Nikolas K. Gvozdev

Georgia on His Mind (1)

Čitanje eseja bivšeg UN ambasadora Ričarda Holbruka u današnjem “Washington Post”-u (u pitanju je članak: “David and Goliath - Putin Tries to Depose a Neighbor” Nov. 27; A19, prim.prev.) još jednom mi je potvrdilo koliko je mnogo toga u spoljnoj politici SAD, u suštini, zasnovano na veri. Svet je onakav kakvim ga mi proglasimo; nezgodne činjenice i realnosti na terenu ignorišu se ili “prefarbavaju.”

Holbruk želi da Vašington odnose Tbilisija i Moskve učini ključnim organizacionim principom u odnosima SAD i Rusije (“EU i SAD moraju da od kontinuirane slobode i nezavisnosti Gruzije načine precedentni slučaj za odnose Zapada sa Rusijom” – doslovan je citat.)

Problem, je naravno, to što u odnosima Rusije i Gruzije ništa nikada nije bilo spontano ili jednostavno, posebno ne od Srednjeg veka, kada su gruzijski feudalni kraljevi i prinčevi preklinjali ruske careve da pređu preko planina i uključe se u kavkaske poslove. 

Uvek me pogodi rašomonski efekat dok čitam advokatske eseje ovog tipa. Rusija, sa stanovišta koje ističe Holbruk, nema legitimnih ekonomskih, bezbednosnih ili političkih interesa bilo koje vrste u regionu i trebalo bi ne samo da prihvati, već i da dotira postojanje neprijateljskih režima obezbeđivanjem energije po ceni koja je ispod tržišne i tolerisanjem gastarbajtera čije doznake iz Rusije čine bar 30 % gruzijske ekonomije.

Prateći ovu logiku, očekujem nastavak na “op-ed”-u (2) gde bi se Holbruk založio za momentalno kreiranje sporazuma o slobodnoj trgovini sa Čavezovom Venecuelom i za prodaju američke nafte Kubi ispod tržišne vrednosti. A u vezi sa njegovim gnevom zbog prekida putnih i železničkih veza između Rusije i Gruzije – ispravite me ako grešim, ali nešto nisam čitao da je ambasador kritikovao Tursku zbog blokade demokratske Jermenije ili zato što Ankara i dalje ne želi da primeni rezolucije Saveta bezbednosti UN kojima se zahteva povlačenje njenih snaga sa Kipra. Pardon, zaboravih – to su drugačiji slučajevi.

I, ako je Rusija “crna”, onda Gruzija Mihaila Sakašvilija mora biti “bela”. Holbruk, naravno, shvata da je ovu karakterizaciju pomalo teško izgovoriti “ozbiljna lica”, tako da ubacuje parcijalno “kalemljenje” istine, pominjanjem ne-baš-savršenih napora gruzijske vlade u promovisanju demokratije. Budimo otvoreni. Kao što sam pisao u vreme “Revolucije ruža” - da bi Sakašvilijeva Vlada bila efikasna, neminovno mora da postane nalik Putinovoj.

Časni posmatrači - bez ličnih, profesionalnih, političkih ili poslovnih interesa za spinovanjem gruzijske stvarnosti - spremni su da budu mnogo direktniji. U aktuelnom izdanju “ Nacionalnog interesa” , Parag Kana i Lorens Gru upozoravaju:

“Pouka za zapadne sile je da moraju pažljivo da biraju koga će da podržavaju u tzv. revolucijama, jer postoji rizik da mogu da daju “ carte blanche” vladarima koji slede samo sopstvene interese i koji su daleko od pravih prvaka demokratije.

