Mladen Đorđević

Bliski istok na kraju dominacije SAD

Period neograničene američke dominacije na Bliskom istoku, koji je započeo posle hladnog rata i kolapsa Sovjetskog Saveza, po svemu sudeći, bliži se kraju. (1) “Stari” regionalni poredak, koga je pored ostalog, uz nadmoć SAD, karakterisalo postojanje agresivnog Iraka, relativno slabog Irana i Izraela kao regionalne nuklearne supersile, postepeno se raspada, uz pojavu novih činilaca i novih aktera koji su postali nezaobilazni deo političke igre i čiji je uticaj počeo da podriva i znatno smanjuje dosadašnji uticaj SAD. Paradoksalno, za neuspeh i verovatni skori kraj američke dominacije u regionu kriva je upravo politika SAD. Stoga, u mesto proklamovanog novog Bliskog istoka koji je trebalo da bude uređen po američkom receptu, prekomponovanje regiona tek predstoji. Doktrina preventivnog rata i politika nasilne “obnove i modernizacije” neposlušnih bliskoistočnih režima ne samo da je zbog haosa u Iraku doživela krah, već je toliko ojačala neprijatelje SAD, posebno Iran, da su čak mnogi u Vašingtonu počeli da ih posmatraju ne samo kao deo rešenja, već i kao buduće garante stabilnosti. Ipak, iako mnogi trezveni glasovi upozoravaju na to da je poslednji trenutak za promenu politike, diplomatsku akciju i uvažavanje realnosti, pravih odgovora na nove izazove u Bušovoj administraciji još nema.

Pritisak demokrata

Nedavna pobeda demokrata na izborima za Senat i Kongres dovela je do očekivanja promene bliskoistočne politike, posebno zato što je neuspeh u Iraku bio jedan od ključnih razloga za pobedu opozicije. Za vreme, a naročito nakon izbora, administracija se suočava sa velikim unutrašnjim pritiskom javnog mnjenja i svojih političkih oponenata, koji su otvoreno zahtevali, i zahtevaju, povlačenje iz Iraka i razgovor sa Iranom i Sirijom. Neki od vodećih demokrata poput Harija Rida, lidera stranke u Senatu, senatora Karla Levina, novog predsednika senatskog komiteta za oružane snage, ili Džozefa Bajdena, novog predsednika senatskog komiteta za spoljnopolitičke odnose, odmah posle pobede pozvali su na dijalog sa protivnicima i fazno povlačenje američkih snaga iz Iraka u roku od četiri ili šest meseci. Nakon izbora, s obzirom na prevlast demokrata, u taboru republikanaca pojavile su se ideje o dvostranačkoj saradnji i potrebi za “dvopartijstvom” i “saradnjom u interesu svih”. S tim u vezi, bivši šef CIA Robert Gejts zamenio je Donalda Ramsfelda na čelu Pentagona , a položaj je napustio i dosadašnji ambasador SAD u Ujedinjenim nacijama i jedan od glavnih jastrebova Džon Bolton. Nadu je dala i izjava Dejvida Saterfilda, savetnika državnog sekretara, koji je potvrdio prošlog meseca pred senatskim komitetom da su SAD “spremne, u principu, za direktne razgovore sa Iranom” u vezi sa Irakom. Takva ponuda upućena je i Siriji, dok je slična stigla i od britanskog premijera Tonija Blera. Ponuda, međutim, nikako nije bila bezuslovna, a rečnik koji su zapadni lideri koristili bio je i dalje ofanzivan. Jasno je istaknuto da se ne radi o nuđenju prijateljstva niti o traženju pomoći, već se dvema državama nudi izbor – uključiti se u mirovni proces ili se odrediti protiv, što bi rezultiralo strogom izolacijom. I ranu i Siriji ponuđena je neka vrsta partnerstva u sprovođenju mirovnog procesa, ali da bi razgovori uopšte počeli, obe zemlje bi, prema mišljenjima u Vašingtonu i Londonu, trebalo da promene politiku. Iran bi morao da prekine rad na obogaćivanju uranijuma, odustane od svog nuklearnog programa i obustavi podršku islamistima u Libanu i Iraku. Sirija bi takođe trebalo da uskrati podršku radikalnim islamistima i pomogne učvršćivanje demokratskih režima u Libanu i Iraku.

