Dimitri Sajms

Živeti opasno, gruzijski stil

Konfrontacija sa Rusijom oko Gruzije teško da je deo “strateškog plana” Bušove administracije - prioriteti SAD uključuju glavna pitanja kao što su Iran i pristupanje Rusije Svetskoj trgovinskoj organi z aciji.  Ali kada je Bela Kuća inicirala telefonski razgovor predsednika Džordža Buša i Vladimira Putina po tim pitanjima, Putin je insistirao da se značajan deo konverzacije posveti rusko-gruzijskom sporu. Bilo je jasno da je ruski lider bio vrlo čvrst u pogledu očiglednog ohrabrivanja gruzijskog predsednika Mikeila Sakašvilija od strane SAD da nastavi sa “tvrdom linijom“ prema Moskvi. Štaviše, iako Putin nije sugerisao nikakvu eksplicitnu vezu između američke podrške Gruziji i ruskog odgovora podrškom Iranu, jasno je da postoji implicitna veza.  Najbitnije je da u momentu kada pozicija Moskve u pogledu iranskog nuklearnog programa postaje pitanje koje definiše politiku SAD prema Rusiji, involviranje SAD u Gruziji postaje ekvivalent koji će definisati spremnost Moskve da zadovolji američke interese.

Rusija je objavila sankcije protiv Gruzije nakon što je dobila uveravanja Vlade SAD da će ruski oficiri, pritvoreni zbog optužbi za špijunažu, biti vraćeni kući posredstvom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Ovo se desilo pošto je državni sekretar Konodliza Rajs lično pozvala Sakašvilija – na ruski zahtev – i ubedila ga da što pre vrati uhapšene ruske oficire u Moskvu. Stoga je jasno da odluka Putinove vlade da Gruziji uvede sankcije ne predstavlja konstruktivan odgovor kome se Vašington nadao posle “tajne diplomatije”.

Povrh svega, čini se da ruska vlada ponovo nudi vrlo neubedljiva objašnjenja za svoje aktivnosti. Umesto da jednostavno kaže da na gruzijsko javno postupanje u pogledu hapšenja – naročito na televizijske prenose istog - Moskva gleda kao na jasan pokušaj da se ponizi Rusija i da se izvrši pritisak na ruske oficire koji ostaju u Gruziji kao i na ruske “mirovnjake” u Južnoj Osetiji, ruski Ministar transporta i komunikacija ustvrdio je da je prekid transportnih i poštanskih veza uzrokovan kriminalnim aktivnostima, neplaćenim računima i drugim problemima. U ovo je isto tako “lako” poverovati kao i u izjave Moskve da su ekološki prekršaji razlog zbog kojeg bi dozvole za ogroman energetski projekat “Sahalin II” mogle biti povučene, kada svi pretpostavljaju da su pravi motivi finansijski nesporazumi i interes Gazproma da dobije svoj udeo u tom poduhvatu. Ruska Vlada ne uvećava svoj kredibilitet ovim slabim objašnjenjima ili akcijama koje više liče na “specijalne operacije”, nego na legitimnu, pa makar i tvrdu, diplomatiju.

Problem je naravno to što Putinova Rusija nije lak partner za SAD, što je američki uticaj na Kremlj ograničen, a ruska saradnja u neproliferaciji oružja za masovno uništenje i u borbi protiv terorizma veoma bitna za postizanje ključnih spoljnopolitičkih ciljeva SAD. Otuda pitanje: na stranu neiskren ruski odgovor, zašto dozvoljavamo, a ponekad i ohrabrujemo Gruziju da na naš račun nastavlja da provocira Moskvu?

Sakašvili preti Rusiji na isti način na koji predsednik Venecuele Hugo Čavez preti SAD. Nije baš nazvao Putina “đavolom,” kako je Čavez opisao Buša na GS UN, ali zato Sakašvili retko propusti priliku da podseti da Rusija više nije supersila – za razliku od njegovog glavnog patrona, Sjedinjenih Država.  Poruka je zasigurno popularna u Gruziji, kao nešto što će se upamtiti, naročito u svetlu opštih lokalnih izbora zakazanih za 5. oktobar. 

Sakašvilijevi ministri takođe uživaju u podbadanju ruskog medveda. U odgovoru na rusku zabranu prodaje gruzijskih vina i mineralne vode, gruzijski Ministar odbrane je izjavio da, “na ruskom tržištu možete prodavati čak i fekalije,” očigledno ukazujući da je ruski ukus preslab da bi znao da ceni kvalitet gruzijskih proizvoda.  Drugom prilikom je obećao da će gruzijske trupe proslaviti Novu godinu u Tskhinvali, prestonici Južne Osetije. Imajući u vidu da je jedini način da se to uradi slanje gruzijskih tenkova i trupa pravo na jedinice ruskih mirovnjaka, kao i da su većina stanovnika Južne Osetije ruski državljani, ovakva retorika je vrlo provokativna. Da se neka ruska “država klijent” na sličan način ponašala u američkom dvorištu, izazvala bi odgovarajuće negodovanje čitavog američkog političkog spektra.

