Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Dragan Petrović

Oružari, srpska spoljna politika, Kosovsko pitanje i Referendum

U martu 2005. godine donet je Zakon o izvozu oružja. Aktivnu pomoć pri određivanju preambule ovog Zakona dali su pored domaćih, između ostalog, britanski i u manjoj meri američki i neki drugi strani stručnjaci. Jedan od naglasaka prilikom izrade Zakona je i u zahtevu da se oružje ne izvozi nedemokratskim terorističkim organizacijama, ali i onim režimima i zemljama za koje postoji procena da bi tim činom bio ugrožen spoljnopolitički interes Srbije. Naravno da je u isto vreme i državna tajna po kojoj ceni i kojim državama se u praksi izvozi oružje, ali je u isto vreme i određena mogućnost postojanja crne lista zemalja i organizacija kojima trajno ili privremeno nije poželjno izvoziti naoružanje. U svakom slučaju, državne vlasti 2005. su na ovaj način institucionalno pravno regulisale dalju prodaju, odnosno izvoz oružja iz Srbije trećim licima u inostranstvu.

Tako se tokom 2005. godine i do septembra 2006. oružje iz Srbije izvozilo u više zemalja sveta, a između ostalog i na postsovjetski prostor uključujući i Gruziju. Posle posete najviših političkih rukovodilaca Srbije Rusiji, konkretno, predsednika Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, došlo je sa srpske strane do blokiranja daljeg izvoza naoružanja u Gruziju, počevši od septembra meseca ove 2006. godine. Sa jedne strane, je i sa stanovišta strane srpske vlasti i diplomatije postalo potpuno nelogično da se od Rusije očekuje i dobija podrška, između ostalog i po pitanju dalje sudbine Kosova i Metohije, a da se u isto vreme prodaje oružje Gruziji i režimu Sakašvilija koji maksimalno zateže odnose sa svojim severnim susedom (na stranu što su nediplomatski potezi Sakašvilija u odnosu na Rusiju za interese Gruzije ravni samoubistvu pre svega sa ekonomskog aspekta, ali i unutrašnjepolitičkog i spoljnopolitičkog, bezbedonosnog, istorijskog prijateljstva Rusa i Gruzina, pokušaja nalaženja rešenja od zvaničnog Tbilisija za pitanje Abhazije i Južne Osetije koje se može reštiti samo uz aktivnu pomoć Rusije i dr.). Sadašnji stav MIP Srbije se može metaforički izraziti izjavom šefa diplomatije Vuka Draškovića o zabrani izvoza oružja u Gruziju (i Jermeniju) «Da se ne dozvoli da se srpsko oružje upotrebi protiv ruskih vojnika» te da «nikada u istoriji srpska vojska i oružje nisu išli protiv Rusije, a neće ni sada» (citat iz lista «Danas» od 17 oktobra). Sa druge strane, srpski oružari se osećaju izigranim, jer kada su sklapali sporazume o prodaji svojih proizvoda, između ostalog i sa Gruzijom, iz istog tog MIP im niko nije sugerisao da je to nepoželjan potez. Oni u slučaju raskidanja ugovora imaju ne samo da izgube unosan posao, već i da plate određene novčane penale. Otuda sa sastanka održanog 16 oktobra u Kragujevcu od predstavnika sindikata proizvođača oružja u Srbiji, se preti štrajkom oružara ispred Vlade Srbije. Oružari donekle razumeju situaciju zabrane od strane Vlade Srbije i MIP izvoza oružja u Gruziju, ali oni nisu dobili rešenja o daljem izvozu oružja ni u Jermeniju, a oteže se i sa dobijanjem dozvola za još neke, inače po odluci Vlade nesporne zemlje. Sa druge strane Milan Parivodić ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom je najavio da će oružari dobiti obećana rešenja, a list «Danas» objavljuje «da su beogradski mediji objavili da je kabinet premijera Vojislava Koštunice dao saglasnost za izvoz oružja u sve zemlje, osim u Gruziju» («Danas» 14-15 oktobar pod naslovom «Gruzija na crnoj listi?»). Isti list navodi sledeće «Prema nezvaničnim informacijama Vlada će odobriti izvoz oružja u sve zemlje bivšeg SSSR koje su u prijateljskim odnosima sa Rusijom. Takva odluka će odgovarati i našoj fabrici i ostalima preduzećima domaće namenske proizvodnje, jer će odbrambenoj industriji Srbije ponovo obezbediti značajan devizni priliv. To će Zastava – Oružju omogućiti nastavak modernizacije proizvodne opreme, pošto uskoro iz inostranstva, pored jedanaest već instaliranih najsavremenijih numeričkih obradnih centara, treba da nam stigne još deset mašina tog tipa, kaže za Danas generalni direktor Zastava Oružja Dragoljub Grujović. Ukoliko Vlada Srbije ne reši problem oko izvoznih dozvola, Samostalni sindikat odbrambene industrije najavio je za 25 oktobar proteste u Beogradu i zapretio da će pozvati na bojkot referenduma o novom ustavu.»(citat iz lista Danas od 14-15 oktobra, deo Ekonomija «Gruzija na crnoj listi?»).