Izveštaj studijske grupe

S obzirom na oštru debatu i podeljenost političke scene u SAD oko pitanja Iraka, definisanje bliskoistočne politike očekivalo se od izveštaja dvostranačke Studijske grupe za Irak, od koje se očekivalo da ponudi alternative za politiku u toj zemlji i pronađe kompromis između dve strane. Grupu od deset stručnjaka vodili su Džejms Bejker, bivši državni sekretar Buša starijeg, i Li Hamilton, bivši demokratski kongresmen, uz n ovog ministra odbrane Roberta Gejtsa, poznatog kao pristalice dijaloga. U izradi izveštaja učestvovali su i stručnjaci iz Američkog mirovnog instituta, Bejkerovog instituta za javnu politiku univerziteta Rajs, Centra za strateške i međunarodne studije i Centra za studiju predsedništva.

Grupa je svoj izveštaj predstavila prošle sedmice, (2) ali su njeni predlozi već izazvali veoma podeljene reakcije. Pitanje je stoga ne samo da li će se s predlozima složiti predsednik Buš, već i ostale strane koje bi trebalo da učestvuju u realizaciji predložene studije.

U izveštaju se navodi da su uslovi na terenu vrlo sumorni, (3) da se dalje pogoršavaju i da je Amerika “opasno blizu tačke posle koje će situacija u Iraku postati beznadežna“. Grupa stoga konstatuje da su neophodne velike strateške promene. Upozorava se da SAD “ne mogu u Iraku da ostanu unedogled” i predlaže povlačenje borbenih trupa u prvoj polovini 2008. Deo sadašnjeg kontingenta bi se vratio u SAD, deo bi bio premešten u Avganistan, a deo koji bi ostao u Iraku bio bi transformisan u snage za hitno delovanje ili savetnike za podršku iračkim snagama koje bi na sebe preuzele borbene operacije. (4) Paralelno s povlačenjem, zbog međusobne povezanosti problema na Bliskom istoku, trebalo bi povesti pregovore sa Iranom i Sirijom o budućnosti Iraka, (5) čijoj bi stabilizaciji doprineo i sveobuhvatni mirovni sporazum između Izraelaca i Palestinaca, dok bi mir između Sirije i Izraela bio omogućen povratkom Golanske visoravni Siriji i uzajamnim mirovnim garancijama.

Grupa je takođe preporučila stvaranje “grupe za podršku Iraku”, koja bi uključila SAD, EU, UN i susede, posebno Iran i Siriju. Pored toga, iračkoj vladi bi se uputio ultimatum i zapretilo sankcijama ukoliko ne napravi napredak u rešavanju podeljenosti zemlje. Grupa za Irak predložila je da se spor oko iranskog nuklearnog programa ostavi po strani i da se organizuje sveobuhvatna bliskoistočna mirovna konferencija.

Hladan prijem izveštaja u administraciji

Mnogi članovi Kongresa, iskusni političari i stručnjaci za inostranu politiku nadali su se da će preporuke Studijske grupe o Iraku biti osnova za novi dvostranački konsenzus i promenu kursa debate o Iraku u Vašingtonu. Čini se, međutim, da je izveštaj, umesto da doprinese rešavanju situacije, izazvao nove rasprave, neslaganja i oštre reakcije administracije. Neke glavne preporuke mogle bi znatno poremetiti odnose sa dosadašnjim saveznicima. Prerano povlačenje bi moglo dovesti do haosa u Iraku i definitivne erozije ugleda, dok bi vraćanje Golana Siriji neminovno poremetilo odnos sa Izraelom. Istovremeno, popuštanje prema Iranu i Siriji i dijalog mogli bi da zabrinu susedne zemlje, u kojima preovlađuju sunitski Arapi, poput Saudijske Arabije i Jordana – tradicionalnih saveznika, koje već brine porast uticaja šiitskog Irana, i to ne samo na vladu u Bagdadu, u kojoj preovlađuju šiiti, već i u čitavom regionu.

