Nikolas K. Gvozdev

Demokrate, nebitno

Možete reći da sam idealista, ali mislio sam da su ovi izbori mogli biti prilika za ozbiljnu debatu o ciljevima i namerama spoljne politike SAD. Naravno, rezultati su bitni i za to ko će sazivati saslušanja, (1) imenovati osoblje, nadgledati budžete, uticati na predsednička postavljenja i zahtevati veći udeo medijske i lobističke pažnje; izbori su takođe značajni i raznim političarima koji merkaju predsedničko nadmetanje 2008. godine. Mogu se pokazati i prilično korisnim za ponovno pisanje skorije istorije o u suštini opštepartijskom konsenzusu u vezi sa politikom prema Iraku – moglo bi se reći da ju je Džordž V. Buš izgradio na temeljima koje je postavio Bil Klinton – iako, ako ćemo da budemo fer, demokrate bi možda izabrale nešto drugačiju “konstrukciju”. Ali čak i u pogledu Iraka malo je vidljive debate; izuzev nekoliko poziva za trenutnim i bezuslovnim povlačenjem ili podelom Iraka, većina predloga Demokrata deluju kao blaže, nežnije verzije onoga što zastupa predsednik Buš. Nisam potpuno siguran u čemu se “fazno povlačenje” razlikuje od “odlazimo kada Iračani budu stali na noge.”

Ono što sada imamo je pseudo-debata o spoljnoj politici SAD. Čak i prema standardima prošlih izbora u SAD naše kampanje često je više karakterisalo lansiranje slogana, nego trezvene analize (sećate se tzv. “raketnog jaza”? (2)) – odsustvo ozbiljnog razgovora na nacionalnom nivou prosto je zapanjujuće.

Evo šta je moj problem. Kada DNC (Democratic National Committee) predsedavajućeg Hauarda Dina kaže, “Predsednikova slobodarska agenda zamenjena je erom nekompetentnosti” – on mene ne “prosvetljuje“ u vezi s tim da li je sama “slobodarska agenda” rđava kao spoljnopolitička strategija, ili se pak radi o dobrom i čvrstom pristupu koji su republikanci loše sproveli. U tome je glavna razlika – sa bitnim implikacijama na političke smernice SAD - ali o tome se ne diskutuje. Republikanci su možda zaslužili poraz, ali zbog čega su Demokrate zaslužile da pobede?

Mora da je ostatku sveta čudno da sluša predavanja o čudima američke demokratije, a opet da bude svedok takvog nepoučnog spektakla vodeće svetske demokratije i jedine supersile. Strastvene debate o spoljnoj politici obeležile su izbore 2004. godine u Španiji, 2005. u Nemačkoj i ovogodišnje parlamentarne kampanje u Italiji i Ukrajini. Za razliku od toga, dve glavne političke partije u Sjedinjenim Državama hoće da se igraju “Imam te!” (3) na partijskom nivou – eksploatišući pogrešne korake suparnika i fokusirajući se na trivijalne nesporazume s ciljem sticanja partijske prednosti – pre nego da usmere naciju da razmišlja o tome kakvo bi naše postavljanje u svetu trebalo da bude. Nemamo pravu debatu pošto izgleda da naši lideri nemaju volje da sa američkim narodom naprave balans troškova i prioriteta, odnosno da načine razliku između preferenci i apsolutnih potreba. Retko koji političar je spreman da odustane od toga da bude “devojka za sve”, dovoljno dugo da bi uspeo da zauzme stav koji ima nekakvo značenje.

Često je motiv u tome da se iznađu načini povlađivanja glasačima nudeći im rešenja koja ništa ne koštaju. Mnogo buke je dizano oko zaštite Izraela pred početak rata u Libanu ili oko okončanja humanitarne katastrofe u Darfuru – ali obe partije su sa priličnim zadovoljstvom prepustile našim evropskim i afričkim partnerima da obezbede trupe za mirovne misije.

