Entoni T. Salivan

ISG – Grupa koja je odbacila iluzije (1)

Najzad. I to nakon toliko protraćenih, neplodnih godina. Izveštaj Studijske grupe za Irak možda je najvažnije iznošenje stava SAD o američkoj spoljnoj i bliskoistočnoj politici u poslednjih nekoliko decenija. Njegove preporuke oduzimaju dah. Ono što možda najviše pada u oči je koliko sveobuhvatno Bejker-Hamiltonov izveštaj govori o neophodnosti bavljenja bliskoistočnim sistemom kao organskom celinom. Njihov stav zasniva se na kategoričnom odbijanju tvrdnji mnogih da ono što se dešava na primer na Levantu, nije povezano sa dešavanjima u Iraku ili u Persijskom zalivu. Realnost zaista ima načina da i zađe na videlo.

Ono što je premijer Toni Bler sada na razne načine opisao kao “nepristrasan”, pravedan i definitivan izraelsko-palestinski dogovor, otvara novu eru britanske i američke diplomatije. Bejker-Hamiltonov izveštaj na bliskoistočni pregovarački sto posebno vraća pitanja - palestinsko izbegličko pitanje, problem izraelskih naselja na okupiranim palestinskim teritorijama i budućnost Jerusalima. Ma koliko ove vesti mogu biti loše primljene u određenim krugovima, činjenica da je nerešeni izraelsko-palestinsko-arapski konflikt ili direktno povezan sa, ili u velikoj meri utiče na pogoršanje sijaset drugih problema, kako u Iraku tako i šire u islamskom svetu. Neće se naći ni minimalno prihvatljivo rešenje u Iraku ni drugde na “Plodnom polumesecu” (2) bez okončanja izraelsko-palestinskog konflikta. Američki nacionalni interes ne zahteva ništa manje od toga.

U vezi sa Irakom, Bejker-Hamiltonov izveštaj je u pravu kada navodi da podelu ili dezintegraciju Iraka treba sprečiti ako je to “ljudski moguće”. Značajno je to što izveštaj predlaže predsedniku Bušu da izda javno saopštenje kojim bi odbacio tvrdnje da Sjedinjene Države “žele kontrolu nad iračkom naftom ili stalne vojne baze u Iraku.” Zaista, malo koja izjava bi više pomogla da se povrati američki kredibilitet u arapskom svetu. Takođe, Studijska grupa za Irak u pravu je kad preporučuje da prihode od nafte treba da dele svi Iračani po demografskoj, a ne regionalnoj osnovi . Pravilno je predložiti i davanje amnestije iračkim pobunjenicima koji nisu članovi “Al-Kaide”, kao i reintegrisanje većine bivših članova partije Ba‘as u iračko društvo.

Može se voditi semantička rasprava o tome da li je rat u Iraku već izgubljen ili su Sjedinjene države još uvek u procesu njegovog gubljenja. Jedno je izvesno: SAD ne pobeđuju. Sigurno je da Sjedinjene države nemaju nikakvu šansu da ostvare odlučujuću vojnu premoć. Zato sada nema nikakvog opravdanja za predsednika Buša da i dalje dovodi američki narod u zabludu govoreći o mogućnosti vojne “pobede” u Iraku ili o značaju kalemljenja “demokratije” u ovoj zemlji. Ništa od toga neće se desiti, makar ne srednjoročno. Autori ISG-a to shvataju, i u skladu s tim i postupaju.

Percepcije su važne. Predstave takođe. Ideje imaju posledice. U arapskom i islamskom svetu, ovakvi principi koji se ne mogu kvantitativno izraziti možda su čak značajniji nego negde drugde. Tokom decenija, a naročito poslednjih pet godina, slike koje su širom islamskog sveta projektovali određeni delovi politike SAD, bile su katastrofalne. Zbog njih je pridobijanje “srca ili razuma” postalo gotovo nemoguće. A Osama bin Laden se naslađivao takvom američkom politikom. Da bi znali zašto i kako, mora se prvo razumeti moderna istorija Bliskog Istoka, naročito u pogledu evropskog kolonijalizma i arapskog nacionalizma (bilo sekularnog ili islamskog). Po ovom kao i po drugim pitanjima, Bejker-Hamiltonova komisija je “uradila domaći” i bila je u pravu. Era iluzija je završena.

Kako god da sada bude spinovanje Bele Kuće, izveštaj ISG u stvari predstavlja snažno odbacivanje politike Bušove administracije. Što je najvažnije, podvlači “crvenu liniju” u pogledu prihvatljive politike, u velikoj meri umanjujući verovatnoću bilo kakvih novih spektakularnih američkih vojnih avantura na Bliskom Istoku. Na primer, ideja kampanje bombardovanja usmerena protiv iranskog nuklearnog programa, sa svim svojim predvidivo lošim posledicima koje bi svaki takav napad izazvao širom regiona, sada je verovatno sklonjena sa stola. Promena režima bilo u Iranu ili Siriji koju bi inicirala Amerika, sada je verovatno mrtvo slovo na papiru.

Međutim, neki očigledno nisu shvatili poruku. Zapravo, Izrael sada čak može biti u još većem iskušenju nego ranije da pokuša da skrene sa novog pravca američke politike. U tom smislu, možda su se povećale šanse za jednostrani, preventivni izraelski napad na Iran. Ako bi do takvog napada došlo, svi Muslimani bi optužili SAD da stoje iza toga. Amerikanci bi tada mogli “da se pozdrave” sa Irakom, verovatno bi izgubili pristup nafti na Bliskom Istoku, doživeli bi eksploziju cena nafte i sasvim sigurno decenijama bi bili bez prilike da ponovo stabilizuju Bliski Istok.