Predsednik Buš je zato u prvim reagovanjima, na zajedničkoj konferenciji za štampu sa premijerom Blerom, istakao da neće prihvatiti sve zaključke, a to neće učiniti ni Kongres ni administracija. Buš je ranije nekoliko puta odlučno tvrdio da skoro povlačenje vojnih snaga iz Iraka nije tema o kojoj bi se raspravljalo, tako da ni sada nije nagovestio spremnost da prihvati ključnu preporuku Studijske grupe za Irak, u kojoj se pominje mogućnost da većina američkih trupa bude povučena u prvim mesecima 2008. godine. Buš je je zamerio što se u izveštaju ne navodi imperativ pobede i rekao da do povlačenja vojnika angažovanih u borbenim dejstvima neće doći ukoliko stanje na terenu to ne dozvoli. Predsednik je takođe izjavio da u najskorijoj budućnosti ne namerava ni da otvori dijalog sa Sirijom i Iranom i ponovio stav da Iran mora prvo da suspenduje program obogaćivanja uranijuma, kao i da Sirija i Iran moraju da pokažu da ozbiljno žele da poprave bezbednosnu situaciju u Iraku.

Ipak, u Beloj kući najavljuje se da će Buš uskoro, verovatno oko Božića, obaviti korekciju kursa. Ali, s obzirom na reagovanja, teško je odrediti da li će i do kakve značajne promene doći. Pritisak na predsednika da prihvati bar neke od preporuka Studijske grupe mogao bi da se poveća u januaru kad demokrate preuzmu kontrolu nad Kongresom. Ali, s obzirom na to da predsednik ima najveću samostalnost odlučivanja baš u spoljnoj politici, pitanje je koliko će taj pritisak biti delotvoran. Buš uopšte neće imati obavezu da posluša preporuke iz izveštaja, koji je već minimizirao komentarom da je on samo prvi u nizu preporuka koje je dobio. (6)

Reagovanja na Bliskom istoku

Izveštaj Studijske grupe izazvao je i različita reagovanja na Bliskom istoku. Vlada u Damasku pozdravila je preporuke izveštaja, ponavljajući svoju ponudu da pomogne razrešenju situacije u Iraku. Irak i Sirija su inače 21. novembra, posle razgovora šefova diplomatija, obnovili pune diplomatske odnose prekinute više od dve decenije. O dnosi dveju susednih zemalja ponovo su uspostavljeni samo nedelju dana pošto su Vašington i London prvi put uputili svoju poruku. (7) Međutim, izveštaj grupe kritikovan je u Izraelu i Iraku. U Iraku p reovladava mišljenje da je on sastavljen da bi rešio američke a ne iračke probleme, a predsednik Talabani ocenio je da preporuke izveštaja potkopavaju irački suverenitet i u celini ga odbacio. Talabani je osudio pozive Studijske grupe da SAD smanje podršku iračkoj vladi ako ne ostvari značajniji napredak u pravcu političkog pomirenja i bezbednosti, dok je i predsednik kurdske autonomne oblasti u severnom Iraku Masud Barzani ocenio zaključke kao nerealne i neodgovarajuće .

Izraelski premijer Ehud Olmert takođe je zauzeo negativan stav i saopštio da ima drugačije viđenje i da ne želi pregovore sa Sirijom pre nego što ona prekine veze sa Iranom i militantnim antiizraelskim grupama u Libanu i okupiranim teritorijama. Olmert je dodao da Izrael pokušava da obnovi pregovore sa Palestincima, kojima je međutim postavljena serija uslova pre nego što bi pregovori uopšte mogli da počnu. Pored toga, odnosi Izraela i Irana su toliko zategnuti, a nijedna zemlja do sada nije pokazala ni minimum spremnosti za dijalog. Umesto toga, u Tel Avivu su nedavno najavili mogućnost vojne intervencije u slučaju da Iran nastavi s razvojem nuklearne tehnologije. Izraelski ministar odbrane je upozorio da bi Izrael, ukoliko međunarodna nastojanja ne zaustave Iran, mogao sâm da izvrši preventivni napad, za šta je nedavno dobio i verbalnu podršku od samog Buša. (8) Istovremeno, Olmert je posredno nagovestio da njegova zemlja poseduje nuklearno oružje, što je do sada u Izraelu demantovano.

