Slavoljub S. Lekić

Iskušavanje Rusije

Na početku ovog stoleća ponovo je otvoreno rusko pitanje i pokrenuta rasprava o ulozi Rusije u Evroaziji. Razlog za to je otpor koji ona pruža gospodaru sveta – Sjedinjenim Državama. Američka politika prema Rusiji prošla je kroz tri faze. Prva je trajala do Drugog svetskog rata. U ovom vremenu dve velike države upoznaju se i pripremaju za podelu tantijema u Evroaziji. Za rusko-američke odnose posebno su važni dometi i ciljevi vojne intervencije u leto 1918. godine protiv Rusije gde su učestvovale i trupe SAD, koje su zauzele Vladivostok, Murmansk i Arhangelsk. Glavni objekt bio je daleki istok zemlje, Sibir i Kavkaz. (1) U drugoj fazi dve definisane sile ulaze u sukob i bore se za prevlast u svetskim poslovima kao dva prividno jednaka protivnika. Na kraju, srušen je Berlinski zid, u istoriju je otišao SSSR i proglašen je novi svetski poredak. (2) Glavni cilj Amerike u ovoj epohi je slabljenje ruskog uticaja na zemlje satelite i odvajanje republika SSSR-a od Ruske Federacije. Treće razdoblje u odnosima Rusije i Amerike počinje 2000. godine. Na kulturnom zapadu sveta tada je već bila uobličena nova posthladnoratovska ideologija sukoba civilizacija koju je valjalo utkati u evroazijsku geopolitiku. Izborom Putina ruska vojna i naučna elita šalje izazov Zapadu.

Nakon Drugog svetskog rata scenario Mekinderove osovine istorije bio je na delu. Nemačka je 1942. godine kontrolisala veći deo evropskog kopna i pritiskala osovinski region preko reke Volge. Britanija i njeni saveznici zajedno sa SAD borili su se za prevlast na Atlantiku. Nakon zajedničkog udara osovinske zemlje i atlantističkih snaga Nemačka je slomljena. Rusija je kaznila Nemačku za nesmotren i smeo pokušaj da sama vlada Evroazijom. Sa druge strane, atlantisti su porušili, ponizili i podelili Nemačku i tako kaznili njen pokušaj da bez Amerike i Engleske zagospodari Evroazijom. Kada su nemački poraz i podela formalizovani a Evropa podeljena na dva tabora, posejano je seme sukoba koji se izrodio u hladni rat. Britanska spoljna politika, u to vreme, sagledavala je svetske prilike na temelju Mekinderovog modela geografske ose istorije i srca kopna. (3) Preko Atlantika začinju se nove ideje o preuređenju Evroazije. O američkom odnosu prema SSSR-u vodi se živa rasprava. Ove zamisli su plod odlučnosti, direktnosti i nedvosmislenosti njihovih tvoraca i geografskog položaja države iz koje dolaze. Nesavladivi ruski prostor američku politiku primorao je na akcije ograničenog obima. Američki državnici i stratezi, dok su se hladile topovske cevi, otpočeli su temeljno preispitivanje uspostavljenih granica i sfera uticaja. Njihove analize prilagođavaju i oživotvoruju razmišljanja Mekindera, Haushofera i, ponajviše, Spajkmena o osovinskoj zemlji i pomorskoj moći SAD.

Glavni američki ciljevi u odnosu na SSSR bili su slabljenje i uklanjanje uticaja Rusije na savezničke države (pre svega članice Varšavskog pakta), ukrepljenje ideja koje bi olakšale decentralizaciju SSSR-a i propagandna aktivnost okrenuta protiv sovjetske ideologije. Oni su ostvarivani primenom dva načela koja su se nalazila na krajnjim tačkama američke politike u doba hladnog rata. Prvo je da su nacionalni ciljevi isti i u ratu i u miru, shodno Klauzevicevom shvatanju da je rat produžetak politike drugim sredstvima. Nasuprot je načelo da se nacionalni ciljevi u ratu i miru suštinski razlikuju. Poseban cilj (ratni) bio je razaranje svih ruskih vojnih potencijala i srozavanje političkog uticaja kako bi zemlja dugoročno ostala vojno i ekonomski slaba, a za nacionalne manjine bila bi obezbeđena autonomija i samouprava. (4) Politički, vojni, ekonomski i informativni sukob imao je svoj teritorijalni izraz: osamostaljenje pribaltičkih republika, Ukrajine i, možda, kavkaskih zajednica. (5)