“Nigde to nije očiglednije nego u Gruziji, još jednoj pozornici promene režima uz podršku Zapada, u formi “Revolucije ruža” 2003. godine. Jašući na talasu popularnosti nakon zbacivanja Eduarda Ševarnadzea, mladi i na Zapadu obrazovani Mihail Sakašvili od tada je koristio svaku priliku da u teoriji propoveda demokratiju, dok ju je često ignorisao u praksi. Opozicione novine, TV stanice i NVO bile su zastrašivane i zatvarane, a ironično je da su istovremeno zapadni fondovi za ovakve grupe presušili usled pretpostavljenog uspeha Revolucije ruža. Pod izgovorom ruskog mešanja u spornoj pokrajini Južnoj Osetiji i presecanja dostave gasa, Sakašvili održava moćnu tajnu policiju, koju upotrebljava više za pritisak na oponente nego za potrebe unutrašnje bezbednosti. Iako je Sakašvilijeva administracija postigla određene uspehe u reformi zastarelih poslovnih propisa, postavljanje njemu lojalnih sudija podrilo je nezavisnost sudskog sistema, a stalno igranje „muzičke stolice“ (3) u kabinetu znatno otežava da se u bilo kom trenutku zna ko u stvari sprovodi važne političke reforme.”

Kako je, međutim, tako mnogo obojenih revolucija iz nekoliko proteklih godina ostalo bez daha – Gruzija je jedina preostala “uspešna priča”, pa joj se zbog toga pridaje preteran značaj. I baš kao što je Vašington učinio sa Sakašvilijevim prethodnikom Eduardom Ševarnadzeom, kojeg je takođe svojevremeno energično branio kao pro-američkog, pro-demokratskog i pro-zapadnog - gotovo do njegovog poslednjeg dana na vlasti – kada je Ševarnadze najednom “postao” pro-moskovski despot – tako je i sa Sakašvilijem – njegovi gresi moraju da se prikriju, a njegove vrline da se preuveličaju.

Ako je Gruzija tako važna za američke interese i vrednosti - a to je argument koji ovaj esej ipak ne uspeva da dokaže – imao bih mnogo više respekta prema Holbrukovom pozivu za snažniju akciju ukoliko bi iskreno pozvao Amerikance i Evropljane da podnesu stvarni teret koji bi sa sobom nosilo menjanje gruzijskih geopolitičkih realnosti. Ali za Holbruka i ostalo društvo Gruzija predstavlja neželjeni simptom promena u svetu. Čitajući njegov esej, teško je da ne budete zatečeni koliko on snažno želi da se svet vrati u stanje iz sredine devedesetih - kada su SAD mogle da računaju na nemu Kinu, iznurenu Rusiju, prezauzetu Evropu, a sve da bi postavile međunarodnu agendu uz minimalne troškove i napore za samu Ameriku.

Takođe, tih “mirnih godina”, za SAD je bilo toliko mnogo lakše da ignorišu problematične duple standarde i da kažu da je “pogled iz Vašingtona” jedina realnost. Zato se on i žali: “Nasuprot tome, danas Rusija preti vetom na rezoluciju SB UN koja bi Kosovu dala nezavisnost i nelegitimno povezuje status Kosova sa Abhazijom i Južnom Osetijom.”

Nelegitimno? To umnogome zavisi od ugla posmatranja.

Kao što sam prošle godine odgovorio u “ Foreign Affairs”-u : (4)

“SAD insistiraju da je kosovski slučaj jedinstven, ali drugi ni na koji način nisu u obavezi da na stvari gledaju očima Vašingtona. Zaista, teško je sagledati kako bi kosovski presedan mogao da bude ograničen. Razlozi za nezavisnost počivaju na dva temelja: prvo, da je opozivanje etnoteritorijalne autonomije ove provincije 1989. godine kreiralo legitiman osnov za oružanu pobunu i u krajnjoj liniji odvajanje, i drugo, da de facto nezavisnost Kosova u poslednjih šest godina treba i de jure priznati da bi učinili kraj maglovitom statusu pokrajine.”

Ne mogu da pronađem logičan način na koji bih objektivno branio tezu da jedan region koji je ranije imao autonomiju a koji čini etnička grupa različita od titularne većine u državi, i čiju je autonomiju opozvao ultranacionalistički predsednik, odnosno koja uživa de facto nezavisnost uz podršku i aktivnu intervenciju spoljnih sila, da takav region zaslužuje nezavisnost, a neki drugi ne zaslužuju.

Zašto, po ovom pitanju, Holbruk i ostali jednostavno ne mogu da budu pošteni prema čitaocima? Na stranu moralisanje, na stranu farisejstvo, jednostavno recite - politika SAD po pitanju “zamrznutih konflikata” zasniva se na mešavini pristrasnosti i percipiranog sopstvenog interesa.