Čini se ipak da su negativne reakcije mnogih više izraz želje da se u ovom trenutku ne pokaže slabost nego generalno odbijanje eventualnog mirovnog sporazuma. M oglo bi se ipak naslutiti da se kroz oštru retoriku sve zainteresovane strane pripremaju za buduće pregovore, s obzirom na to da svi dobro znaju da je u slučaju nastavka haosa u Iraku region na ivici velikog regionalnog rata. Svaka strana ima podjednak interes za stabilizacijom regiona, dok bi dalja konfliktna politika ili stvaranje regionalnih blokova takođe vodili u katastrofalan scenario. Moguće je stoga da je put za stabilnost stvaranje neke vrste “koncerta bliskoistočnih sila” čiji će sporazum obezbediti trajniju stabilnost i sprečiti eventualno rastakanje država.

Studijska grupa za Irak preporučila je sazivanje mirovne konferencije i stvaranje grupe za podršku Iraku, ali je ipak put do sporazuma trenutno dug. Očigledno je da vlada ogromno nepoverenje među zemljama koje bi trebalo da se nađu za zajedničkim stolom.

Iran – ključ mira

Iranska vlada još nije zvanično reagovala na izveštaj predstavljen u Vašingtonu. Dopisnik BBC-ja iz Teherana procenjuje da svi znaci ukazuju na to da se Iran ne protivi razgovorima sa Sjedinjenim Državama. (9) Ipak, prva ponuda zapadnih saveznika dočekana je u Iranu sa velikim skepticizmom (10) i protumačena više kao pretnja nego ponuda . Ujedno su, kako odgovor na uslovljavanja, sa iranske strane takođe navedeni određeni uslovi. I ranski predsednik Ahmadinežad poručio je da njegova zemlja želi saradnju sa svima, uključujući i SAD, ali ako one promene politiku. Ahmadinežad je naveo da je minimalni uslov za pregovore da se Iranu sačuvaju pravo na program obogaćivanja uranijuma, za koji tvrde da je potpuno miroljubiv i potpuno u okviru međunarodnog g sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja. Takođe je istakao da SAD i saveznici treba da se povuku iz Iraka.

Iran ima jak interes za stabilizaciju Iraka, ali je odmah zauzeo tvrd stav. Prema mnogim mišljenjima, na Bliskom istoku Iran je trenutno u jačoj poziciji u odnosu na SAD, i to u Teheranu dobro znaju. Zahvaljujući nekim faktorima, Iran je dostigao novi nivo moći i uticaja. Visoka cena nafte omogućila je veliku zaradu, zbacivanje Sadama Huseina otklonilo je velikog regionalnog rivala, dok su slobodni izbori u Iraku doveli na vlast šiitsku većinu, tako da je Iran sada dominantan partner. Pored toga, sa predsednikom Ahmadinedžadom zemlja se ponovo vratila Homeinijevim principima, koji podrazumevaju i oslobađanje od uticaja SAD i Britanije. Nuklearni program je jedan od načina da se taj uticaj otkloni i ojača pozicija Teherana u odnosu na Zapad. Veliku prednost u današnjoj situaciji Iran je takođe dobio činjenicom da SAD trenutno nisu u stanju da protiv ove zemlje preduzmu nikakvu vojnu intervenciju.

Kako bi izgledao rat?

Američki list Tajm objavio je opsežnu analizu eventualnog vojnog sukoba SAD i Irana razgovarajući sa desetinama vojnih stručnjaka i visokih državnih činovnika u Vašingtonu. (11) Slika nije nimalo svetla za SAD i mogla bi se svesti na jednu rečenicu – vojna akcija usmerena na iranska nuklearna postrojenja mogla bi biti uspešna, ali bi cena bila enormna.