Izrael, međutim, nije jedini igrač koji nije shvatio poruku. Neokonzervativci u SAD otvoreno se “oštre” protiv nje. Pogledajte na primer “Memorandum” Džošue Muravčika (Foreign Policy, novembar-decembar 2006, here), adresiran na “Moje drage neokonzervativce”, a na temu “Kako spasiti neokonzervativce.” Manje pristrasni posmatrači mogli bi odgovoriti da su ta vremena prošla i da neokonzervativce i njihov pokret treba ostaviti da se udave u najdubljim dubinama okeana. Posebno zato što Muravčik svoje razlaganje zaključuje gromkim insistiranjem da Buš bombarduje Iran pre kraja mandata. Štaviše, on poziva neokonzervativce “da utru put [tom bombardovanju] sada i da budu spremni da brane tu akciju kada do nje dođe.” Muravčik, međutim, zaslužuje našu zahvalnost zato što je poziciju neokonzervativaca učinio kristalno jasnom. Neko bi čak mogao da zaključi da glavna briga Muravčika i neokonzervativaca nisu SAD, već Izrael. Očigledno je da pretnju američkim nacionalnim interesima predstavljaju ne samo brojni spoljni neprijatelji već i “petokolonaši” kod kuće.

Bejker-Hamiltonov izveštaj tačno naglašava značaj dijaloga i saradnje sa regionalnim silama da bi se ponovo stabilizovao čitav bliskoistočni sistem. Shvata se značaj vraćanja Siriji okupiranih Golanskih visoravni, i pravilno se predlaže da SAD ponude da se priključe drugim silama u nadziranju nove (stare) izraelsko-sirijske granice, kao i da SAD ponude Izraelu bezbednosne garancije. Istorijski trenutak “sanjara”, kako je Lorens od Arabije jednom nazvao britanske preteče američkih neokonzervativaca, sada je stigao do svog zvekećeg kraja.  

Neko bi mogao da zateže oko detalja Bejker-Hamiltonovog izveštaja. Na koji način bi uključivanje oko 20 000 američkih vojnika u iračke vojne i policijske snage u svojstvu “savetnika” poslužilo da se odagna moguće iračko (i arapsko) uverenje da će SAD nastaviti da budu “okupatori” Iraka, čak i kada glavnina američkih borbenih snaga bude povučena u roku od sledećih dvanaest meseci? Da li je Iračanima, zapravo, stalo do “nacionalnog interesa” njihove zemlje ili prvenstveno do sektaških interesa vere, plemena ili regiona? Koliko je realistično da se sada, u ovom poznom času, još jednom ponavlja da irački “lideri” moraju “delovati u cilju podrške nacionalnom pomirenju” kada je većina njih naveliko demonstrirala da neće ili ne može to da uradi? Koji je smisao žaljenja zbog “prenagljenog” povlačenja SAD iz Iraka kada su i Iračani i njihova “vlada” u proteklih pet godina odlučno pokazali da ne mogu ili neće da ostvare ono što SAD žele da postignu?

I možda najvažnije, koja je svrha povlačenja većine borbenih snaga SAD iz Iraka samo da bi se potom uputili na moguće još teži teren Avganistana? Ako bi se to uradilo, Al Kaida i Talibani samo bi imali još više izazovnih meta nego što ih imaju danas. Nema zamislivog broja američkih trupa koji bi bi bio dovoljan da vojno iskoreni Talibane. Kao i u Iraku, i napredovanje u Avganistanu vodi preko masivnih investicija Amerike i drugih u obrazovanje, zdravstvo, infrastrukturu i ekonomski razvoj, u kombinaciji sa znatno uvećanim senzibilitetom za lokalnu kulturu i mnogo boljim terenskim obaveštajnim radom.

Kada nekompetentni inženjeri grade strukturalno loš most, ovaj se sruši. Rezultat je nesporan. Na nesreću, rezultati su u javnoj politici manje vidljivi. Ali ima načina da na kraju postanu jasni. Bejker-Hamiltonov izveštaj je sada kategorično odbacio “utopizam” onih koji su odgovorni za loše vođen i nevešto odrađen rat u Iraku. On je dokumentovao kolaps tamošnje američke politike i identifikovao glavne obrise daljeg puta. Ovaj izveštaj zaslužuje odobravanje i podršku svih Amerikanaca.

(Antony T. Sullivan je predsednik konsalting firme “Near East Support Services” i autor brojnih članaka o Bliskom Istoku i spoljnoj politici SAD.)

Fusnote:

1. Originalni naslov je The ISG: Illusions Surrendered Group , pri čemu je ISG skraćenica koja se odnosi na Iraq Study Group (Studijsku grupu za Irak), koju predvode Džejms A. Bejker III, bivši državni sekretar u administraciji Buša starijeg i Li H. Hamilton, bivši kongresmen i direktor međunarodnog naučnog centra Vudro Vilson. Reč je o poigravanju sa skraćenicom ISG, jer istu skraćenicu je imala i neuspešna Iraq Survey Group – međunarodna istražna misija sa preko 1400 članova, koja je pokušavala da pronađe iračko oružje za masovno uništenje nakon intervencije 2003. godine.

2. Plodni polumesec (Fertile Crescent) - pojas plodne zemlje koji se proteže u vidu polukruga od Nila do Tigra i Eufrata, gde se u starom veku razvio niz civilizacija (egipatska, feničanska, asirska i vavilonska).

Naslov originala: “The ISG: Illusions Surrendered Group” by Antony T. Sullivan, December 8, 2006. Copyright © 2006 The National Interest

Prevod: NSPM