshvatljivih razloga. Političko, kulturološko i emotivno bunilo. Jer Amerika je jedina zemlja na svetu prema kojoj je naš narod gajio nepodeljenu naklonost. I Amerika je volela nas. Četnike i partizane podjednako. Četnici su, doduše, kao emigranti u novome svetu sa svim svojim akademskim zvanjima bili malo više moleri i građevinski radnici, a deca komunističkih funkcionera fulbrajtovci. No svejedno, kada bi u Beograd dolazio američki predsednik, kod hotela „Moskva” jedni do drugih stajali su ispunjenoga srca kvartovski doušnici i reakcionari  koje su ovi potkazivali kad odu u Američku čitaonicu. Kratko je trajao i bes zbog bombardovanja Republike Srpske i naše zemlje. Nema mržnje, samo gorčina. Možda su osećanja u perspektivi solidnija osnova odnosa između dva naroda od ogoljenih strateških interesa. U tome elementu izjednačene su snage komarca i slona.

U samim Sjedinjenim Američkim Državama već stotinu godina vodi se debata između zastupnika takozvane liberalno-pomorske geopolitičke doktrine, koja svaku tačku na kugli zemaljskoj proglašava značajnom za američki nacionalni interes, i onih teoretičara kojima je bliža kontinentalna doktrina. Po prvima je snaga Amerike u njenoj vojnoj nadmoći, a po drugima – u autoritetu uzornog demokratskog, pravno uređenog i civilizovanog društva u kome uticaj imaju ljudi i ideje formirani na elitnome obrascu (naš doprinos u liku Tesle i Pupina), u kome nema mesta  imigrantskim mafijama spremnim da američki ugled žrtvuju za svoje zavičajne interese. To bi bila Amerika kakvu je Evropi predstavio De Tokvil i o kakvoj su nam pripovedali ujaci iz Čikaga i Pitsburga, sa kojom smo bili rame uz rame u svakoj borbi za odbranu civilizacijskih vrednosti, i onda kada smo mi bili slon.

Suštinsku i nenadoknadivu štetu takvoj Americi nanela bi odluka da u rešavanju pitanja Kosova i Metohije stane na stranu koja ruši univerzalno važenje  međunarodnog prava. Sve drugo ispeglaće vreme.