Odvajanje pribaltičkih republika od Ruske Federacije, po mišljenju američkih državnika, bilo je izgledno. No, potpuno osamostaljivanje Ukrajine pratila je neizvesnost. Činilo im se da Ukrajina ne predstavlja etnički i geografski prostor sposoban da se održi nasuprot Rusiji. Pored toga, kijevska Rusija istorijska je činjenica. Nastojanje da se Ukrajina ekonomski odvoji od Rusije bilo bi štetno, kao i pokušaj da se odvoji kukuruzni pojas sa industrijom Velikih jezera od ekonomije SAD, smatrali su arhitekti hladnog rata. (6) Uprkos tome, Amerika je pri kraju prethodnog stoleća uložila veliki trud ne samo da se Ukrajina navede da se otcepi od SSSR-a već i da se direktno suprotstavi Rusiji. Premda rusofobija ukrajinskog rukovodstva dovodi u pitanje opstanak države, američka politika ispravno ocenjuje da samostalnost Ukrajine i njeno okretanje NATO paktu nanosi veliku štetu političkom i vojnom prestižu Rusije. Najvažnije je što teret borbe za prelazak iz ruske u američku sferu uticaja snosi sama Ukrajina, posebno obodrena dokazivanjem svoje samobitnosti. U slučaju Ukrajine i drugih naroda (Kavkaz) američka politika formalno je bila neutralna, a svaki uspešan pokušaj secesije kasnije je podržavala i tako sticala simpatije kod separatističkih grupa. (7)

Aroma naftne moći – geopolitika ugljovodonika

Jedan od pokretača novog ruskog geopolitičkog diskursa, praktično i metaforično, jeste energetika. Koliko god bila teška spoljnopolitička pozicija Rusije, svetska energetska kriza olakšala je politički zaokret. Nisu ga sprečila ni živahna uveravanja zapadnih političara da je ruska teritorija prevelika, te da prostrani i rudnim blagom bogat Sibir ne pripada samo Rusiji već “svima” (Medlin Olbrajt). Ruski centri moći uspeli su da stave pod svoju kontrolu bogatstva zemlje i da započnu teške i duge pregovore sa Zapadom i Istokom o “alokaciji ruskog bogatstva”. Privredni rast Rusije posle 2000. godine rezultat je kako političkih promena u zemlji, tako i porasta prihoda od izvoza gasa i nafte. U prvom mandatu Putina došlo je do prevage energetike nad vojnim kompleksom. Naftne kompanije preuzele su deo vojnih stručnjaka, čime je ublažen odliv mozgova. Odlučujuća bitka države u naftnom sektoru okončana je preuzimanjem Jukosa.

Prema shvatanju Putina, ruski mineralni resursi, posebno ugljovodonici, najvažniji su za polet nacionalne ekonomije, pa bi bilo opasno prepustiti ih tržišnoj stihiji. Njime se može upravljati spregom administrativnih i ekonomskih metoda. Putin ukazuje na nekoliko neodložnih zadataka: zakonsko uređenje sektora, jasno razgraničavanje vlasničkih odnosa i ustanovljenje državnih rezervi značajnih resursa. (8)

Ipak, privatizacija sektora proizvodnje gasa i nafte nije se odvijala na isti način. Rusija je drugi proizvođač nafte u svetu posle Saudijske Arabije. Nakon raspada SSSR-a, njena proizvodnja se smanjivala i 1998. bila je najniža. U naftnom sektoru došlo je do spajanja i teritorijalnog ukrupnjavanja preduzeća. Kao model poslužio je Lukoil (akronim nastao od naziva tri objedinjena preduzeća – Langepas , Urai i Kogalim ) još u vreme Gorbačova. Preduzeća osnovana posle Lukoila , u poslednjoj deceniji 20. stoleća (Jukos, Sibnjeft, Sidnak), nastala su “zajmom za akcije” (loans for shares). (9) Ceo postupak odvijao se preko banaka. Ove su akcionarskom društvu davale pozajmice, a kao garanciju uzimale akcije proizvoljno utvrđene vrednosti. Rukovodstvo je garantovalo da zajam nikada neće biti vraćen. Za nekoliko godina stvoren je sistem u kome je sedam kompanija kontrolisalo 85% sirove nafte u Rusiji. Od njih sedam, četiri su bile u privatnim rukama (Jukos, Sibnjeft, TNK, Suguta ). U Lukoilu država je bila manjinski akcionar, a dve manje ( Slavnjeft i Rosnjeft ) bile su u vlasništvu države. Učešće stranih kompanija u proizvodnji sirove nafte u Rusiji 2002. godine nije prelazilo 3%. (10)

