Saša Gajić

Odbrana neodbranjivog

(odgovor na reakciju MKSJ-a od 25.11. 2006 objavljenu u listu Politika)

U reakciji povodom teksta “Iskrivljeno haško ogledalo” ( Politika , 23. novembar), čiji je autor potpisnik ovih redova, Haški tribunal izneo je niz argumenata protiv navodno “netačnih izjava i tvrdnji”, a kojim se želelo poreći da postoje kršenja osnovnih ljudskih prava njihovih pritvorenika. Ovakva formalno-pravna argumentacija, koja je ciljala da zaseni prostotu neobaveštene javnosti, samo je, naprotiv, još ubedljivije potvrdila osnovne teze iznete u tekstu koje je težila pobiti. Krenimo redom.

Kao prvo, sopstveno priznavanje nesposobnosti i neefikasnosti kao izgovor kojim se poriče četvorogodišnje odlaganje postupka pritvoreniku Šešelju samo potvrđuje kršenje međunarodnih normi da se sva suđenja moraju održati bez odlaganja, u najskorijem mogućem roku. Proširivanje optužnice i prikupljanje novih dokaza u tom periodu budi osnovanu sumnju da nesposobnost i nekompetentnost nije samo razlog odlaganja početka postupka već da će ona činiti i njegovu sadržinu.

Drugo, niko ne spori da se prema pritvorenicima mogu primenjivati zakonske mere pojačanog nadzora prilikom poseta (i to u posebnim situacijama kada postoje osnovane sumnje da će oni to iskoristiti za pripremanje bekstva, uticaj na sud ili svedoke itd.), već da iz tih mera ne smeju proisteći sankcije ograničenja pritvoreničkih prava. Osim toga, poslednji, četvrti razlog za određivanje ovih mera propisanih pravilima Tribunala (prema onima koji “na drugi način remete održavanje punog reda u pritvorskoj jedinici”) postavljen je preširoko, dajući mogućnost da se ove mere primene prema svakome u svakom momentu, a po arbitrarnoj proceni. Argument da se ove mere nekad primenjuju i prema drugim pritvorenicima a ne samo prema Šešelju nije nikakav argument, već samo budi podozrenje da se mere nadzora poseta mogu generalno iskoristiti kao osnov restrikcije pritvoreničkih prava svih optuženih.

Treće, formalna mogućnost da bilo koji pritvorenik angažuje pravne savetnike u skladu sa članom 44 Pravilnika ne znači da mu ta prava, u konkretnom slučaju, ne mogu biti uskraćena. Odbijanjem priznanja Šešeljevih pravnih savetnika od strane Tribunala, kao i uskraćivanjem pune komunikacije sa njima jer navodno ne ispunjavaju propisane kriterijume, dok, s druge strane, optuženi nema ni poverenje ni materijalna sredstva da plati savetnike koji ispunjavaju te iste kriterijume, pritvorenik se, što zbog vremenskih termina, što zbog smanjene mogućnosti prikupljanja dokaza odbrane, stavlja u neravnopravan položaj spram druge strane u postupku, a to je faktičko kršenje načela ravnopravnosti u postupku propisanim i dokumentima UN i drugim međunarodnim dokumentima.

Sledeće, najdrastičnije kršenje osnovnih ljudskih prava je nametanje stand by branioca koji bi trebalo da zastupaju optuženog mimo njegove volje i saglasnosti, a u slučaju da isti počne da “zloupotrebljava postupak”. Pravo na odbranu je apsolutno i ne sme se ničim uslovljavati: u slučaju da okrivljeni grubo krši postupak, svi pravni poreci poznaju procesna sredstva da se isti kazni (opomena, ukor, novčana kazna, pokretanje postupka zbog uvrede suda itd.), od kojih neka propisuje i Pravilnik Tribunala, ali se time ne sme sputavati slobodno iznošenje odbrane okrivljenog. Izgovor da se to čini jer je okrivljeni izjavljivao da “želi da uništi Tribunal” bespredmetan je. Kako jedan zatočenik, pri tome izmučen štrajkom glađu, može da “uništi” instituciju u kojoj je zaposleno više stotina ljudi, a uložene milijarde dolara? Ovakav “strah od uništenja” pre govori o nesigurnosti samih službenika Tribunala u sopstvenu snagu i snagu istine koju navodno zastupaju, nego što je osnov za suspenziju prava na odbranu po arbitrarnoj odluci.

I poslednje, postoji i jedan argument Tribunala koji bi delimično mogao da stoji (a zbog nepreciznosti autora, koji je propustio da napomene da se ovo odnosi samo na građane Srbije), a to je onaj da nije tačno su pušteni da se brane sa slobode svi koji su se dobrovoljno predali, osim Šešelja, uz napomenu da je to zato jer za njega nije garantovala matična država. Ovaj argument mogao bi da stoji da nije sledeće činjenice. I optuženi kosovski Albanci pušteni su da se brane sa slobode bez garancije Srbije kao države čiji su oni formalno-pravno građani sve do postizanja rešenja o statusu Kosova putem novog međunarodnog sporazuma. Ako je Tribunal pri tome primio garancije nekog drugog subjekta koji za to nije legitimisan, radilo bi se o još jednom kršenju međunarodno pravnih normi.

I da dalje ne nabrajamo pravnu argumentaciju. Od sholastike tumačenja pravnih normi i pozivanja na brojeve paragrafa, o tome kako Tribunal štiti prava svojih optuženih najbolji je pokazatelj broj umrlih među njima, što prilikom privođenja, što tokom postupka, uključujući i one koji su izvršili samoubistvo u pritvorskoj jedinici.

(Autor je politički analitičar)