Slobodan Durmanović

Specijalni odnosi na reanimaciji

Ove godine, 26. septembra, najviši zvaničnici Srbije i Republike Srpske svečano su se obavezali da će konačno oživeti Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama Srbije i RS. Elem, Sporazum (RS i SRJ) prethodno se već dva puta potpisivao – jednom u vreme Slobodana Miloševića, drugi put za vreme demokratskih vlasti početkom 2001. godine. Međutim, u oba navrata od Sporazuma je, kako su u RS posebno podvlačili proteklih dana, ostalo samo „mrtvo slovo na papiru“. Niko se zbog toga nije previše uzbuđivao. A i što bi, kada se niko nije ni obavezivao da prati njegovo sprovođenje.

Odgovornost i predrasude

Zato je sada možda jedna od najvažnijih odredbi novog sporazuma – koji gotovo u svemu nalikuje starom – to što je predviđeno osnivanje Veća za saradnju Srbije i RS. Ovo veće, koje će činiti predsednici Srbije i RS, imaće obavezu da se sastaje jednom u tri meseca i tada će konsenzusom donositi predloge i preporuke za nadležne institucije i organe kako bi se potpisani sporazum kontinuirano sprovodio. Drugim rečima, konačno ćemo imati priliku da vidimo ko je odgovoran ukoliko se Sporazum ne bude ostvarivao planiranom dinamikom, odnosno ko se može pohvaliti za istrajnost na putu ka oživotvorenju odredbi iz tog veoma značajnog dokumenta za Srbiju i još značajnijeg za RS.

Naravno, neće se ovde pitati samo Banjaluka i Beograd, već i Sarajevo, tačnije Kancelarija visokog predstavnika UN u BiH (OHR), koja bi polovinom naredne godine trebalo da preraste u Kancelariju specijalnog predstavnika EU u BiH (EUSR). Sadašnji „kancelar“ Kristijan Švarc Šiling potvrdio je da ni u sadašnjoj verziji Sporazuma, kao ni u onoj iz 2001, nema ničeg što je suprotno Dejtonskom sporazumu. To, međutim, nije smetalo najuglednijim bošnjačkim političarima u Sarajevu da pokušaju da sami malo „zasmetaju“. Oni su i ranije, doduše više nego sada, smatrali da je upravo Sporazum to što „smeta“ boljim odnosima Srbije i cele BiH. Tako se ni sada nije prezalo od demagoških obrazloženja, u kojima je prednjačio Haris Silajdžić, pozivajući se na član Ustava BiH koji zabranjuje entitetima da sklapaju međunarodne sporazume bez odobrenja Parlamenta BiH. Pritom, on namerno „zaboravlja“ jedan drugi član Ustava u kojem se doslovce dopušta stvaranje specijalnih i paralelnih odnosa entiteta sa susednim državama. Sulejman Tihić se nije pozivao na Ustav, već na „licemerje Vlade Srbije koja priča da priznaje integritet BiH, a jača veze samo sa jednim delom BiH“!? No, ovakve smicalice i podmetanja nisu ovoga puta bili tako brojni. A možda ih ne bi ni bilo toliko da se 1. oktobra ne održavaju izbori u BiH, pa je potpisivanje sporazuma valjalo „objasniti“ bošnjačkim biračima starom sarajevskom izanđalom frazom o „velikosrpskom hegemonizmu“.

Uprkos ovakvom bošnjačkom „žargonu“, čak ni ministarki za ekonomske odnose RS sa inostranstvom Jasni Brkić, kao ministru iz Tihićeve SDA, nije smetalo da se pojavi na Ekonomskom forumu privrednika RS i Srbije i da pozdravi i pohvali učesnike ovog skupa. Taj „incident“ ne treba da zavara: sarajevske fraze će se u retorici većeg dela bošnjačke političke i intelektualne elite zadržati i posle izbora kad god im zatreba da podignu političku temperaturu pre svega među diplomatskim predstavnicima u Sarajevu.

Ne bi trebalo da začudi ni ako se, recimo, prilikom ratifikacije Sporazuma u Narodnoj skupštini RS Bošnjaci i/ili Hrvati u Veću naroda RS pozovu na „ugroženi nacionalni interes“, pa da ratifikacija dospe i do Ustavnog suda RS. Iako, naravno, nema nikakvih izgleda da taj sud proglasi Sporazum neustavnim, na taj način bi moglo da se izgubi nešto vremena, tim pre što su potpisnici namerni da Sporazum počnu odmah da dograđuju aneksima, bez kojih je on samo lista lepih želja. Za izradu aneksa, po procenama stručnjaka, trebaće još nekoliko meseci, a onda će tekst ići kod kancelara“ Šilinga kako bi on utvrdio ima li u njima šta „antidejtonsko“. Ne bi trebalo da začudi ako se i tom prilikom u Veću naroda RS nađe neko ko i u aneksima primeti „svesrpsku zaveru“, pa opet – na Ustavni sud RS.