Prema mišljenjima stručnjaka, američka vojska prezauzeta je operacijama u Iraku i Avganistanu, tako da slanje kopnene vojske u Iran ne bi bilo ni planirano. Iranska nuklearna postrojenja bi bilo najbolje uništiti vazdušnim udarima, ali čak i takav napad ograničen samo na nuklearna postrojenja bio bi ogroman posao. Stručnjaci navode kako Iran poseduje između 18 i 30 postrojenja raspršenih širom zemlje. Neka se nalaze na otvorenom, neka pod maskom konvencionalnih postrojenja, dok su neka duboko pod zemljom. Oficiri Pentagona kažu da postoji oko 1.500 ciljeva, što znači da bi vazdušna kampanja zahtevala učešće skoro svih tipova vazduhoplova koje poseduju SAD, od stelt i B1 bombardera, do helikoptera za spasavanje pilota. Oni bi ciljeve morali da napadaju nekoliko puta kako bi bili sigurni da su uništeni ili značajno oštećeni. Pored toga, za sporedne mete bili bi korišćeni projektili lansirani sa podmornica i ratnih brodova. Takva operacija bi dovela i do mnogo civilnih žrtava. Zvaničnici veruju da bi nuklearni program u tom slučaju mogao biti vraćen nekoliko godina unazad. Međutim, napad bi verovatno uništio gotovo svaki poznati cilj, ali, prema mišljenjima eksperata, vrlo je moguće da bi Iranci nastavili nuklearni program na lokacijama koje još nisu poznate.

Niko ne sumnja da bi napad izazvao oluju sa teškim posledicama. Jedan od stručnjaka, pukovnik Sam Gardiner smatra da bi Teheran krenuo u osvetu sa terorizmom i naterao Hezbolah da ponovo napadne Izrael, čime bi Izrael bio uvučen u rat. Zatim bi Iran mogao da utiče na svoje saveznike u Iraku i Avganistanu, koji bi dramatično povećali napade na vojnike SAD. Takođe, Iran može minirati Persijski zaliv i zaustaviti prolaz Hormuskim moreuzom, što bi povećalo cenu nafte na preko 100 dolara, a mogao bi i da preko svojih saveznika izvrši napade na naftovode u Iraku i Siriji. Raketni potencijal Irana je takođe veliki. Reakcija Irana na napad bi verovatno primorala SAD da uvedu kopnene trupe, što bi se opet moglo pretvoriti u još jedan dugotrajni rat. Posle Iraka, u SAD je procenjeno da je to trenutno nemoguće.

Iranski nuklearni program

S obzirom na ovako apokaliptičan scenario, u administraciji je procenjeno da je trenutno jedini način za zauzdavanje Irana diplomatija. Međutim, najveći kamen spoticanja bilo kakvoj saradnji između dve zemlje je iranski nuklearni program. Iran uporno ponavlja da je nuklearni program isključivo u mirnodopske svrhe, za proizvodnju električne energije, dok ga Zapad i Izrael optužuju da u tajnosti sprema atomsku bombu. Ipak, za sada nema pouzdanih dokaza za iransko nuklearno oružje. U svom izveštaju Međunarodna agencija za nuklearnu energiju saopštila je da je Iran proizveo malu količinu uranijuma na niskom nivou. Takođe, izvešteno je da su otkriveni i tragovi plutonijuma na jednom mestu. Direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE) Muhamed el Baradej rekao je da je Iran pristao da dozvoli inspektorima ove agencije veći pristup nego do sada opremi i dokumentima u vezi sa svojim atomskim programom. Prema pisanju novinara Sejmura Herša, tajna analiza CIA, koja je obuhvatila satelitske snimke i testiranje vode i dima na radioaktivnost sa određenih mesta, nije pokazala nikakve značajne tragove. Prema Heršu, Bušova administracija je odbila taj izveštaj, verujući da je program oružja dobro sakriven.

Ono što je poznato je da Iran pokušava da proizvede svo potrebno gorivo za nuklearni reaktor Bušeir, koji bi trebalo da proradi naredne godine, i da je odbio evropske ponude da kupuje nuklearno gorivo u inostranstvu. Ipak, teško da je program još gotov, jer da bi Bušeir proradio, potrebno je staviti u pogon 54.ooo centrifuga za obogaćivanje uranijuma. Ranije ove godine iranski zvaničnici su najavili da će tokom 2006. imati u pogonu oko 3.000 centrifuga. U februaru ove godine Iran je objavio da je uspešno izvršio obogaćivanje uranijuma koristeći kaskadu od 164 centrifuge .