Valja napomenuti da rusku industriju gasa ni najsmeliji liberali nisu mogli da rasparčaju. Stoga je centralizacija svih karika proizvodnje gasa, od otkrivanja nalazišta do distribucije, izvedena relativno lako i jednostavno. Završena je obrazovanjem akcionarskog društva Gasprom koji proizvodi oko 90% gasa u Rusiji. (11) Na prostoru bivšeg SSSR-a nalazi se 38%, a na Bliskom istoku 35% svetskih rezervi gasa. Rusija proizvodi preko 600 milijardi kubika gasa godišnje i ima oko 50 triliona kubika potvrđenih rezervi. Gasprom je u Evropu izvezao 156 milijardi kubika gasa 2005. godine, a najveći kupci su Nemačka, Italija, Turska i Francuska. Severnoevropski gasovod imaće kapacitet od 55 milijardi kubika gasa namenjenog Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj i Danskoj, a planirano je da bude završen do 2013. godine. Rusija će konsolidacijom i delimičnom privatizacijom Gasproma učvrstiti položaj najvećeg svetskog proizvođača gasa. On je među desetak najvećih svetskih kompanija po tržišnoj kapitalizaciji (oko 250 milijardi dolara) i postepeno zamenjuje Topolje i oklopne divizije, kao predstavnik meke, “gasne” moći Rusije. Ali, ključ ruskog uspeha u geopolitici ugljovodonika nalazi se u rukama Kazahstana.

Zrenje ideja u zidinama Kremlja

U pretposlednjoj deceniji dvadesetog stoleća Kremlj pokušava da pronađe čarobnu formulu preobražaja ekonomskog i političkog ustrojstva zemlje. Ovaj pokušaj, sva je prilika, osujetila je smrt Andropova, te će o njemu konačan sud dati istorija. Mihail Gorbačov bio je začetnik drugačijih, revolucionarnih promena u Sovjetskom Savezu. Od dolaska Jeljcina na vlast promišlja se položaj Rusije, uz očevidne razlike od jedne do druge škole mišljenja u spoljnoj politici, ekonomiji, kulturi i nauci. Među prvim temama bio je odnos Rusije prema Zapadu, posebno Evropi i SAD. Neodmereno i skoro neprijateljsko ophođenje Evrope smeta ruskom vrhu jer Rusi sebe smatraju delom zapadnoevropske kulture, bilo da su sa Dalekog istoka ili juga Rusije. (12) Držanje Evrope koja voli da tuži i sudi “ruskoj pomamnoj trojki” suzilo je manevarski prostor Putinu, pa se ovaj okrenuo Aziji, gde Kina, Indija i Iran zaokupljaju najveću pažnju, mada nisu zapostavljeni ni Severna Koreja, Japan i Bliski istok. U ruskoj politici uočavaju se brojne škole mišljenja, ali najvažnije grupe su tradicionalisti, pragmatisti, multipolaristi i neoimperijalisti. (13)

Tradionalisti su na sebe skrenuli pažnju u vreme raspada Sovjetskog Saveza. Opisivani su kao tvrdolinijaši, komunistički konzervativci i sledbenici klasičnih geopolitičkih teorija devetnaestog stoleća, koji pružaju otpor Gorbačovu. Zagovaraju mišljenje da politički i vojni ekspanzionizam, radi sticanja kontrole nad prirodnim resursima, međunarodnim saobraćajnicama i drugim važnim strategijskim tačkama, čini srž svetskih odnosa. Političke ideje pozajmljuju i od slavjanofila i evroazijaca. (14) Tradicionalisti smatraju da su SAD glavna opasnost po ruske interese, a NATO američko oruđe za kontrolu Evrope i opkoljavanje Rusije pomoću marionetskih režima i vojnih baza raspoređenih na njihovim teritorijama. Da bi predupredila pretnje, Rusija treba da sačuva masivan nuklearni arsenal, ojača konvencionalne snage neophodne za veliki rat u Evropi i uspostavi savez sa novim nezavisnim državama nastalim od bivšeg SSSR-a. Prirodni ruski saveznici bili bi Indija, Iran, Kuba, Venecuela, muslimanske zemlje, dok je Kina potencijalni saveznik. Oni su uvereni u to da je Rusija predodređena da obnovi veliku, samodovoljnu evroazijsku imperiju utemeljenu od Slovena i Turaka. Među zagovornicima ove škole mišljenja ima dosta oficira i visokih komunističkih funkcionera.