Vodeće Demokrate (i da budemo fer, poneki Republikanci) napali su Bušovu administraciju zato što nije okupila koherentniju međunarodnu koaliciju u cilju pritiska na Iran; oštro su kritikovali Bušovu administraciju što “mazi” Vladimira Putina; predlagali su kaznene ekonomske mere vis-a-vis Pekinga; tvrdili da je administracija potkopala argument za demokratiju na Srednjem Istoku odbijanjem da se sastane sa izabranim iračkim premijerom, jer ovaj nije pristao da “prereže sam sebi grlo” tako što bi javno osudio Hezbolah. Ali sav ovaj kriticizam ne kreira doslednu politiku. Otvoreni komentari senatora Džona Vornera o Iraku “koji pluta na leđima”, i posao koji obavlja Bejker-Hamiltonova studijska grupa o Iraku, mogu postaviti osnove za obnavljanje debate o politici SAD u Iraku – što bi predstavljalo tek početak.

Ali, van toga, da li naši političari imaju ozbiljan razgovor o troškovima i dobitima održavanja američke supremacije? O načinu na koji promovisanje demokratije doprinosi unapređenju vitalnih interesa SAD? O tome kako da se nosimo sa oporavljenom Rusijom, kad više ne možemo da računamo na njeno oslabljeno, iznureno stanje iz devedesetih da bi obezbedili njeno nevoljno pristajanje na direktive SAD? O Kini koja menja pejzaž Istočne Azije igrajući sve aktivniju ulogu na svetskoj sceni?

Sada je prečesto na delu ono što je bivši član borda Nacionalne revije (National Review board) Nil B. Friman opisao kao “svesno zbijanje u stado” – nepostojanje volje da se ponude različite tačke gledišta ili alternativne opcije, pošto neko pretpostavlja da je većinsko mišljenje, zasnovano na superiornim informacijama ili analizi – kombinovano sa kukavičlukom koji struji među političarima koji misle da bi suprotstavljanje opštem jednoglasju moglo učiniti da neko deluje meko ili slabo.

Uzmite za primer Kosovo. Izvesno je da postoji argument u prilog davanja direktne nezavisnosti Pokrajini – ali isto tako postoji argument u prilog veoma opreznog postupanja po pitanju konačnog rešenja. Pitanje je da li su Sjedinjene države spremne da nametnu kosovsku nezavisnost, ili da zaobiđu Ujedinjene nacije u tom procesu? Rusi su već upozorili da se takav presedan odnosi na sve zamrznute konflikte u regionu. Ako se sa Kosovom bude loše postupilo, to ne samo da bi moglo da destabilizuje jugoistočnu Evropu, već bi moglo i da se negativno odrazi širom Evroazije i moguće da pogorša već zategnute odnose između SAD i Rusije. Poslednji put kada je pitanje Kosova imalo negativan uticaj na veze Moskve i Vašingtona, jedna od žrtava bio je i predlog za zajedničku akciju protiv Talibana i Al-Kaide u Avganistanu – inače pre napada od 11. septembra. Ipak nema prave debate po ovom pitanju – kaže nam se da postoji samo jedno rešenje i da samo nerazumni ljudi misle drugačije. Ovim su na “crnu listu” stavljeni ne samo Rusi i Kinezi već i mnogi naši evropski saveznici!

