Boško Jakšić

RUSOFILI I RUSOFOBI

Rusi nam iskidaše živce. Dok jedni ovde raspiruju optimizam uvereni u veto Moskve na nezavisnost Kosmeta, drugi već znaju da će nas Rusi prodati. Kao i obično, u analizama serpskim emotivni naboji nadjačavaju ono što bi trebalo da bude hladna pamet. Ništa neobično za zemlju polutanske tradicije. Istanbul i Beč. Moskva i Vašington. Jedni za Istok, drugi za Zapad. Nasleđe Karađorđevića i Obrenovića. Sklonost ekstremima stvarala je vremenom rusofile i rusofobe.

Rusofili najčešće imaju sopstveno porodično-ideološko nasleđe. Svest im je još ispunjena pričama o revoluciji, elektrifikaciji, stahanovcima i socijalnoj pravdi. Dive se Majakovskom i ruskoj vojnoj moći koja će kad-tad uzvratiti zapadnim silama bezumlja i mraka. „Istok je crven i dolazi naše vreme”, veruju, pa ne uspevaju da shvate da je Brežnjev umro i da više ne šalje tenkove kao „bratsku pomoć” u zaštitu komunizma, već da Rusija gleda svoja posla.

Za saveznike imaju stare i nove pravoslavce koji u slatkom tamjanu pronalaze neraskidive bratske spone ovog dela hrišćanskog sveta koji bi, ubeđeni su, katolici i protestanti da bace na periferiju.

I rusofobi nisu tikve bez korena. Čitaju Tomasa Mana i sećaju se dede koji je negde ovde za dobrog komšiju imao inženjera, „belog geodetu”. Onda su sa „bumaškama” iz Moskve došli „crveni” i rekvirirali im kuću, pa nikako ne mogu da se naviknu na činjenicu da je marksizam-lenjinizam iseljen van zidina Kremlja, bez obzira što je Vladimir Iljič ostao unutra.

Pritom žele da veruju da petrogradski grof Vronski nikada nije poginuo u Srbiji kao dobrovoljac. Uvereni su da ovi novi Rusi i dalje obrću naše novce, da je moskovski i patrijarh cele Rusije kriv što rimski papa ne dolazi u Beograd, i da oni negde kriju Ratka Mladića – čime direktno ugrožavaju naše nezadrživo napredovanje ka Evropskoj uniji.

Između njih trebalo bi da budu pragmate. Što se vlasti tiče, to je relativno nova kategorija onih koji su, posle petooktobarskog euforičnog zaokreta ka Zapadu, konačno shvatili da se Rusija nije udavila u votki Jeljcin i da je ponovo ozbiljan igrač svetske scene.

Veliki pamte kao slonovi, a mali kao miševi. Vladimir Putin nije onomad propustio da podseti Borisa Tadića da smo iz registra beogradskih ulica odmah izbacili one sa imenima sovjetskih maršala i da ruske firme ne dobijaju poslove po Srbiji – koja traži podršku Rusije, a ne obrnuto.

Zaboravimo načas rusofile, rusofobe i prodaju NIS-a na istok o kojoj se šuška. Da vidimo šta je realno povodom ruskog angažmana oko Kosmeta.

Za razliku od nas, Moskvu Kosovo ne zanima kao teritorija, već kao presedan koji može da destabilizuje međunarodne odnose i razne regione, uključujući i one bliske Rusiji.

Teško da bi neko mogao pošteno da kaže zašto Zapad, njegova perjanica pre svih, optira za samoopredeljenje kosovskih Albanaca po cenu srpskog suvereniteta. Zašto se Gruziji uvažavaju argumenti istorije, a Srbiji ne? Zašto se kosovskim Albancima priznaje pravo na samoopredeljenje, a južnim Osetima ne?

Dobili smo saveznika, mada ne znamo koju će strategiju odabrati Vladimir Vladimirovič u izmenjenoj i nestabilnoj međunarodnoj situaciji, u vreme revizije ranije prihvaćenih normi i principa globalnih odnosa.

Za razliku od ovdašnje političke elite koja nas ponovo deli na „patriote” i „izdajnike”, Rus je protivnik servilnog zapadnjaštva, ali je i protiv ksenofobičnog antizapadnjaštva. Nastaviće stratešku partiju koju je Zapad prebrzo proglasio dobijenom, a kao pragmatik izbegavaće konfrontaciju i tražiti partnerske odnose.

Takav Putin ističe univerzalne principe za rešavanje lokalnih sukoba: „Kada čujemo da je jedan pristup moguć na jednom mestu ali neprihvatljiv na drugom, to je teško razumeti, a još teže objasniti ljudima”.