Posebnu grupu čine poklonici evroazijstva koji svoj identitet grade nasuprot zapadnom liberalizmu i atlantizmu. Evroazijska desnica u Rusiji smatra da se hladni rat ne može tumačiti kao sukob kapitalističkog Zapada i socijalističkog Istoka. Među zagovornike evroazijske ideje spadaju Dugin, Prohanov, Zjuganov, Žirinovski. (15) Svima je zajednički geopolitički diskurs, svojstven uticajnim pripadnicima političke i kulturne elite. Izgleda da apstraktno evroazijstvo nema značajniji uticaj na tekuću politiku pošto dve trećine populacije Rusije zemlju smatra evropskom i to nije trajno opredeljenje većine stanovnika. (16)

Prema mišljenju pragmatista, modernizacija je sinonim zapadnjaštva, a Rusija je sastavni deo Evrope i judeo-hrišćanske civilizacije. Ona može biti demokratska ili izvan svetskog sistema. Zapadnjaci zagovaraju evropsku strategiju Rusije i misle da vojna snaga država nije važna kao nove tehnologije, razvoj ljudskog kapitala i socijalnih novotarija. Smatraju da najveća opasnost za zemlju dolazi od lokalnih sukoba niskog intenziteta, proliferacije oružja za masovno uništavanje, terorizma, kao i trgovine drogom, ljudima i sl. Pošto je prošla opasnost od velikog sukoba u Evropi ili sukoba sa SAD, Rusiji su potrebne male, mobilne, dobro opremljene i uvežbane snage za borbu protiv terorista na rubovima zemlje. Nuklearno oružje služi za odvraćanje Kine. Pragmatista ima među intelektualcima, novinarima i u akademskom svetu. Njihove ideje doživele su procvat u vreme prvog mandata Jeljcina i ostavile su dubok trag u političkom životu zemlje.

U drugoj polovini prošle decenije među visokim političarima i u akademskim krugovima nastao je tzv. multipolarni koncept ruske spoljne politike. Jedan od njegovih najpoznatijih predstavnika je bivši premijer Rusije Jevgenij Primakov. On i njegovi istomišljenici smatraju da je kraj hladnog rata čitav Zapad pretvorio u više “centara moći” koji se kreću duž različitih geopolitičkih vektora. Multipolaristi misle da međunarodne prilike određuju međusobni odnosi najvećih sila: Rusije, EU, Japana, Kine i SAD. Da bi kapitalizovala svoj položaj, Rusija treba da obrazuje neformalnu koaliciju sa Kinom i Indijom. Ova ideja 1998. godine nije izazvala posebnu pažnju Delhija i Pekinga. (17) Glavni cilj njegovog zalaganja za model multipolarnog sveta bio je povratak ruskog uticaja na centralnu Aziju. Zato rusko-iranske veze dobijaju status strateškog saveza. Drugi deo plana Primakova odnosio se na zemlje Zajednice nezavisnih država, posebno one čije su veze sa Zapadom nepostojane. Spoljnopolitičke ideje Primakova produbio je i oživotvorio Putin kroz očvršćavanje veza sa Kinom, Indijom i Iranom. Primena načela gipkog multilateralizma dovela je do značajnih personalnih promena u Kremlju. Klasu vašingtonskih poslušnika Putin zamenjuje novom, koja više voli kapitalizam i Rusiju nego Zapad. Nju podržavaju Rusi, a ne stranci. (18) Oni će u narednim decenijama pokušati da izgrade rusko carstvo privlačno za značajan deo čovečanstva.

Na evolutivnoj lestivici političkih ideja posebno mesto zauzimaju neoimperijalisti, koji poslednjih godina nadograđuju multipolarni koncept spoljne politike Rusije. Njihov dalji razvoj zavisiće od događaja u narednoj deceniji.

Suživot sa jakom Rusijom

Raspadom SSSR-a Rusija se vratila dva stoleća unazad, u davnu istoriju. I pored toga, geopolitička i geoekonomska magija osovinskog prostora iznova raspiruje nemir angloameričkih geopolitičara i podstiče bojazan da bi ona mogla ući u različite vrste ekonomskih, bezbednosnih i diplomatskih aranžmana sa Nemačkom, Francuskom, Iranom ili Kinom. (19) Blagodareći američkoj neobuzdanosti i sve očiglednijem splašnjavanju njene imperijalne energije, evropske i azijske države su primorane da sarađuju sa Rusijom i da joj tako pomažu u obnovi moći koja može dostići kolosalne razmere. Prednost protivnika američke premoći jeste njihova motivacija, kao i udaljenost SAD od evroazijske ploče. S druge strane, raznovrsne koalicije Rusije nisu potpune pošto su taktičke prirode.