Ja ni na koji način ne mogu da znam da li su se uhapšeni ruski oficiri zaista bavili špijunažom. Prirodno bi bilo da Rusija prikuplja informacije u Gruziji, naročito zato što ova ubrzano modernizuje svoje snage i preti Južnoj Osetiji i Abhaziji. Pritvaranje navodnih špijuna i njihovo promptno proterivanje bilo bi sasvim legitimno i verovatno bolje od pravljenja velike drame i od pokušaja da se namerno ponizi ruska vlada. Ovo naročito nije od pomoći nakon Sakašvilijeve posete Njujorku, gde mu je obećano ubrzavanje razgovora o članstvu u NATO-u.  Nije trebalo puno razmišljanja da bi se predvidelo da će ovakva akcija protiv ruskih oficira, neposredno nakon razgovora sa NATO-om, u kojem su SAD zaštitnik Gruzije, stvoriti utisak u Moskvi da Sakašvili postupa po nalozima SAD. A to nije bio slučaj.

Posetio sam Gruziju sa bivšim predsednikom Ričardom Niksonom marta 1991, kada se Nikson susreo sa još jednim gruzijskim huškačem, Zviadom Gamsahurdijom. Tadašnji sovjetski predsednik Mihail Gorbačov pokušavao je da obeshrabri ovo putovanje, pošto je Gamsahurdija zahtevao nezavisnost od SSSR-a, što je inače bio cilj koji je Nikson podržavao i kojem je hteo da pruži moralnu podršku.  Ipak, kada je Gamsahurdija rekao Niksonu da bi mogao da bude od pomoći SAD, da je Rusija slaba i da bi on mogao da joj zada dodatni udarac, Nikson je podvukao crtu. Rekao je Gamsahurdiji da u Americi postoje dve vrste ljudi, oni koji bi mu rekli ono što želi da čuje i oni koji bi mu rekli ono što treba da čuje. Mnogi Amerikanci ne bi imali ništa protiv toga da se Moskvi zagorča život, nastavio je Nikson, ali Gamsahurdija treba da čuje da je Rusija “velika enčilada” (“a big enchilada”) (1) i da Sjedinjene Države neće ući u rat sa Moskvom da bi branili Tbilisi.

Takav stepen posvećenosti SAD Gruziji nije postojao ni 1991. godine, a ne postoji ni danas.  Niti će SAD reagovati da bi Abhaziju i Južnu Osetiju vratili Gruziji. Bušova administracija hoće Gruziju u NATO-u, a želi i novi naftovod kroz Gruziju za dopremanje nafte iz kaspijskog bazena do Turske i Evrope bez prolaska kroz Rusiju, ali ne želi novi hladni rat sa Rusijom zbog Sakašvilijevih “dramskih predstava”. Na žalost, postoje uticajni glasovi u SAD, i među republikancima i među demokratama, koji Sakašvilija navode na utisak da čvrst stav protiv Moskve predstavlja pravi način za zadobijanje američke blagonaklonosti. 

Simpatije prema Sakašviliju ipak ne predstavljaju zamenu za činjenice. Gruzija može stupiti u NATO svidelo se to Rusiji ili ne, ali Gruzija ne može povratiti kontrolu nad Abhazijom i Južnom Osetijom bez ruske saglasnosti. Ta saglasnost postaje sve teže i teže zamisliva kako tenzije između Moskve i Tbilisija nastavljaju da rastu. A sposobnost Amerike da pomogne u pridobijanju ruske kooperativnosti po ovom pitanju opada u meri u kojoj se Vašington identifikuje sa Sakašvilijem. Onda, da li SAD i NATO žele da sudbina Abhazije i Južne Osetije postane ključno pitanje njihovih odnosa sa Moskvom? Čak i da to žele, ove teritorije neće se vratiti Gruziji bez ruske saglasnosti. Ali će zato sposobnost Vašingtona da konstruktivno sarađuje sa Rusijom pretrpeti razarajući udarac.

Fusnote:

1. Enčilada - zaljućeno meksičko jelo; u slengu se koristi na više načina da bi se odvratili nečiji nestrpljivi zahtevi, tj. ukazalo da je nešto “preljuto” da bi se rešavalo na brzinu ili da je prevelik zalogaj. U odrečnoj formi, preuzetoj iz meksičkog slenga (“these are not enchiladas”) služi da se ukaže da nešto nije tako jednostavno za rešavanje, prim.prev.

Dimitri K. Simes je predsednik Niksonovog centra i izdavač Nacionalnog interesa ( „ The National Interest” )

“Living Dangerously, Georgian Style” by Dimitri Simes Oct 3 2006. /Subjective evaluation/ Copyright © 2006 The National Interest

Prevod: NSPM