Šta je sa pitanjem koje je identifikovano kao najveći pojedinačni izazov SAD - Iranom? Nije čin političke hrabrosti da se signalizira podrška diplomatskoj akciji i da se nada da se taj proces može preduzeti uz podršku Evropljana, Rusa i Kineza. A ništa ne košta ni da se izjavi, kako je senator Hilari Klinton (demokrata iz Njujorka) učinila: “Mi ne možemo, ne bi trebalo – ne smemo – da dozvolimo da Iran proizvede ili da pribavi nuklearno oružje.” Ovde je ono što sledi ono o čemu treba raspravljati – a toga nema. Ako Iran razvije infrastrukturu koju bi mogao da iskoristi za proizvodnju nuklearne bombe – ali pritom zapravo ne sastavi upotrebljivu bojevu glavu (drugim rečima, dosegne poziciju Indije iz 1974, ali ne i onu iz 1998. godine) – kakav bi trebalo da bude naš odgovor? Ako pregovori ne uspeju – a svaki kockar bi se opkladio da će oni propasti – da li bi pravilan pristup predstavljalo opkoljavanje u Ajzenhauerovom stilu ili Makarturovski preventivni vojni udar? Kakve podsticaje treba da budemo spremni da ponudimo Rusiji i Kini da bi obezbedili njihovu punu saradnju zarad značajnijeg pritiska na Teheran? Na primer, da li bismo zauzvrat ponuditi Pekingu ikakvu nadoknadu za poremećaj snabdevanja energentima sa Iranom? Da li “ne smemo dozvoliti” znači unilateralnu akciju, ukoliko veći deo sveta zaključi da Iran nije ništa drugačiji od Izraela, Pakistana ili Indije, i da je ovakav razvoj događaja žalostan, ali da ipak ne predstavlja apokalipsu?

Ne bih želeo da stvaram utisak da debata uopšte ne postoji. Postoji intenzivan dijalog u akademskim krugovima i u nekim novinama – uključujući i ove stranice. Čak i u okviru Vlade u toku su ozbiljne diskusije među ekspertima i specijalistima obaveštajnih agencija, u vojsci, u Stejt Departmentu i u Savetu za nacionalnu bezbednost. Jedino kada dođe do političke debate onda nastaje neprijatna tišina. Postoji jasan prekid, razgovori između specijalista ne reflektuju se u debatama političara – na veliku frustraciju onih prvih. Ova tišina se zatim prenosi na veliki broj mejnstrim medija u SAD. Mnogo govori to što novine, recimo u Izraelu ili Britaniji, imaju mnogo otvoreniju debatu i neslaganje oko toga šta bi SAD trebalo da čine, nego novine u samoj Americi – ili to što Amerikanci sve više moraju da idu “preko grane” da bi kritikovali i ponudili alternative, naročito ako njihovi pogledi nisu prihvatljivi za dve glavne stranke.

Dva vodeća člana spoljnopolitičkog “trusta mozgova” Demokratske stranke na ovim stranicama prošle godine su napisala: “Dvopartijski sistem ne funkcioniše kako treba kada jedna od partija ne uspe da ponudi jasnu i ubedljivu viziju velikih pitanja današnjice ili kada izgubi poverenje javnosti da može to da učini. Samo onda kada dva ozbiljna i pouzdana učesnika dosledno ukrste mačeve u kritičkim spoljnopolitičkim debatama, nacija će početi da se bavi analizom i dubinskom diskusijom neophodnom za razvoj uspešne politike. U pitanju je zdravlje naše spoljne politike i nacionalne bezbednosti.” Dragi čitaoci, sami prosudite da li je ova dužnost ispunjena ove izborne sezone.

Fusnote:

1. “Hearing“– procedura koja se sprovodi u Kongresu i Senatu pred posebnim komitetima kada za to postoji potreba (pitanja odbrane, bezbednosti, spoljne politike, do poslovne konkurencije i školarine). Pravo sazivanja uglavnom ima većina u svakom od domova, prim.prev.

2. “Missile gap” – „raketni jaz“, odnosi se na precenjenu razliku u broju i snazi raketnog arsenala SSSR-a tokom hladnog rata, usled preuveličanih procena Geiterovog (Gaither) Komiteta 1957. godine i vazduhopolovstva SAD (USAF) ranih 60-ih, prim.prev.

3. Gotcha! – uzvik odn.igra u kojoj jedna strana pokušava da uhvati drugu stranu u laži, prim.prev.

(Nikolas K. Gvozdev je urednik spoljnopolitičkog časopisa The National Interest.)

Naslov originala: “Democrats, Irrelevant ” by Nikolas K. Gvosdev, November 10, 2006. Copyright © 2006 The National Interest

Prevod: NSPM