Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Miki za predsednika

Nedeljama već imam čvrstu nameru da da napišem tekst o Velikom Bratu, ali me u tom naumu uvek ometu “velike” političke i državne teme. Uostalom, nekoliko pametnih društvenih i medijskih hroničara reklo je u međuvremenu dosta toga relevantnog povodom ovog fenomena – a i zar ima smisla baviti se kulturno-političkim trešom u času dok Srbija konačno “zakružuje svoju državnost”, počinje definitivni rasplet kosovskog čvora i generalno se odlučuje o putu kojim će ovo društvo ići narednih nekoliko godina? Sve više me, međutim, obuzima utisak da je dilema pogrešno postavljena i da su ove teme mnogo povezanije nego što se na prvi pogled čini. To jest, da razumevanje mehanizama na kojima počiva projekt Velikog Brata predstavlja ključ za dešifrovanje mnogo ozbiljnijih i naizgled sasvim različitih problema savremenog sveta – pa i tranzicione Srbije.

Veliki Brat je, razume se, samo najbolja – odnosno najgora – a u svakom slučaju, reprezentativna ilustracija jednog više-manje planetarnog fenomena. Radi se o sveopštem srozavanju nivoa medijske komunikacije i kulture, o bezočnoj komercijalizaciji i manipulaciji najnizim strastima, kao i legitimizaciji duha banalnosti, prostote i voajerizma. Dakle, estradizacija i vulgarizacija javnog i političkog diskursa, i sav neukus naših Klopki/Zamki i inih političkih “tok šoua”, duela i tabloida, nisu nikakva naša specifičnost, niti puka posledica “balkanskog primitivizma” i zaostalosti za “svetom”, već, delom, samo lokalni odraz, a delom, bogme, i neka vrsta “avangarde” svetskih medijskih i političkih trendova.

U tom smislu, autorima i producentima Velikog Brata možda čak treba odati i priznanje zato što su ove tendencije globalnog duha vremena „transparentno“ pokazali i neki način doveli svog apsurdnog vrhunca. A u svakom slučaju, možemo samo zahvaliti bogu i srećnom slučaju što se ovaj serijal u Srbiji prikazuje na B 92, a ne, recimo, na Pinku ili RTS-u. Jer ko bi, u protivnom, preživeo moralističke tirade i horsko zgražanje dežurnih kulturnih dekontaminatora nad ovim trjumfom isprazne vulgarnosti koji bi – otprilike, rame uz rame sa mrskim turbo folkom – bio navođen kao krunski kulturološki dokaz „pogubnih posledica Miloševićeve vladavine“.

Nipošto, međutim, ne stoji teza da su tvorci ovakvih i sličnih programa takoreći nedužni, s obzirom da oni, tobože, „samo pružaju ono što publika voli“, a edukacijom omladine neka se bave drugi – medijski javni servis, škola, roditelji – koji su za te stvari nadležni i plaćeni. Ako ponekad i postoji dilema u smislu da li je starija kokoš ili jaje, odnosno, šta je čemu uzrok, a šta posledica, u slučaju Velikog Brata stvari su skoro kristalno jasne. Sem nešto prirodnog voajerskog interesa za tuđu intimu, gotovo ništa ovu kombinaciju meke erotike i blagog sadizma nije preporučivalo za televizijski hit – barem ne u zemlji gde se pornografija rutinski vrti po TV kanalima, a različite domaće i strane inkarnacije „velikog brata“ decenijama predstavljaju društvenu i političku svakodnevicu.

Skupa produkcija, agresivna reklama i veliki novac – to je ono što je od ovog dosadnjikavog programa, glupljeg od svake latinske sapunice i kud i kamo štetnijeg od svake Grand parade, napravilo ipak relativno gledanu emisiju. Brutalna marketinška kampanja, do sada neviđena na ovim prostorima, ključ je uspeha Velikog Brata i predstavlja zaista krunski dokaz da nema te stvari, od tupave emisije do predsedničkog kandidata i uložaka sa krilcima, koja se ne može uvaliti tržištu samo ukoliko ste dovoljno odlučni i vešti, i ukoliko raspolažete dovoljno velikim budžetom kojim se može kupiti i kupuje sve – od novina, do novinara i entuzijazma „spontano okupljenih“ statista, sledbenika i navijača. I, kao što rekosmo, ne radi se tu o nekom lokalnom („balkanskom“) fenomenu, već je možda samo, usled sirovijeg pakovanja, rasprostranjenog siromaštva i manjka institucionalnog posredovanja, vladavina principa: „Sve za novac – novac nizašta“ ovde očiglednija i brutalnija.

Nije, dakle, neki autentični interes javnosti izvesnom Mikiju – tom srećnom globalističkom potomku nesrećnog Nikole Šećerovskog – obezbedio tolike naslovne strane u neobično skladno uparenim žutim, plavim, crvenim i crnim tabloidima i gostovanja u najprestižnijim političkim programima naše „najurbanije“ televizije, već se, naprotiv, odredjeno, kakvo-takvo interesovanje za junake i zbivanja u kući Velikog Brata pojavilo tek kao rezultat ove besomučne kampanje. Miki, običan, spontani mali čovek bez dlake na jeziku, kao i sve drugo što se pojavljuje u medijskom polju, samo je projekt, tvorevina i investicija onog velikog, veštačkog i surovog korporativnog mehanizma kojem se, navodno, suprotstavlja. I to je opora poenta ovog teksta, neprijatna za sledbenike klasičnog liberalno-demokratskog učenja o javnosti kao nezavisnom i kontrolnom društvenom mehanizmu, a tako bliska Žanu Bodrijaru i drugim teoretičarima medijsko-političkog simulakruma, simulacije i manipulacije. I, na žalost, toliko bliska istini i realnosti savremenog sveta koliko i draga magovima (post)modernog ekonomskog i političkog marketinga.