Dejan Vuk Stanković

AHTISARIJEV TAJMAUT I POLITIČKI POENI

Odluka specijalnog predstavnika Ujedinjenih nacija za Kosovo i Metohiju Martija Ahtisarija da privremeno odloži objavljivanje predloga za rešenje statusa Kosmeta predstavlja značajan događaj kako za državu Srbiju i njene građane, tako i za ključne političke aktere. Nesumnjivo je da Ahtisarijev gest ima posledice po sve relevantne političke aktere u Srbiji, posebno u predizbornoj kampanji. Kao i svaki važan politički gest, i ovaj se može posmatrati u kontekstu mogućih i stvarnih dobitaka na političkoj sceni. Da je, kojim slučajem, objavljen predlog rešenja kosovsko-metohijskog problema, pitanje o političkim dobicima i gubicima imalo bi jasan odgovor.

Vladajući politički akteri koji bi sačuvali Kosovo i Metohiju u sastavu države Srbije bili bi dobitnici ne samo na dnevnopolitičkom, već i na širem, istorijskom planu. U slučaju kosovske nezavisnosti, izvesno je da bi akteri na vlasti osetili gorčinu političkog poraza.

Ipak, kako odgovor na pitanje o statusu Kosmeta sigurno neće biti dat do kraja tekuće izborne kampanje i kako on ne zavisi isključivo i jedino od države Srbije, Ahtisarijev pregovarački tajmaut u značajnoj meri pretvara kosovsko-metohijsko pitanje u pitanje političke pozicioniranosti i medijskog nastupa ključnih aktera na političkoj i javnoj sceni. Dakle, pošto ključna stvar nije eventualni realpolitički uspeh u rešavanju krupnog državnog problema, najbitnija postaje sposobnost stranaka u političko-medijskom predstavljanju.

Treba imati u vidu da rat stranačkih imidža nije i ne može biti samonikla medijsko-politička kreacija. On se, u najvećoj meri, odvija u jasno određenim političkim okolnostima, koje zapravo i nameću određeni obrazac medijsko-političkog nastupa. Posmatrajući političku scenu, može se reći da će na medijski profil partija i lidera, kao i na njihove izborne šanse najviše uticati politička pozicija države Srbije od početka pregovora u Beču, kao i stav javnog mnjenja. Formula uspeha ili neuspeha biće proizvod interpretacije dva navedena momenta.

Horizont državne politike prema Kosovu definisan je jedinstvom dva politička momenta: zalaganjem za nepovredivost teritorijalnog integriteta Srbije i političkim konsenzusom. Stavom o Kosovu i Metohiji kao integralnom delu države Srbije i nedvosmislenim zalaganjem za suštinsku autonomiju Albanaca koji žive na tom prostoru država Srbija postavila je glavne smernice u važnom pitanju. Drugi bitan momenat državne politike je činjenica da ona predstavlja izraz saglasnosti svih relevantnih parlamentarnih političkih stranaka. Valja istaći i to da je opšta saglasnost dvaput potvrđena: u Skupštini Srbije i na referendumu za potvrđivanje Ustava Srbije.

Isto tako, stavovi javnog mnjenja o južnoj pokrajini u velikoj meri odgovaraju glavnim političkim porukama. Prema poslednjim nalazima istraživačke agencije “Politikum“, čak 61 odsto građana suštinsku autonomiju Kosova i Metohije u sastavu Srbije vidi kao najbolje rešenje. Primat ove koncepcije rešenja pokazuje visok stepen preklapanja između stavova političke elite i građanstva.

Ovome treba dodati da u vremenima u kojima se otvaraju krupna pitanja države postoji sklonost građanstva da optira za poruke koje šalju najviši funkcioneri države, pre svih predsednik i premijer. U tom kontekstu šansa za dobitak ili gubitak njihovih stranaka vezuje se za njihovu sposobnost da obrazlože i dosledno zastupaju već poznatu politiku prema Kosovu i Metohiji.

Povodom ovoga valja naglasiti da je, premda i predsednik i premijer u javnosti jasno zastupaju pozicije države Srbije, očigledna izvesna asimetrija u pogledu njihove uloge u kreiranju političkog konsenzusa, kao i uticaju uspostavljenog političkog konsenzusa na njihovo političko ponašanje i biračko telo.