Interesantno je da je samim Sporazumom o neširenju nuklearnog oružja dozvoljeno obogaćivanje uranijuma na niskom nivou za gorivo za nuklearne elektrane. (12) Međutim, kad neka zemlja ovlada obogaćivanjem uranijuma, onda postaje relativno lako da se od obogaćivanja na niskom nivou pređe na obogaćivanje na visokom nivou kojim se dobija materijal za nuklearno oružje. IAEA, agenciji UN, dodeljen je zadatak da pazi da zemlje ne pokrenu proizvodnju fisionog materijala za nuklearne bombe. S tim u vezi, iranski nuklearni program, u slučaju da je zaista namenjen u civilne svrhe, u skladu je sa sporazumom.

Garancije stabilnosti ili sankcije UN

SAD, međutim, teško da mogu da dozvole i bilo kakav nagoveštaj da Iran može da dođe do nuklearnog oružja. S nuklearnim naoružanjem Iran bi iskoristio novostečenu snagu i definitivno postao dominantna strana sila u Iraku, povećao pretnju Izraelu i znatno otežao položaj SAD. Pored toga, ostale zemlje u kojima su suniti dominantni, poput Saudijske Arabije i Egipta, u tom slučaju bi same krenule u razvoj nuklearnog naoružanja kako bi kontrolisale sve jače šiitske muslimane, što se već dogodilo. Na nedavnom sastanku u Rijadu zemlje članice Zalivskog saveta za saradnju (GCC) – Saudijska Arabija, Bahrein, Kuvajt, UAE, Katar i Oman – objavile su početak zajedničkog rada na razvoju nuklearne energije “u miroljubive svrhe”. (13)

Međutim, s obzirom na to da je vojna akcija isključena, jedini put su diplomatija i pritisci. Očekuje se da će Iranu ipak biti nametnute sankcije UN zbog nastavka razvoja nuklearnog programa. Sankcije bi se nametnule u skladu s članom 41, 7. poglavlja Povelje UN, koji daje pravo Savetu bezbednosti da nametne nevojne sankcije, poput potpunog ili delimičnog prekida diplomatskih i privrednih odnosa i prekida transportnih i komunikacijskih veza. Posle dužeg natezanja, očekuje se da će se rezolucija doneti jednoglasno, uključujući Kinu i Rusiju, koja se saglasila sa sankcijama koje će ipak biti blaže od onih koje su tražile SAD. Sankcije će ipak biti još jedan faktor koji će znantno otežati saradnju. Iranski predsednik Ahmadinedžad upozorio je da bi rezolucija UN protiv Irana zbog njegovog nuklearnog programa bila shvaćena kao “neprijateljski akt”, dok je ajatolah Ahmad Hatami izjavio da se Iran neće odreći prava na primenu mirnodopske nuklearne energije i da će reagovati na eventualne sankcije.

Ipak, bez obzira na tvrdokorne stavove, u Iranu zaziru i od sankcija i od vojne moći.

Iran je zainteresovan za saradnju oko stabilizacije Iraka, ali želi da od SAD dobije garancije stabilnosti i priznanje svojih interesa. Prema nekim mišljenjima, Iran bi u tom slučaju mogao čak i da pristane na međunarodnu kontrolu svog nuklearnog programa. Bez tih garancija, ponuda Iranu i Siriji bi glasila: pomozite nam da sredimo Irak, a onda ćete vi doći na red. Ipak, pitanje je da li SAD uopšte hoće i mogu da daju bilo kakve garancije pošto je upravo Iran najveća pretnja i rival u regionu. Davanje garancija stabilnosti bila bi veoma gorka pilula za SAD. Bilo bi verovatno jako teško da Vašington prizna legitimitet islamske teokratije koja je donedavno smatrana delom „osovine zla“, a bilo kakvi ustupci Iranu neminovno bi doveli do reakcije Saudijske Arabije i drugih američkih saveznika.