Ovde možemo napomenuti da je procedura po Zakonu o izvozu oružja od 2005. takva da se po tom pitanju za svaki izvoz oružja iz Srbije u inostranstvo, moraju dobiti saglasnost tri ministarstva – Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo spoljnih poslova (nadležni ministri su Parivodić, Jočić i Drašković).

Najzad na kraju iznošenja hronologije događaja vezano za pitanje izvoza oružja pre svega u Gruziju, nameću se neka logična pitanja. Prvo, ukoliko Vlada i dotična ministarstva, a naročito imajući u vidu ključno od njih Ministarstvo spoljnih poslova, (koje je u posmatranom periodu bilo u nadležnosti Državne zajednice Srbija i Crna Gora, ali ju je personalno vodio isti ministar kao i danas Vuk Drašković) deluju sinhronizovano i u interesu Srbije, kako je moguće da se sve do septembra meseca ove 2006. godine nije sagledalo da će po pitanju rešavanja sudbine Kosova i Metohije biti veoma važna uloga Rusije, koja između ostalog ima i pravo veta u Savetu bezbednosti OUN kao stalna članica. Da li je u drugoj polovini 2005. godine i tokom čitave 2006. sve do septembra meseca Ministarstvu spoljnih poslova na čelu sa Vukom Draškovićem bilo jasno ova napred izneta činjenica, da ne govorimo o velikoj važnosti i uticaju Rusije u međunarodnim odnosima, ekonomskoj važnosti ove zemlje, naročito po pitanju uvoza energenata, tradicionalno dobrim odnosima sa Srbijom i Srbima u celini i dr. Dakle da li je pisac «Ruskog konzula» to možda mogao da zaključi i pre septembra 2006. godine, kada su mu na to skrenuli pažnju ruski političari, da je Rusija važan faktor pri rešavanju Kosovskog pitanja za Srbiju i da ovoj zemlji ne odgovara da Srbija i dalje izvozi oružje u Gruziju sa kojom Rusija ima već par godina zategnute odnose (praktično od dolaska Sakašvilija na vlast pre oko tri godine). Drugo, uz svo uvažavanje neospornog uticaja i uspeha koji pretsednik Srbije Boris Tadić ima u odnosu na SAD i njegovu političku elitu (i onu vladajući, a i onu u opoziciji oličenu u Demokratskoj stranci SAD), što na duge staze može biti veoma dragoceno za srpske interese imajući u vidu presudan značaj SAD u međunarodnim odnosima kao jedine supersile, da sa druge strane prilikom poslednje Tadićeve posete Vašingtonu spominjanje sa njegove strane zasluga nekih ljudi iz Srbije (saradnika Otpora) u narandžastima revolucijama na postovjetskom prostoru, neće naići na pozitivan prijem u Rusiji.

