Entoni Salivan

Jasna i glasna istina o Iraku

Irački ekvivalent vijetnamske “Tet ofanzive” (1) upravo se dogodio. I traje. Američki vojni gubici dramatično rastu, kao i gubici iračke vojske i među civilima. Evidentno je da američka armija ne može da pacifikuje Bagdad. Provincija Anbar sada je u velikoj meri pod kontrolom iračkih pobunjenika i fundamentalista, a šiitske milicije postaju sve moćnije i nezavisnije od kontrole iračke vlade. Ako je Pascal bio u pravu da je “jasnoća misli sine qua non efikasne ljudske aktivnosti”, izvesno je prošlo vreme da nekakvo lucidno promišljanje počne da se primenjuje u Iraku.

Irak je sada postao, po rečima delimično deklasifikovane procene Nacionalne obaveštajne službe (National Intelligence Estimate - NIE), kontraverzan slučaj, a za teroriste predstavlja diplomsku školu za novu i narastajuću generaciju međunarodnih džihadista. I pored toga, previše je članova američke političke zajednice koji, čini se, veruju kako se situacija u Iraku nekako još uvek može spasiti američkom vojnom akcijom.

Nedavno se pojavio veliki broj komentara u medijima o zalaganju senatora Joseph R. Biden-a za nešto što on naziva “federalizam plus” u Iraku, a čiji koncept je opširno izložio u izdanju “Nacionalnog interesa” za septembar /oktobar. Ali federalizam predstavlja zapadnjački politički koncept koji ima malo ili nimalo odjeka u savremenom Iraku i u većem delu šireg islamskog sveta. Za razliku od proteklih vekova, Muslimani danas doživljavaju decentralizaciju kao još jednu zapadnjačku tehniku usmerenu na fragmentaciju islamskog sveta, koji se ionako već oseća podeljenim i bačenim pod noge krstaških ili imperijalnih SAD. Nacionalizam na arapskom istoku i dalje je snažan, uprkos činjenici što sada nosi islamski, pre nego sekularni barjak. Svaki američki pokušaj da učvrsti federalizam u Iraku, bilo “plus” ili “minus,” Muslimani bi verovatno razumeli kao, jednostavno, “novi refren vrlo stare pesme”. Sada postoji mala verovatnoća da bi bilo koja američka inicijativa mogla da izvuče “održivog federalističkog zeca iz iračkog političkog šešira.”

Dobru vest predstavlja to što znatno veći broj Amerikanaca shvata da je ponovna stabilizacija Srednjeg Istoka urgentna potreba u ovom času. Upravo to je cilj kome treba težiti. Ukorenjena u poukama realizma i svesna širih realnosti arapskog i islamskog sveta, ponovna stabilizacija ostaje održiva alternativa trenutnoj politici u Iraku i na drugim mestima. Ali koliko još dugo? Sa svakim danom koji protekne kazaljka na satu primiče se ponoći.

Iako naizled oslabljen, revolucionarni utopizam neokonzervativizma ostaje “sredstvo za podmazivanje” velikog dela savremene američke spoljne politike. To je tako, uprkos činjenici da rezultate tog utopijskog razmišljanja u Iraku i drugde na Srednjem Istoku, sada svako može jasno da vidi. Koliko dugo neko treba da “bije magarca” (2), da bi to shvatio?

Sada je vreme da se veoma jasno pokaže da je glavni uzrok tragedije u Iraku bila želja neokonzervativaca kao što su Paul Wolfowitz i Douglas Feith, da uklone Irak sa geostrateške šahovske table arapskih država, koje bi, možda, u nekoj budućnosti, mogle da razviju sposobnost da vojno matiraju Izrael. I ovo je istina, uprkos Wolfowitz-evim povremenim mlakim izrazima zabrinutosti za položaj Palestinaca pod izraelskom okupacijom. Kao i mnogo pre, politika neokonzervativca samo je ojačala Hezbolah i Iran, koji već jesu ili bi uskoro mogli postati mnogo veća pretnja za Izrael nego što je Irak to ikada bio. Uistinu, neokonzervativci su uspeli da prizovu zloduhe iz velikih dubina. A kada su ih jednom prizvali, ovi opaki duhovi zaista su im i došli. Ali u Iraku i na drugim mestima, oni su posetili i svakoga od nas. Čini se da će nas takvi duhovi proganjati dugo godina u budućnosti. tokom svih narednih “dugih godina”.