Mir na Bliskom istoku zavisiće od odnosa SAD i Irana. I Iran i Sirija su eksperti u realpolitici, uvek otvoreni za nove ponude i sa ogromnim uticajem na sunitsku i šiitsku zajednicu u Iraku. Politički lideri i stratezi u Britaniji i SAD počeli su da preispituju politiku svojih zemalja u Iraku i na Bliskom istoku, ali , iako postoje neki nagoveštaji da je sporazum moguć, obe strane najpre žele da vide jesu li suparnici zaista iskreni. Međutim, SAD i Iran nemaju diplomatske odnose već 30 godina. Poslednji događaji, poput konferencije o holokaustu u Iranu i reakcija zapadnih sila na taj događaj, pokazuju da je put do približavanja i sporazuma trenutno još daleko.

Fusnote:

1. Videti u Richard N. Haass , “The New Middle East”, Foreign Affairs , November/December 2006 .

2. Tekst izveštaja službeni sajt Studijske grupe za Irak, http://www.usip.org/isg/ ili http://www.guardian.co.uk/Iraq/0,,423009,00.html .

3. Oružane snage SAD u Iraku su na rubu izdržljivosti, Pentagon stalno produžava mandate jedinicama u Iraku, poseže za novim trupama Nacionalne garde i razmišlja o ponovnom uvođenju regrutacije kao u vreme vijetnamskog rata. Irak je američke poreske obveznike do sada koštao više od 500 milijardi dolara i oko 3.000 poginulih vojnika.

4. Prema preporuci Studijske grupe, SAD bi ipak zadržale značajno vojno prisustvo u ostalim zemljama u regionu.

5. U Vašingtonu preovlađuje teza da ni Sirija ni Iran ne mogu ostati ravnodušni na ponudu . Analitičari smatraju da n estabilnost i izbijanje otvorenog građanskog rata u Iraku nikako ne bi bilo u interesu Sirije, koju brine mogućnost da se u slučaju rasparčavanja Iraka stvori kurdska država na severu zemlje, što bi neminovno uticalo i na raspoloženje kurdske manjine u Siriji. Sirija je ranjiva i zbog lošeg međunarodnog položaja i izolacije, kao i zbog skorog presušivanja svojih naftnih izvora. Takođe, tok međunarodne istrage o ubistvu libanskog premijera Rafika Haririja vodi u Damask, te bi stoga Sirija imala interes za razgovore da bi izašla iz izolacije. Ni Iran ništa ne dobija sa permanentno nestabilnim susedom, a kao revolucionarna šiitska država ne želi da bude uvučen u eventualni još širi šiitsko-sunitski unutrašnji sukob, koji se može preliti i preko iračkih granica. Neki a nalitičari iranskih prilika smatraju da Teheran želi stabilan, ali vojno oslabljen Irak, koji mu neće biti pretnja, i procenjuju da Iran želi prijateljski nastrojenu, politički stabilnu, ali vojno slabu iračku vladu.

Sirija je već pokazala da je zainteresovana i spremna za razgovore , a sirijski ministar inostranih poslova Valid Moalem, tokom posete Bagdadu, pozvao je na očuvanje jedinstva Iraka i pružio uveravanja da će Damask uraditi sve što može da bi pomogao da se zaustavi nasilje, ali i zatražio definisanje rokova za odlazak stranih vojnika.

6. Prema pisanju Vašington posta, koji se pozvao na neimenovane izvore u Pentagonu, načelnik generalštaba američke vojske Piter Pejs takođe je formirao radnu grupu koja je trebalo da preporuči tri opcije za budući angažman SAD u Iraku. Tri opcije nazvane su: „idi na veliko“, „idi na dugo“ i „idi kući“. Prva podrazumeva povećanje broja vojnika u Iraku, druga smanjivanje njihovog broja radi dužeg angažmana, dok treća razmatra potpuno povlačenje. Izvori lista su ocenili da će opcije „idi na veliko“ i „idi kući“ najverovatnije biti odbačene, jer je za prvu potreban suviše velik broj vojnika, dok bi potpuno povlačenje dovelo do eskalacije sukoba u Iraku. Izvori navode da će Pentagon najverovatnije prihvatiti opciju „idi na dugo“. Broj vojnika bi se time privremeno čak i povećao radi podrške i brže obuke iračkih snaga, posle čega bi se broj američkih vojnika smanjio sa sadašnjih 140.000 na 60.000 ili manje. Međutim, izvori Vašington posta kažu da će čak i sa pojačanom obukom i podrškom biti potrebno desetak godina da iračka vojska postane efikasna i stabilna. Fonet , 20. novembar 2006.