Problem je u tome što u velikoj politici i diplomatiji nije kao u običnom životu. Ako bi neko, recimo, tvrdio da je drum i prav i krivudav, ili da je cvet i beo i plav – proglasili bi ga ludim. Šta reći za međunarodno pravo, uključujući i dokumente UN, gde se istovremeno brani princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta i pravo na samoopredeljenje.

Vašington ima svoj recept razrešavanja ove kontradikcije. A Moskva? Da li će ići na kosovski veto sprečavajući izmene granica a nastavljati da podržava pravo na samooopredeljenje?

U vreme zaoštrenih odnosa sa SAD koje kritikuju „demokratsku eroziju” pod Putinom, prvo ne bi bilo isključeno mada se time narodima Abhazije, Južne Osetije i Transdnjestra onemogućava da se sutra pridruže Ruskoj Federaciji.

Drugi slučaj podrazumeva da to pravo mogu da iskoriste i kosovski Albanci. Da sve ne bude baš kako se često zalagujemo, zaoštravajući svoju poziciju Rusija priznaje teritorijalni integritet Gruzije ali ističe da on ne predstavlja „političku i pravu realnost”. Prevedeno na Kosmet, „realnost” Južne Osetije ne ide na ruku srpskom integritetu.

Lideri Gruzije i oni koji ih podržavaju na Zapadu smatraju da se radi o tipičnim primerima separatizma. Abhazija, Južna Osetija i oni koji su na njihovoj strani u Rusiji brane pravo na samoopredeljenje zasnovano na rezultatima referenduma.

U slučaju Kosmeta mnogo toga je obrnuto. Amerikanci ne govore o separatizmu, a ni Rusi o pravu na samoopredeljenje. To otvara prostor dogovoru: Amerikanci neće insistirati na punoj nezavisnosti, Rusi će se u budućnosti saglasiti sa referendumom.

Znam da ovo nije popularno, ali čini mi se da je i Beograd legalizovao pravo kosmetskih Albanaca na plebiscit. Ako je ustav donet a da pravo glasa nije dato delu stanovništva „ustavne teritorije”, onda bi i oni mogli da idu na referendum ne pitajući Srbe šta o tome misle. Opskurno.

Prateći sopstveni interes, Rusija se ne oseća obaveznom da uvaži američki stav da pitanje Kosova nije model za druge. Šef diplomatije Sergej Lavrov kaže da se radi o neprihvatljivom pokušaju zaobilaženja međunarodnih pravnih normi.

Ukoliko Moskva ipak prihvati da se radi o presedanu koji neće širiti negativnu radijaciju, onda će, kao Kina oko Tajvana, tražiti čvrste garancije. Najčvršće su, tvrde zastupnici teorije i prakse da novac može sve, garancije sa dolarskim čekom od devet nula. Nema tog zida koji magarac natovaren zlatom ne može da preskoči, kažu da je govorio Aleksandar Makedonski.

Kom će se carstvu privoleti baćuška, naša novousvojena maćuška, Putin? Da li je pripravan da otvori sukob sa administracijom Džordža V. Buša koji – zauzet Irakom, Iranom i Severnom Korejom – ne pokazuje nameru da se bakće nekom balkanskom zavrzlamom kada već ima rešenje: nezavisno Kosovo.

Buš bi da posluša Henrija Kisindžera koji kaže da su SAD izgubile ključne godine na Srbe i propustile da preuzmu potpunu kontrolu nad istočnom Evropom, mada neće dopustiti da Putin diktira tempo. A nešto i ne verujem da bi džudista iz Kremlja zbog Kosova prihvatio da se po strunjači nosi sa rančerom iz Teksasa.

Ostaje mogućnost nagodbe jer svima je dosta nebuloznog statusa južne srpske pokrajine. Neka međunarodna zajednica nađe privremeno rešenje, a kasnije javno potvrdi da se radi o izuzetku. Time bi formalno bio zaštićen ruski interes. Ostalo je pitanje strateškog, političkog, topografskog, naftnog i dolarskog dogovora.

Gospodo srpski rusofili, pretnje vetom u Savetu bezbednosti samo dižu cenu nagodbi. Ne tugujte ako veta ne bude. Ne zaboravite da je i Lenjin od „otvorene diplomatije” odustao samo godinu dana pošto ju je promovisao.

Gospodo srpski rusofobi, nemojte to nazivati „očekivanom prodajom” i „ruskom izdajom”. Mimo emotivnog, ne bih u takvom dilu video nikakav drugi argument. Veliki rade ono što hoće, mali ono što moraju, Tukiditova je istina još iz antičkih vremena.

Putin nije grof Bolkonski. A ni Srbija nije u ratu.

[objavljeno: 19.11.2006.]