Put napred podrazumeva i gutanje nekih gorkih pilula. Prva i najneprijatnija je da SAD priznaju da više ne mogu da zatvore kvadraturu političkog i vojnog kruga u Iraku, ako su ikada to i mogle. Vreme je da se u Iraku krene napred, i to izlaskom iz njega.

Američki rat u Iraku je izgubljen. I izgubljen je neopozivo. Za razliku od onoga što je senator Biden napisao i što mnogi još veruju, iračka armija danas nije “…mnogo sposobnija nego što je bila pre samo godinu dana, zahvaljući sve efikasnijim naporima SAD u obuci.” U stvari, iračka vojska, kao i iračka policija, “izbušene” su pobunjenicima i islamističkim špijunima, provokatorima i dvostrukim agentima. Šiitska Mahdijeva Armija danas je možda podjednako moćna kao i “nacionalna” armija. Moral iračke vojske je nizak, dezerterstvo je veoma rašireno dok operativna spremnost ostaje, u najboljem slučaju, sumnjiva. Sada se čini malo verovatnim da će iračka armija ikada postati istinski efikasna i nezavisna vojna sila.

Vojska SAD je svesna ove tužne realnosti, kao što su svesni i Osama bin Laden, sunitski i šiitski Iračani i veći deo ostatka sveta. I autori najnovije procene NIE svesni su toga, ali čini se iz političkih razloga da su nesposobni da to i kažu. Jasno, NIE poziva da se u Iraku ostane na dosadašnjem kursu, što je u priličnom nesaglasju sa čvrstim činjenicama koje prezentuje. Na žalost, medijski komentatori u Sjedinjenim Državama, kao i veći deo američkih političara, nisu spremni da priznaju da je “car go”. Ovo nanosi ozbiljnu štetu nacionalnim interesima SAD.

Što se tiče 145.000 vojnika SAD koji su trenutno u Iraku, verovatno je da im ni naredne, niti u jednoj od godina koje slede neće biti bolje nego što im je trenutno. Uzimajući u obzir vojnu i političku realnost, nema šanse da će aktuelne američke snage biti uvećane do nivoa koji bi doveo do neke bitnije promene u Iraku. Dobri američki vojnici sada umiru po prosečnoj stopi od preko 45 ljudi mesečno - stopi višoj nego 2004. ili 2005. Iračka pobuna nastavlja da raste, a moguće je da se džihadistička manjina među pobunjenicima značajno uveća u odnosu na objavljeni nivo od svega 5 %. Jasno je da, šta god da su SAD činile u Iraku tokom protekle tri godine, to nije davalo rezultate. Vreme sredstava za smirenje je prošlo.

Krajem 2001. i tokom 2002. godine, Muslimani u velikoj meri nisu odobravali Al Kaidu. Njeni Muslimani su javno odbacivali ideologiju Al Kaide, a i osudili su napad na SAD 11. septembra. Muslimanski radikali čak su kritikovali Al Kaidu što je narušila fundamentalni islamski princip da se neprijatelj nikada ne napada pre nego što se prethodno ne pozove na preobraćenje. Ali američko involviranje u Iraku sve ovo je preokrenulo, ućutkavši efikasno takve kritike.

Mora se priznati jedna gorka istina, a to je da se nikakav rat protiv terorizma ne može dobiti bez domaće podrške u islamskom svetu. SAD su se svojom avanturom u Iraku lišile svake mogućnosti da takvu podršku pridobiju.

Ovo nije situacija “odseci i beži”. Pre bi bila potrebna globalna promena pozicija američkih snaga, zasnovana na fundamentalnom preispitivanju načina na koji bi rat protiv terorizma mogao da se nastavi na najefikasniji način. Odvraćanje jeste primenljivo u islamskom svetu, a oživljavanje strategije “gledanja preko horizonta” može tome mnogo da doprinese. A ponavljanje fraze “odseci i beži”, unapred isključuje mogućnost razumne diskusije.

Malo je verovatno da će se zbog povlačenja iz Iraka teritorija SAD naći u većoj opasnosti od terorizma nego što je to sada slučaj. Upravo suprotno, verovatnije je da će ta opasnost biti manja. U krajnjoj liniji, preraspoređivanje američkih snaga će iračkim učenicima koji izučavaju predmet “pobuna,” u velikoj meri uskratiti broj američkih instruktora nauke o tome “šta funkcioniše, a šta ne funkcioniše”. I to će otežati regrutovanje koje vrše pobunjenici, tako što će im izbiti iz ruku njihov glavni adut - otpor okupaciji. Ako bi došlo do novog pozicioniranja američkih snaga, u kombinaciji sa novim i ozbiljnim zalaganjem da se oživi izraelsko-palestinski mirovni proces, džihadisti u Iraku mogli bi početi da ozbiljno strahuju za svoju budućnost. I imali bi dobar razlog za zabrinutost.