Takođe, Njujork tajms je otkrio da je i Donald Ramsfeld predložio velike promene strategije u Iraku, samo dva dana pre povlačenja s položaja. On je svoje predloge izneo u poverljivom dokumentu poslatom Beloj kući, u kome se navodi da američka strategija u Iraku „ne funkcioniše dovoljno dobro“ i poziva na „velike prepravke“. Među iznetim predlozima bili su su pregrupisanje trupa, zatvaranje nekih baza i postepeno povlačenje američkih i koalicionih snaga, kako bi Iračani sami preuzeli odgovornost. Ramsfeld je takođe savetovao da obnova treba da se sprovodi samo u onim mirnijim delovima Iraka i predložio primenu Sadamove taktike: davanje novca onim političkim liderima koji pomažu Amerikancima. http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2006/12/061202_iraq.shtml

7. Sirija bi trebalo da ima jednu od ključnih uloga u stabilizovanju Iraka, ali su poslednja dešavanja u Libanu ponovo njen položaj dovela u pitanje.

8. Na nedavnom sastanku s francuskim predsednikom Žakom Širakom Džordž Buš je rekao da ne treba isključiti mogućnost izraelskog napada na Iran i čak dodao da bi imao razumevanja ukoliko bi se to dogodilo.

9. Ipak, predsednik Iraka Džalal Talabani posetio je prošlog meseca Iran na zvaničan poziv kolege Mahmuda Ahmadinežada. Irački predsednik založio se za unapređenje uzajamnih odnosa, naročito u oblasti trgovine, dok je Iran s druge strane izrazio podršku iračkoj vladi baziranoj na nacionalnom jedinstvu.

10. Već nekoliko puta tokom poslednjih godina dolazilo je do pokušaja kontakata. U Iranu se smatra da su već pokušali da posreduju u Iraku u martu 2006, kada je jedan od iračkih šiitskih ajatolaha zatražio da Teheran povede direktne pregovore sa SAD u vezi s Irakom. Teheran je prihvatio ideju, ali je u Vašingtonu ona odbijena. Zvaničnici SAD i Irana razgovarali su o osnivanju nove vlade u Avganistanu posle pada Talibana, ali su razgovori vrlo brzo prekinuti pošto je Buš 2002. opisao Iran kao deo „osovine zla“. Takođe, ranije ove godine zvaničnici Stejt departmenta izjavili su da su pokušali da razgovaraju sa Iranom u vezi sa stanjem u Iraku, ali da je Iran minirao pregovore koji je trebalo da se održe u ambasadi Švajcarske u Teheranu.

11. What Would War Look Like? http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,1535817,00.html

12. Takva nuklearna postrojenja imaju još Indija, Pakistan, Brazil, Argentina, Južnoafrička Republika i Izrael. Brazil je nedavno otvorio postrojenje za obogaćivanje uranijuma na industrijskom nivou, Argentina i Južnoafrička Republika su zainteresovane za slične projekte, Australija raspolaže velikim zalihama prirodnog uranijuma i takođe razmišlja o programu obogaćivanja. Inače, Indija, Pakistan i Izrael odbili su da potpišu Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja iz 1970. Pakistan i Indija su dotle razvili nuklearno oružje, a smatra se da ga poseduje i Izrael. Indiji i Pakistanu su prvobitno uvedene sankcije zbog nuklearnih proba, ali je embargo ublažen.

Nedavno je Senat SAD ubedljivom većinom odobrio slanje američke tehnologije i nuklearnog goriva Indiji, uprkos stavu kritičara koji kažu da će to uništiti svetski režim neširenja nuklearnog naoružanja i pojačati indijski atomski arsenal, pošto će višak nuklearnog goriva za civilne svrhe, koji će stizati iz SAD, osloboditi indijski uranijum za njeno atomsko oružje.

13. U zajedničkog izjavi članice te regionalne organizacije istakle su da „imaju pravo na razvoj nuklearne tehnologije“ i izrazile želju za mirnim rešenjem iranske nuklearne krize. Izrazile su zabrinutost zbog iranskog obogaćivanja urana i zatražile od Izraela da se odrekne svog nuklearnog oružja.