S druge strane, pošteno bi bilo reći da efekti zaključenja ovog sporazuma mogu biti samo pozitivni, i za Bošnjake i Hrvate, i u RS i u FBiH, kao i za Srbe. Tako, recimo, Bošnjaci u Podrinju dobijaju „crno na belo“ priliku da pritisnu vlasti u Srbiji da im bez dosadašnjih velikih procedura dopuste da obrađuju svoju zemlju u priobalnom pojasu s druge strane Drine, da reku prelaze skelom gde im je najbliže, a ne da putuju naokolo preko graničnih prelaza. Još važnije, Sporazumom i firme iz Federacije BiH, pogotovo iz sarajevske i tuzlanske regije, dobijaju mogućnost da preko svojih predstavništava u RS lakše posluju sa firmama iz Srbije, dok će firme iz Srbije preko RS lakše ulaziti na tržište u FBiH. Takođe, i firme iz Novog Pazara dobijaju istu priliku za poslovnu saradnju sa firmama iz RS kao i firme iz drugih „srpskijih“ krajeva Srbije.

Drugim rečima, ovo nije samo srpsko–srpski sporazum, već sporazum koji daje podjednaku priliku svima u BiH da koriste njegove pogodnosti. Ostaje samo pitanje: hoće li u Sarajevu videti da novac ne pita kako se ko zove? Ili će i dalje ovo ostati samo „dobra“ prilika za pojedine sarajevske političke destruktivce (koji se godinama ponašaju po ubitačnoj logici „što gore RS, to bolje BiH“) da „ukažu“ svojim sunarodnicima da se nipošto ne treba mešati u ta „srpska posla“?!

No, takva je bosanskohercegovačka realnost, i to je jedan od razloga zbog kojih bi srpski političari što pre trebalo da zaborave na euforiju, koju su delimično i sami proizveli prilikom potpisivanja okvirnog sporazuma u Banjaluci, a da ostave stručnjacima da izrade što kvalitetnije anekse, koji se neće menjati od prilike do prilike.

Uvezivanje razvezanog

Uprkos relativno dobrim, posebno za Srbiju, sve boljim pokazateljima ekonomske saradnje sa RS – a ta vrsta saradnje je posebno potencirana prilikom potpisivanja Sporazuma – istina o ekonomskim odnosima je još uvek žalosna. Tu se i dalje ne zna ni šta to sve smeta privrednicima da njihova roba brže prelazi s jedne na drugu stranu Drine. Toliko je tu birokratskih zavrzlama, pogotovo kada je reč o izvozu iz RS u Srbiju. S druge strane, možda je za opisivanje vrhunca birokratske gluposti ilustrativan primer barijera u saradnji muzeja i likovnih galerija iz Srbije i RS. Kako smo ovih dana mogli da čujemo, umetnička dela koja se iz srbijanskih gradova transportuju za izložbe u galerijama u RS tretiraju se na carini maltene kao paprike: ne traže im, naravno, potvrde sanitarne inspekcije, ali se za tu „robu“ carinske dažbine plaćaju kao za povrće koje se uvozi u RS, odnosno u BiH!?

Dalje, investitori iz Srbije su sve prisutniji na tlu RS, ali to prisustvo još nije dovoljno da bi se moglo nazvati sasvim ozbiljnim, a pogotovo ne strateškim. Od 2004. investicije iz Srbije beleže stalni rast, ali trenutno čine svega 5,3 odsto ukupnog učešća u stranim investicijama. Zato “objašnjenja“ koja smo mogli da čujemo čak i sada u Banjaluci kako Srbiju „ne treba tretirati kao stranog investitora“ samo služe da zamagle surovu stvarnost i predstavljaju opravdanje za nečiju nezainteresovanost za investiranje u RS. To, prosto, nikome nije potrebno. Srbija, objektivno, neće uskoro postati najveći investitor u RS. Međutim, ako namerava da se približi vodećima na toj lestvici, njeno učešće u ukupnim stranim investicijama moraće da se brže i snažnije uvećava u narednom periodu. Naročito ako se ima u vidu da će se i investicije iz mnogo moćnijih zemalja poprilično uvećati nakon što na red stigne privatizacija nekoliko strateških preduzeća u RS.