Relativno miroljubivi odnosi SAD i Rusije, uspostavljeni za vreme perestrojke, poljuljani su već 1995. Katalizator je bio “posao stoleća”, sporazum kojim je septembra 1994. uređeno iskorišćavanje nafte između azerbejdžanske vlade i zapadnih kompanija. Ubrzo je američko ministarstvo energetike objavilo procene da se u Kaspijskom basenu nalazi oko 200 milijardi barela nafte. (20) Velika nalazišta nafte odjednom postaju privlačna zapadnim kompanijama pošto obećavaju lako bogaćenje. Osim toga, svaki korak koji ometa oporavak Rusije bio je dobrodošao. Procene o velikim rezervama nafte, njihov značaj za svetsku i rusku politiku, omamljujuća lukrativnost i polet američkog misionarstva doprineli su da Kavkaz i centralna Azija dođu u žižu interesovanja. Širok pojas koji zauzimaju Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Uzbekistan, Turkmenistan, Azerbejdžan, Jermenija, Gruzija i Avganistan označeni su kao evroazijski (globalni) Balkan. (21) Osim Jermenije i Avganistana, ostale zemlje iz ovog pojasa nemaju sasvim jasno istorijsko, kulturno, ekonomsko, nacionalno i geopolitičko utemeljenje. Američko okretanje evroazijskom Balkanu i centralnoj Aziji poklapa se sa prvom vojnom intervencijom Rusije u Čečeniji. Tadžikistan je bio relativno blagonaklon prema Rusiji. Kazahstan i Kirgizija pokušali su da unaprede odnose sa Zapadom i da očuvaju veze sa Rusijom, a Uzbekistan se posle raspada SSSR-a udaljio od Rusije. (22)

Sveobuhvatan i nezadrživ pritisak NATO pakta na čelo ruske diplomatije dovodi Jevgenija Primakova. Njegova istančana i pronicljiva politika dala je sasvim skromne rezultate. Ali, Putin nastavlja politiku učvršćivanja položaja Rusije u centralnoj Aziji i ubira njene plodove. Pomogle su mu i neke okolnosti. Prvobitne procene zaliha nafte i gasa u kaspijskom regionu (nazivan je nova Saudijska Arabija) umanjene su na 30-70 milijardi barela. Analize ekonomskih, socijalnih i političkih kretanja u zemljama regiona uticale su da elan titana naftnog biznisa splasne. Istovremeno, Zapad uviđa da se države centralne Azije sporo demokratizuju, a njihovi lideri sve češće Rusiju smatraju za pouzdanijeg saveznika od NATO pakta i Amerike. (23) Putin dalje razvija Primakovljevu strategiju raslojavanja ZND uspostavljanjem raznovrsnih bilateralnih odnosa. Napokon, “obojene revolucije” u zemljama na rubu Rusije dovele su do preokreta u Uzbekistanu. (24)

Potencijalni saveznici SAD na rubu srednje Azije su Turska, Izrael, Iran i Indija. Značaj bliskoistočne nafte za Ameriku i ostatak sveta (25) potvrđuju i nastojanja da se Iran, silom ili milom, prikloni Americi. Pretnje Iranu, uz istovremeno isticanje Turske kao sekularne države, mogle bi potonju dovesti u teškoće. Turska i Iran zgodne su za poređenje učinka američkih i ruskih saveza, prve sa ateističkim, a druge sa režimom pod snažnim uticajem islama. Najbolji pokazatelj biće očuvanje teritorijalne celovitosti zemlje (Kurdi), učinak savezničkih i neprijateljskih alijansi, bezbednost države i njen razvoj. Zapadni i ruski eksperti često su podozrivi prema saradnji pravoslavne Rusije i Irana, čiji su muslimani nemirni. No, valja imati u vidu da Rusija ne može da ostvari svoju zamisao apsolutnog suvereniteta bez podrške dela muslimanskog sveta. Napokon, interesi Irana i Rusije se dopunjuju: prvi su regionalni, drugi interkontinentalni.

Neprijateljstvo Irana i izraelsko-palestinski sukob američku bliskoistočnu i centralnoazijsku politiku dovode u pitanje. Pored toga, u ovom regionu ponovo se pojavljuje Rusija, premda je izgledalo da je njen snažan uticaj daleka prošlost. (26) Kao jedini pouzdani saveznici Amerike ostaju Japan i EU kojima je potrebna nafta, ali su njihove armije slabe. SAD ozbiljno računaju sa vojnom i demografskom slabošću Evropljana i Rusa pri održavanju premoći u zoni globalnog Balkana. No, ekonomski jaka Evropa sve češće se suprotstavlja američkoj politici na Bliskom istoku. Irak i Liban to najupečatljivije dokazuju. S druge strane, Japan je daleko i ophrvan je kako unutrašnjim nedoumicama, tako i odnosima sa opreznim susedima (Kina, Koreja, Rusija).