Ali “moralpolitik” je tako ugodna pozicija. Naročito sam uživao u jednom od Holbrukovih završnih komentara: “Mi nećemo žrtvovati interese male zemlje, koja se uzda u zapadne vrednosti, zbog energetskih zaliha ili glasanja u UN.”

To nije ono zbog čega su glasači vratili na vlast demokrate u Kongresu i Senatu. Možda bi ambasador trebalo da se konsultuje sa brojnim istraživanja javnog mnjenja o tome šta obični Amerikanci osećaju kao svoje prioritete. Niže cene goriva, očuvanje održive međunarodne koalicije protiv terora i zaustavljanje širenja oružja za masovno uništenje na vrhu su njihove liste.

U najmanju ruku, to je i licemerno. Politika Klintonove administracije prema Africi upravo je dokaz toga - demokratije u nastajanju ignorišu su u korist podrške regionalnim čvrstorukašima i obezbeđivanja protoka energije i ostalih dobara na svetsko tržište. (A možda je to opet još jedan od “izuzetaka.”)

Počinjem da se osećam kao pokvarena ploča. Dozvolite da završim onim što sam napisao u poslednjem broju “ Journal of International Security Affairs” u okviru “Debate o Rusiji”:

“Imajući u vidu naše obaveze na drugim stranama, cilj SAD treba da bude jačanje perifernih država s ciljem da oni imaju veći stepen nezavisnosti i uticaja vis-a-vis Rusije, pre nego insistiranje na prilično nerealnim očekivanjima kako je Zapad spreman da ih u potpunosti otrgne iz ruske sfere ili da ih podrži u nasilnim konfliktima protiv Moskve tamo gde SAD imaju malo ili nimalo interesa.”

“Oni koji tvrde da mi ne moramo da biramo između naših vrednosti ili interesa (ili bar da izdvojimo prioritete) - i koji sugerišu da jačanje pritiska na Rusiju ujedno promoviše naše vrednosti i jača našu bezbednost – moraju prezentovati ubedljive dokaze da ova strategija ima razumne šanse za uspeh (ili bar da će posledice biti minimalne). …

“Ali, više konfrontirajući pristup Rusiji može biti opravdan samo ako jasno služi vitalnim interesima – a ne nadama i snovima Sjedinjenih Država.”

Mislim da Holbrukov esej ne prolazi ni na jednom od ovih testova.

Fusnote:

1. “Georgia on his mind“– igra reči; Georgia se u engleskom jeziku odnosi i na američku federalnu državu Džordžiju i na Gruziju. Dodatna igra reči je u asocijaciji na čuvenu pesmu Rej Čarlsa “Georgia on my mind “ koja je krajem sedamdesetih godina postala himna ove američke federalne države, prim.prev.

2. op (posite) + ed (itorial) – strana (ređe podlistak), najčešće naspram uvodne strane, na kojoj se nalaze autorski članci koji izražavaju lične stavove, prim.prev.

3. musical chairs – dečja igra, slična igri “ide maca oko tebe…”, u kojoj veći broj igrača kruži oko manjeg broja stolica sve dok muzika/pesma naglo ne prestane. Onaj ko posle toga ne sedne ispada iz igre, sve dok ne preostane samo jedan igrač. Kada se kaže da neko igra musical chairs to znači da izvodi stalne promene koje nemaju suštinskog značaja niti efekta, prim.prev.

4. U pitanju je članak N.Gvozdeva: “ Kosovo and Its Discontents ” , Foreign Affairs, January/February 2006 , kao odgovor na tekst: Charles Kupchan, “ Independence for Kosovo ” , Foreign Affairs, Nov/Dec 2005. Gvozdev u članku osporava Kapčanovu tezu o “ograničenosti” i “jedinstvenosti” slučaja Kosova, prim.prev.

Nikolas K. Gvozdev je urednik spoljnopolitičkog časopisa “ Nacionalni interes” (The National Interest)

Naslov originala: “Georgia on His Mind” by Nikolas K. Gvosdev, November 27, 2006 The National Interest

Prevod: NSPM