Predsednik Srbije Boris Tadić, kao lider Demokratske stranke, zbog političko-medijskog profila i biračkog tela svoje partije nije preterano sklon dogovoru sa radikalima i socijalistima. Ipak, s obzirom na opštu saglasnost svih partija oko KiM u parlamentu, referendum, kao i na aktivno učešće DS-a u pregovaračkom procesu, ova stranka se u tekućoj kampanji suočava sa nemalim izazovom pronalaženja ravnoteže između konsenzualne politike prema Kosmetu i neminovnog ideološko-političkog sukoba sa radikalima i socijalistima. Od sposobnosti balansiranja između ova dva temeljna političko-promotivna pitanja zavisi učinak ove partije po pitanju Kosmeta na predstojećim izborima.

Jedno je zasad sigurno: ako politički stav po pitanju Kosova i Metohije bude žrtvovan zarad ideološkog rata sa radikalskom konkurencijom, DS će biti u protivrečnosti sa sopstvenim skupštinskim i referendumskim opredeljenjima. Ova političko-medijska protivrečnost, naročito u odnosu na temeljna pitanja državne politike, nema izgleda za uspeh. Isto tako, žestoki rat sa radikalima ne donosi ovoj stranci naročit benefit, osim u slučaju političko-izbornog prebrojavanja na protivnike reformi i zagovornike istih. Međutim, u tekućoj kampanji jednostavnog ideološkog prebrojavanja najverovatnije neće biti s obzirom na veliku gužvu i nemalu konfuziju u „demokratskom bloku“.

Za razliku od Tadića, premijer Vojislav Koštunica ima manje delikatnu poziciju. Za Koštunicu insistiranje na konsenzusu ne nosi rizik gubitka podrške birača. Naime, već duže vreme DSS ima imidž stranke koja baštini duh državne i narodne sabornosti, odnosno predstavlja srednji put između levih i desnih ekstrema. „Srednji put“, kao ideološka sintagma i realpolitički orijentir DSS-a, doveo je do toga da pitanje Kosova i Metohije bude stvar dogovora svih bitnih političkih aktera, ali i da, bez značajnih gubitaka doslednosti i racionalnosti političkih aktera, ne bude tema za vulgarno dnevnopolitičko potkusurivanje u javnom životu. Ipak, dostignuća iz domena visoke politike moraju naći put do svesti običnog građanina. Konkretno, da bi donela uspeh na sledećim izborima, politika DSS-a i njenog lidera mora biti prevedena u skup konkretnih i opšte razumljivih poruka.

U Ahtisarijevom tajmautu, ukoliko zaista želi uspeh, SRS bi trebalo da ostane dosledna skupštinskim i referendumskim opredeljenjima. Nedvosmislena podrška državi u teškim istorijskim trenucima omogućava nastavak izgradnje pozitivnog državotvornog imidža, koji nije u nesaglasju sa programskim opredeljenjima stranke. Uz to, takvo medijsko-političko opredeljenje ne lišava SRS „pogonskog goriva“ za konfrontaciju sa DS-om i ostatkom postpetooktobarske političke elite.

Ostale manje partije koje su deo političkog konsenzusa oko Kosova i Metohije teško da išta mogu izgubiti ili dobiti ukoliko budu odstupile od svojih kosovsko-metohijskih opredeljenja. Njihova borba za opstanak na političkoj sceni vezuje se za unutarpartijska, ali i za druga politička, ekonomska i društvena pitanja.

I najzad, kad je reč o partijama koje zastupaju stav suprotan vladajućim društvenim i političkim opredeljenjima, čini mi se da za njih Ahtisarijev tajmaut nema mnogo značaja. Ne samo zato što nisu deo aktuelnog političkog establišmenta i pregovaračkog procesa već pre svega zbog toga što je u Srbiji, kao i bilo gde u svetu, kampanju nemoguće voditi istovremenim oslanjanjem na nacionalni defetizam i reformski entuzijazam.

Kosovo i Metohija je isuviše komplikovano i osetljivo pitanje za lake političke poene. Uostalom, na državnim pitanjima ne poentiraju ni stranke, ni lideri, već se pokazuje državničko umeće i zauzima mesto u istoriji. Ozbiljnost pitanja i delikatnost trenutka nalažu da politička elita promišlja državnički, tačnije, da uzme u obzir svaki ishod teskobnog pregovaračkog procesa i ponudi što bolje odgovore.