Rusija se nalazi u veoma delikatnoj situaciji po pitanju Kosovskog problema, jer bi joj, realno gledajući, niz različitih rešenja po ovom pitanju pored negativnih u isto vreme pružao i niz pozitivnih mogućnosti po njene direktne interese u postsovjetskom okruženju. Tako bi ostanak Kosova i Metohije i de jure u sastavu Srbiije pored očigledne tradicionalne naklonosti Srbima i srpskom pitanju nudio mogućnosti opstanka duha helsinškog sporazuma o nemenjanju granica u Evropi (ovaj sporazum je u slučaju raspada SSSR, SFRJ i ČSSR. rušen, ali su unutrašnje granice republika poštovane kao nove međunarodne, a još se nije dogodilo u praksi da i one kao takve budu menjane, pa bi Kosovski problem, u slučaju priznavanja od strane međunarodne zajednice kosovske nezavisnosti, mogao biti kao prvi presedan i rušenje poslednjih ostataka duha Helsinškog sporazuma, što bi zaista otvorilo pandorinu kutiju separatizama u Evropi). Rusija u ovom pravcu ima neke svoje unutrašnje probleme sa svojim separatizmima, pre svega Čečeniju, ali u manje naglašenom obliku i Tatarstan pa čak i neke druge potencijalne, gledano na duže staze, koji do sada nisu bili aktivirani. Najviše iz ova napred navedena dva razloga (podrška Srbiji i nemanjanja granica u Evropi), Rusija podržava teritorijalni integritiet Srbije u pitanju Kosova i Metohije, što se može videti i iz njenog praktičnog diplomatskog delovanja po ovom pitanju poslednjih nekoliko godina, faktički još od dolaska predsednika Putina na vlast krajem 1999. godine.

Sa druge strane i u slučaju dijametralno suprotnog konačnog rešenja za Kosovo i Metohiju u vidu dobijanja nekog vida nezavisnosti za ovu oblast, odnosno u slučaju njenog i de jure odcepljenja od Srbije, Rusija bi imala direktnu mogućnost da joj se pripoje neke od teritorija na postsovjetskom prostoru koje su već godinama de facto nezavisne i traže ujedinjenje sa Rusijom (Abhazija, Južna Osetija, Tiraspoljska oblast, možda Nagorni Karabah, a u perspektivi Rusiji na duže staze teži čak i istočna Ukrajina sa Krimom, severni Kazahstan koji su inače nastanjeni većinski Rusima i ruskojezičnim stanovništvom). Međutim u slučaju ove solucije sama Rusija bi postala teoretski, a i praktično ranjiva na sopstvene potencijalne separatizme koji bi pokušavali da internacionalizacijom svog pitanja i putem organizovanih referenduma izbore svoju nezavisnost. To bi se u praksi teško ostvarilo imajući u vidu snagu i značaj Rusije u međunarodnim odnosima, ali bi postalo latentno pitanje koje bi uz spoljnu pomoć moglo da iscrpljuje godinama zemlju.

Dakle, sa srpske strane treba sve učiniti da se Rusiji ne daju povodi da menja svoj principijelan i za nju za sada primamljiviji stav o teritorijalnom integritetu Srbije po Kosovskom pitanju. Vlasti u Srbiji bi, sa druge strane, trebali da imaju razumevanja za izvesne interese domaćih proizvođača oružja kojima bi u ovom slučaju verovatno trebalo dati izvesne beneficije, makar delom po pitanju realnih materijalnih i poslovnih gubitaka koje su ovi pretrpeli zbog nemogućnosti daljeg izvoza oružja u Gruziju i otkazivanja postojećeg aranžamana. Sa druge strane izgleda apsurdno od strane samostalnog sindikata oružara spominjanje mogućnosti pretnjom bojkota referenduma u slučaju nerešavanja njihovih delom opravdanih zahteva. Ukoliko je zaista novi Ustav Srbije u opštem interesu njenih građana i same zemlje, izgleda nerazumno i egoistično postavljati svoja parcijalna, uskogrupna nerešena pitanja (u Srbiji retko ko danas ima sva rešena profesionalna i lična pitanja), kao preduslov za izlazak na ustavotvorni Referendum.

(sajt autora www.petrovicdragan.com)

 

 

 
 
Copyright by NSPM