Irak je sada neuspešna država. U izvesnom smislu, on je to bio od svog osnivanja. SAD sada ništa ne mogu učiniti da to isprave. Naravno, najava skorašnjeg, ali faznog prestanka vojnog angažovanja SAD u Iraku upravo bi mogla da navede iračke umove da se dobro zamisle, na način na koji to do sada nisu činili, kako da se na najbolji način ozbiljno angažuju da bi rešili sopstvene probleme.

Kraj u Iraku će biti krvav. Sva je prilika da će Šiiti izaći kao pobednici, ali situacija će verovatno još dugo ostati haotična. Moguće je da će Kurdistan zadržati funkcionalnu nezavisnost, osim ako Turska ne odluči drugačije. Nakon povlačenja SAD, moguće je da će se iranski uticaj značajno uvećati u Iraku i u drugim delovima Srednjeg Istoka. Ali izdržljivost američkih klijentelističkih sunitskih država u regionu često je bivala potcenjivana. Te države će verovatno preživeti američko povlačenje bez katastrofalnih posledica.

Ono što je najvažnije da se prizna je da će povlačenjem Sjedinjene Države izbeći da ih proguta plamen u Iraku, Bin Ladenu će biti oduzeto glavno sredstvo za regrutaciju, a pad podrške Americi u regionu možda će biti zaustavljen pre nego što dosegne nulu.

Većina američkih država-klijenata zaista želi da SAD ostanu u Iraku. Ali ovi nedemokratski režimi teško da u potpunosti izražavaju stavove svojih naroda. Koliko god Iran i Sirija podsticali terorizam, u osnovi se radi o fenomenu koji potiče odozdo, a ne sa državnog nivoa. Šta god klijentelističke države da kažu, SAD moraju da priznaju ovu realnost. Sjedinjene Države takođe moraju da priznaju realnost da Arapi okupaciju Iraka vide upravo kao okupaciju, pre nego kao način za demokratizaciju regiona.

Arapi zaista žele neku vrstu demokratije. Ali, kao što je Michael Vlahos  rečito obrazložio, neke druge stvari žele još i više: nezavisnost, autentičnost i iskupljenje. Najvažnije, Arapi i Muslimani nikada neće prihvatiti, stvarno ili samo tako percipirano, nametanje demokratije na “američkim bajonetima”. Danas bi najefikasnija taktika SAD za promovisanje demokratije bila da o njoj jednostavno prestane da govori.

General-major John Batiste je u pravu kad kaže da su SAD suočene sa “dugotrajnim izazovom” od strane džihadista. Ali pravo pitanje je kako najefikasnije odgovoriti na taj izazov. Znatnog broja dodatnih, za borbu spremnih trupa, koje bi bile raspoređene u Iraku, jednostavno nema na raspolaganju. A i strpljenje američke javnosti oko čitavog iračkog debakla je pri kraju.

Debata, kako među demokratama tako i među republikancima, sada bi trebalo da se okrene ka alternativnim načinima suprotstavljanja terorizmu, kao i ka diskusiji o protivmerama koje ne moraju uvek ili nužno da podrazumevaju raspoređivanje velikog broja američkih snaga u inostranstvu.

Fusnote:

1. Ofanziva jedinica komunističkog severnog Vijetnama koja je, infiltracijom i napadima na teritoriju Južnog Vijetnama, otpočela na dan najvećeg vijetnamskog praznika Tet (proslava lunarne nove godine), krajem januara 1968. godine. Amerikancima i Južnovijetnamcima trebale su nedelje da povrate izgubljene gradove i položaje. Iako je u krajnjem ishodu bila vojnički poraz za Severni Vijetnam, na političko-psihološkom planu predstavljala je njegov veliki uspeh, a prema mnogim mišljenjima, ofanziva Tet bila je i prekretnica rata u Vijetnamu.

2. To beat a donkey – tući magarca; pokazivati veliku tvrdoglavost; činiti nešto dugo bez rezultata; biti tvrdoglaviji od magarca, prim.prev.

Antony T. Sullivan je predsednik konsalting firme Near East Support Services. Autor je brojnih tekstova o Srednjem Istoku i spoljnoj politici SAD.

“A Bright, Shining Truth on Iraq” by Antony T. Sullivan, The National Interest, October 24, 2006.
Prevod: NSPM