Metastabilno stanje u Iraku i na Bliskom istoku pogoduje Rusiji. Prvenstveno zbog uvlačenja Amerike u teške i beskrajne iračke borbe i zaoštravanja američkog sukoba sa muslimanima. Irak je privlačan za borce protiv Amerike poreklom iz različitih krajeva sveta (susedne zemlje, Kavkaz, srednja Azija). Najposle, sukobi utiču i na cenu nafte. Trezveni deo američke političke elite s razlogom smatra da je stabilizacija Iraka od presudnog značaja. Budući da je nemoguća pobeda u Iraku, prihvatljivo rešenje za Amerikance ne može biti ni pobedničko ni gubitničko, već svojevrsna pobednička nepokolebljivost. (27)

Pred Rusijom, Kinom, Indijom i EU je veliki izazov: neobuzdana moć SAD. Svaki od nevoljnih saveznika želi da izbegne snažan pritisak SAD i tako sebi stvori veći manevarski prostor. Ali, nijedan od njih pojedinačno ne može značajnije uticati na SAD.

Najveća ruska teškoća nije ni ekonomija ni odbrana, već demografija. Donja granica brojnosti koja Rusiji garantuje apsolutni suverenitet je oko 250 miliona žitelja. Nedostatak stanovništva, u prvo vreme, može se nadoknaditi kontrolisanim prepuštanjem prirodnih resursa i uvozom radne snage iz inostranstva. (28) Ovakva će politika ekonomski i politički snažiti samu Rusiju i povećavati njen geopolitički ulog, ali i aspiracije suseda. Ideja apsolutnog suvereniteta Rusiju će nagnati da kroz složen sistem bilateralnih odnosa neupadljivo napušta tranzicione saveze i smanjuje obaveze, a istovremeno pojačava svoj uticaj. Potpuni prelaz na sistem bilateralnih sporazuma značio bi da se ona oseća snažnom i umešnom da diriguje koncertom zvanim Evroazija.

Zbog svega ovoga, Zapad (pre svega Amerika) osujećuje svaki pokušaj obnove bivšeg SSSR-a. Šta više, Sjedinjene Dr žave imaju velike planove sa susedima Rusije (Ukrajina, Azerbejdžan, Kazahstan, Gruzija i Uzbekistan). Predstavnici američke geopolitike smatraju da jedina realna ruska geostrateška opcija jeste transatlantska Evropa, budući da je Rusija za Ameriku suviše slaba da bi joj bila partner, a prevelika da bi bila pacijent. (29) Američka dilema o tome da li Rusija može biti moćna i istovremeno demokratska razrešena je negativno. (30) Osovinska zemlja (današnja Rusija) nikada ne može biti dovoljno slaba (demokratska) da bi bila siguran i bezopasan partner. Stoga, Zapad transatlantsku ponudu čini galantno budući da Evroamerika nema nikakve teritorijalne pretenzije prema Rusiji koje bi Kina mogla imati. (31) Ova ponuda Evroamerike ostvarila bi se ako bi Rusija pristala na realističnu regionalnu politiku i ako bi jasno i nedvosmisleno prihvatila nezavisnu Ukrajinu bez promene granica, uz priznanje njene nacionalne samosvojnosti. (32) Premda poslednje izgleda teško ostvarivo, valja imati u vidu da je pre samo 60 godina i za stratege hladnog rata u Americi ideja nezavisne Ukrajine izgledala skoro neostvariva, posebno u današnjim granicama. Danas je ona stvarnost.

Da li je moguća “pluralizovana” Evropa bez Rusije, u kojoj bi Ukrajina bila njen protivnik, ostaje da se vidi. Zamisao da se pomoću Kine ucenjuje Rusija, omiljena na Zapadu, podjednako je opasna za sve tri strane. Jer, ako bi se ostvarila pretnja i podsticaj Kine bio uspešan, politički Zapad bi nestao. Kina, s druge strane, nema razlog da uđe u sukob sa Rusijom ako već može da vlada polovinom Azije (i sveta) i tu bude uticajnija od samog Zapada. Pred Kinom je izazov koji se zove Japan, Australija, Indonezija, neposredno susedstvo. Za nju bi današnja Rusija bila preveliki zalogaj. Međutim, veliki i bespoštedni prolivači krvi ne prezaju od toga da je uvuku u opasne zaplete. Surevnjivost Kine i Indije, Kine i Japana, Amerike i Kine prava su tričarija u odnosu na mogući sukob Kine i Rusije.