Do tada će Srbija jednostavno ostati samo sedmoplasirana zemlja na listi najvećih stranih investitora u RS. Uostalom, kako se setio da podseti i ministar Bubalo, “imamo i dragulj koji se zove Drina“, aludirajući na decenijama neiskorišćene energetske potencijale na reci koju su mnogi voleli da nazivaju kičmom srpskog naroda, a da pritom skoro ništa nisu učinili da tu kičmu oslobode one vrste reume koja se manifestuje sa mnogo kukanja i malo volje da se leči. “Na toj reci ne trebaju nam strane investicije. Ulaganja u tom posebnom slučaju moraju drugačije da se posmatraju, i te investicije moraju da budu najveće“, ukazao je Bubalo na ono što je manje–više poznato, a što se iz ne baš dobro poznatih razloga ne „leči“!

U poslednje vreme ima i nekih naznaka da se pacijent osmelio, pa je tako najavljeno da će veći deo od oko 100 miliona evra iz srpskog NIP-a, koliko je određeno za investiranje u RS, biti namenjen za igradnju HE „Buk Bijela“ na Drini. Od toga bi lepu korist mogle da izvuku i RS i Srbija. Ostaje samo da vidimo i u ovom, kao i u nizu drugih primera, ima li nade da ekonomske veze RS i Srbije ozbiljno ojačaju pre nego što se Srbija i RS jednog lepog dana sretnu u EU.

Primeri i perspektive

Naravno da su otvaranje „Komercijalne banke“ u Banjaluci, širenje vršačkog „Hemofarma“ kupovinom dela kapitala banjalučkog „Čajaveca“ i pojava „Dunav osiguranja“ u RS veliki pomaci u odnosu na dosadašnju praksu, ali to će zaista ostati mali korak ukoliko se i ostalih dvadesetak ugovora o poslovnoj saradnji između firmi iz RS i Srbije, koji su potpisani kad i Sporazum, ne pretoče u konkretne poslovne akcije. Većina tih ugovora, uostalom, već je napravljena nedavno, u vreme banjalučkog sajma, samo je potpisivanje prolongirano za dan svečanog potpisivanja Sporazuma. To je, dakako, urađeno radi političke promocije potpisnika. I ranije su se srpski političari (samo)promovisali na ovu temu, a iza toga su uglavnom ostajale njihove reči da odzvanjaju u prazno. Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Dragan Čavić i Milorad Dodik sada imaju veliku priliku da otvore sasvim novo političko poglavlje o Srbima u regionu: poglavlje u kojem se može videti da Srbi međusobno snažno sarađuju i da u tome nikome ne smetaju, nego i druge podstiču da se uključe u taj proces.

O tome da se može početi i bez velikih reči i euforije do sada je možda najupečatljivije svedočila saradnja Narodnog pozorišta RS sa beogradskim Narodnim pozorištem i Zvezdara teatrom. Toj saradnji nije bio potreban sporazum, oni su su dovijali kako su znali i umeli. Tako je i dolazak Dušana Kovačevića i Lazara Ristovskog u Banjaluku bio samo jedna prijatna formalnost . Tada su sa svojim banjalučkim domaćinima potpisali nešto što već uveliko čine, zahvaljujući svojevremenim naporima pokojnog Danila Lazovića i podršci predsednika RS Dragan Čavića i lokalnih banjalučkih vlasti. Ima, dakako, još ovakvih „malih“ primera i u drugim oblastima, a to su zapravo svetli primeri da ostvarenje saradnje ne mora baš uvek da čeka na velika politička obećanja i svečane ceremonije.

Dosadašnjih obećanja, pogotovo onih koja nikada nisu ispunjena, naslušali su se u RS proteklih petnaestak godina. Slobodan Antonić je prilično tačno zapazio da je RS „pastorče srpske nacionalne politike“. Vredi dodati da tragedija tog „pastorčeta“ nije mala: ono je sve vreme verovalo kao što dete veruje majci, a još više joj praštalo gušeći svoju ljutnju i bes svaki put kada bi se osetilo napuštenim. Ljubav tog „pastorčeta“ prema „majci“ bila je i ostala nerazumna. To je samo delom posledica neurotičnog „majčinskog“ ponašanja: ona je znala da mirno posmatra kada je njeno „pastorče“ tuklo druge i da ga već sledećeg momenta kazni kada bi joj bila ugrožena roditeljska „reputacija“. Ali, umela je i da se trudi da ga zaštiti kada su ga svi drugi tukli.

To „pastorče“, prosto, nikada nije naišlo na drugačiju, bolju vrstu brige nego kod takve „majke“. Svi drugi uglavnom su kinjili i „pastorče“ i „majku“, okrivljujući ih za svaku tuču koja se događala u ovom balkanskom velikom selu, ne nalazeći pritom ni trunku sopstvene odgovornosti u krvavom kolopletu.

No, vreme opšte seoske tuče prošlo je pre deset i kusur godina. „Pastorče“ će uskoro postati punoletno, a „majka“ polako izlazi iz dugogodišnjeg klimaksa. Vreme je, konačno, za uspostavljanje jednog normalnog odnosa.