Brus Džekson

Naš neuspeh na Istoku Evrope

U svom govoru na Varšavskom univerzitetu 2002. godine, za koji mnogi veruju da je bio njegov najbolji govor, predsednik Buš je izložio viziju slobodne i celovite Evrope koja bi se protezala “od Baltika do Crnog mora”. Kada se krajem sledećeg meseca budu sastali u Rigi, na obalama Baltičkog mora, Buš i NATO-saveznici imaće razloga da se zapitaju šta se desilo sa njihovim nadama u pogledu evropskog Istoka.

Grubo rečeno, stvari u Evropi nikad ne krenu na dobro kada su SAD zauzete negde drugde. Ovo se pokazalo kao tačno 1956. kada je, tokom krize na Suecu, SSSR izvršio invaziju na Mađarsku, a onda ponovo i 1968. kada je Vijetnamski rat zatomio interes za gušenje Praškog proleća. Imajući u vidu teškoće NATO-a u Avganistanu i krvavu frustraciju SAD u Iraku, ne iznenađuje to što vidimo da Rusija pokazuje silu u okviru bivše imperije i usput preti energetski zavisnoj Evropi.

Ali iznova moćni Kremlj, preplavljen parama od nafte, nije pravi problem evropskog Istoka. Čak i nadmena Turska nije problem, iako se sada čini izgubljenom u čudnoj izmaglici anti-amerikanizma, anti-semitizma i neodređenog islamskog nativizma. Turska je najmanje jedan vek bila evropski "bolesnik", a Rusija je predstavljala pretnju susedima i znatno duže. Ono što se promenilo je to da je Evropa konačno doprla do granica svog uticaja i da nema pojma šta da čini sa svojim novim komšilukom.

Južno od Beča leže Hrvatska, Makedonija, Srbija, Crna Gora, Bosna, Albanija i Kosovo, koji na pragu Evrope čekaju još od kraja ratova za “jugoslovensko nasleđe” 1999. godine. Na ovogodišnjem samitu NATO, tri glavna kandidata, Albanija, Hrvatska i Makedonija, mogu da se nadaju tek počasnom pominjanju na poslednjim stranicama samitskog kominikea.

Ostatak zapadnog Balkana ima još slabiju komunikaciju sa Evropom. Preko 70 posto studenata u Srbiji nikad nije napravilo ni korak van svoje zemlje. Ovo možda nije iznenađujuće za Amerikance, ali je šokantno za kontinent koji je toliko međusobno povezan kao Evropa. Albanski studenti odustali su od pokušaja da dobiju vize da bi posetili Italiju i sada godišnje odmore provode u Libiji.

Međutim, komparativno posmatrano, zemlje zapadnog Balkana imale su više sreće od drugih zemalja evropskog Istoka. Kada Rumunija u decembru uđe u Evropsku uniju, Evropa će se graničiti sa Moldavijom, čiji je GDP otprilike kao pola Haitijevog. Moldavska vina, njihov daleko najvažniji izvozni proizvod, nalaze se pod embargom, kako Rusije, zbog moldavskih prozapadnih “skretanja”, tako i EU, zbog visokog kvaliteta a niske cene vina. Kao trijumf “prosvetiteljske” politike EU, u skladu sa zakonom nenameravanih posledica, danas je seks-trafiking žena najveći moldavski “izvozni proizvod” u Evropu.

Poput Moldavije i zapadnog Balkana, Ukrajina takođe trpi zbog tendencije i Vašingtona i Brisela da izoluju ono što ne razumeju. Od ranih 90-ih SAD su vodile “manično-depresivnu” politiku prema najvećoj zemlji Istočne Evrope – a koja je, uzgred budi rečeno, zemlja sa najvećom preostalom jevrejskom populacijom u Evropi.

Prvo smo u sramnom "Chicken Kiev" (1) govoru predsednika Buša starijeg 1991. godine, savetovali Ukrajinu da ostane u Sovjetskom Savezu. Potom smo veličali ukrajinsku nezavisnost i njenog zdravorazumskog predsednika Leonida Kučmu – sve dok nismo odlučili da je Kučma autokrata koji je ilegalno prodao radare Sadamu Huseinu. Ispostavilo se da se to nije desilo, ali - shvatate suštinu. Ista nepredvidiva nepostojanost karakteriše uspone i padove našeg stava prema današnjoj koalicionoj vladi u Kijevu. Sedamnaest godina od pada berlinskog zida, SAD i Evropa ne mogu da održe konzistentnu politiku prema Ukrajini duže od jednog dana.

I Evropu i SAD zbunjuje složenost post-sovjetskih društava i nemoć zapadnih institucija. Ali umesto da udružimo naše napore sa naporima Evropske unije radi okončanja izolacije evropskog Istoka, dozvolili smo da bespomoćnost EU i nestrpljivost američke politike ponovo stvore ono što je Sovjetski Savez zvao svojim “bliskim susedstvom”. I sada se vakuum kriminala, nerazvijenosti i zavađenih političkih elita proteže od baltičkih zemalja do severnih obala Crnog mora. To je tužni “Maršalov plan” naše generacije.

Problem evropskog Istoka jednostavno predstavlja gubitak političke vizije u Vašingtonu i Briselu i neuspeh da se održi predanost ideji celovite, slobodne i mirne Evrope.

Možemo se zapitati: ako je ovo ono najbolje što Evropa može da učini u svom susedstvu, i najbolje što Sjedinjene Države mogu da učine zajedno sa Evropom, kakve onda imamo šanse na širem Bliskom Istoku, gde se naše ideje i uticaj mnogo manje “uvažavaju” nego na “nevoljenom” evropskom Istoku ?

Autor je predsednik Projekta za demokratije u tranziciji (Project on Transitional Democracies) i SAD komiteta za NATO (U.S. Committee on NATO).

“ Our Failure in Europe's East” by Bruce P. Jackson, Washington Post , October 8, 2006.

Fusnote:

1. “Kijevsko pile” je ukrajinsko nacionalno jelo (pile se priprema i servira bez kostiju) . U medijima se ovaj izraz koristi kao etiketa za predmetni govor čiji je draft sačinila Kondoliza Rajs, a koji je upozoravao Ukrajince na “samoubilački nacionalizam.” Samo nekoliko meseci nakon toga, Ukrajinci su glasali za odvajanje od SSSR-a, prim.prev.