Dilema Kine je da li da stupi u savez sa stešnjenom Rusijom i Iranom kako bi oslabila pritisak prejake Amerike, ili da stupi sa njom u neizvesne razgovore o Tajvanu i drugim pitanjima važnim za njenu budućnost. Ova nedoumica određuje rusku taktiku predupređivanja kineske kolebljivosti. (33) Za razliku od kineskog, američki stav je jasan: nepotreban je kompromis sa poraženim ruskim rivalom. (34) Uz sve, po mišljenju Amerikanaca, Rusija je kod većine srednjoevropskih vazala nailazila na kulturni prezir, a još više kod njenog glavnog i sve agresivnijeg saveznika Kine. (35) Na temelju ovog shvatanja izniklo je uverenje uglednih analitičara svetskih zbivanja da će ishod duela SAD–Kina odrediti Rusija. (36) Mnogi od njih misle da Putinov pokušaj da Rusiju stavi na noge neće uspeti. (37) Ova mišljenja nemaju u vidu da su Kina i SAD pomorske sile i njihovu neprikosnovenost jedino bi moglo osigurati gospodarenje nad srcem evroazijskog kopna. Ovaj prostor je u središtu velike šahovske table, rastegnute od Lisabona do Vladivostoka, na kojoj traje igra. (38) Igru vodi Amerika, neponovljiva prekomorska supersila. Za vladavinu velikom “šahovskom tablom” Amerika nema potrebnu dubinu moći, izraženu kroz neposrednu kontrolu. (39) Utoliko je neostvareni zadatak Amerike teži: da zavlada i vlada Evroazijom i celim svetom sa kontinenta samodovoljne sile. Pored svega, ona mora da motri na evroazijsku šahovsku tablu i figure koje se po njoj kreću, svesna da se igra postepeno prenosi i na, doskora neprikosnoven, severnoamerički kontinent. Ameriku nove (ne)prilike u Evroaziji teraju da preispita svoje mogućnosti u složenoj igri u kojoj se povećava broj polja i figura, a smanjuje manevarski prostor. Jedina koja može da uputi izazov Americi jeste Rusija, ma koliko to prosečnom čitaocu zapadnih novina izgledalo naivno. A tako će, sva je prilika, ostati sve dok potonja ostane nepodeljena i slobodna.

Tajna američkog uspeha – Evropa bez Rusije

Sudbina Evrope rešava se u Vašingtonu, a presuđuje u Moskvi i Pekingu. Poslednjih decenija u literaturi je preovladao stav da je američka premoć u svetu neponovljiva. Američko osećanje izuzetnosti izmešano je sa samoljubljem. Naime, sve dosadašnje imperije (rimska, kineska, mongolska, britanska) negovale su monokulturnu premoć. Amerika kontroliše kopno, more, vazdušni prostor i istovremeno vrhuni na vojnom, ekonomskom, tehnološkom i kulturnom polju. Ovakva raznovrsna moć čini je sveobuhvatnom silom. (40) Američki imperijalni trijumfalizam, pored liberalnog i demokratskog društva, u prvi plan stavlja najgrublju, vojnu moć. Izražena kroz beskrajno pregovaranje, šatl-diplomatiju, kompromise, moć biva zamenjena nazivom grada Vašingtona (41) i tako iz sfere metafizike i psihologije prevedena u sferu realnog, geografskog. Američka politika postaje jedino utočište svetske moći, uokvireno Atlantikom i Pacifikom.

Američki imperijalni san je potpuno savezništvo sa podržavljenim bivšim sovjetskim republikama, stabilizacija globalnog Balkana, eksploatacija njegovog energetskog blaga i osujećenje autonomne Panevrope. Vašington priželjkuje Evroaziju sa upečatljivim američkim vojnim i političkim prisustvom, gde Evropa i Japan i dalje neguju vojnu bezazlenost i zaštitništvo prekookeanskog saveznika. Američke aspiracije ohrabruje i vitalna statistika Evrope i Japana, čiji narod stari brže od Kineza, Indusa ili Arapa. Stručnjaci ne veruju da će Putinova ekonomska inicijativa uticati na rast nataliteta, a širenje EU na istok samo privremeno može nadoknaditi manjak radne snage. (42) Američka imperija, s vremena na vreme, glasno se raduje teškoćama koje iskrsavaju pred državnike EU. Njeno likovanje znakovito je u debatama o evropskom širenju prema tzv. zapadnom Balkanu. Brutalna atomizacija ove regije izgleda kao sletska vežba upriličena u čast evropskog, vojnog i političkog, pokoravanja Americi. Iz tog razloga Amerika ne uzima ozbiljno posebne odnose Evrope sa Rusijom. Ekskluzivnost dobrih odnosa sa Rusijom zadržava za sebe.

Za praskovitu američku i umešnu britansku diplomatiju, istrajne u osujećivanju prijateljstva između nemačke Evrope i Rusije, ovo je najveći izazov u poslednjem stoleću. Odlično ga je oslikala užasnutost vođa Poljske, pribaltičkih republika i Ukrajine, izazvana saradnjom Rusije i Nemačke bez njihove saglasnosti. Ovu reakciju valja razumeti pošto Evrorusija diskredituje njihovu posredničku ulogu. Državnici zemalja novog sanitarnog kordona, smeštenog između zapadne Evrope i Rusije, često gube iz vida da je hladni rat, u času raspada SSSR-a, porodio ideju saradnje Rusije i Evrope. Istina je da članice “mlade Evrope” ne nailaze na otpor u Briselu i Vašingtonu, već dobijaju prećutnu ili šaputavu podršku za suprotstavljanje Moskvi i Berlinu. Kremlj na to gleda sa podozrenjem i prekide u krvotoku svojih interesa, ponekad, pokušava da premosti na maštovit, ali i grub način. Antiputinsku i antirusku Evropu brinu ruske divizije, ali i gasovodi i naftovodi Gasproma i Rosnjefta . Rusija nije poželjna ni kao vojna, a ni kao ekonomska sila. (43) Ta uznemirenost iznedrila je predlog (brzo skrajnut) da se promeni granica teritorijalnih voda naspram Finske kako bi se predupredila gradnja podvodnog gasovoda u Baltičkom moru. (44) Ogorčenost i nedoumice “mladih Evropljana” upućenih ka Nemačkoj, a posebno Rusiji, nije imao čak ni liberal utopista Hajek, koji primećuje da je budućnost Engleske “povezana sa budućnošću Evrope i, dopalo se to nama ili ne, budućnost Evrope će se najvećim delom odlučiti onim što će se dogoditi u Nemačkoj”. (45) Današnja nemačka politika, posle dva izgubljena svetska rata, okrenula se saradnji sa susedima, pre svega Francuzima i Italijanima. Ni “stara” ni “nova Evropa” ne mogu bez uljudnog susedstva sa Rusijom. To je jasno Rimu, Parizu i Berlinu, ali nije Varšavi, Kijevu i Tbilisiju. Ne samo radi podmirenja energetskih potreba zapadne Evrope, već i kulturnih, vojnih, naučno-tehnoloških i ekonomskih veza. Posle skoro dve decenije od sjedinjenja Nemačke, Evropa je i dalje raspolućena. Ova protivrečnost ujedinjenja u podeljenosti traži svoje rešenje. Kako vreme prolazi, sve je jasnije da objedinjenje Evrope nije moguće bez Rusije. Ili će evropske zemlje ubediti Ameriku da mogu i same da grade ujedinjenu Evropu, ili će se obnoviti hladni rat. Današnja Evropa i Rusija zajedno imaju dovoljno hrane, vode, energije, oružja i romana preko potrebnih za spokojnu budućnost. Razdvojene, nemaju dovoljno ni devetnaestovekovnog romantizma.                       

Evroazijski rebus

Ukrajinsko pitanje glavno je za odnose i učtivu saradnju Rusije i Evrope. Ako Rusija uspe da pridobije federalizovanu Ukrajinu i stabilnu Belorusiju, onda će joj biti otvoren put ka Evropi i nezamenljiva ekonomska, kulturna i politička saradnja sa Nemačkom postaće stvarnost. U tom slučaju, njena nepregledna prostranstva i bogatstva naći će se nadohvat ruke bezbedne EU. Zauzvrat, Rusija će moći da razvije svoju ekonomiju i ostvari ideju apsolutnog suvereniteta. Do tog cilja Rusija i Evropa morale bi proći dug i krivudav put, čak i uz prećutnu saglasnost Velike Britanije i SAD. Ako, pak, Ukrajina bude puko sredstvo (teritorijalna hipoteka) Evroamerike za dalekosežne ciljeve u Sibiru i na istoku Rusije, onda će Evropska unija, za duže vreme, ostati ekonomski i politički nedovršena tvorba. Sibir ne može biti samo azijski sve dok postoji Evroamerika. A ne može biti ni samo evropski dok Rusi snagom oružja i duha budu srčano branili svoju zemlju. Pre ili kasnije, sa prekomorskim saveznikom ili bez njega, Evropa će se suočiti sa ojačanom Rusijom koja nije zaboravila ponižavajuće razbijanje SSSR-a i ishitrenu podršku ukrajinskoj galicističkoj rusofobiji. U centralnoj Aziji, za središnu zemlju, najvažniji su Kazahstan i Iran. Ako su ove zemlje izvan pažnje Evropljana, one nikada ne izlaze iz vidokruga Kine i Indije. Kazahstan je važan za geopolitiku ugljovodonika, a Iran je njen garant. Napokon, stanje neutralnosti na kineskoj granici i odmereni odnosi sa Japanom jamče nepovredivost istoka Rusije.

Državice nastale od olupina Varšavskog pakta i SFRJ bile su u prilici da se suoče sa hirovitom geopolitičkom stvarnošću prostora Evroazije. Koliko god izgledala unipolarna, ona nikad nije izgubila multipolarnost. Pre bi se moglo reći da je pred očima čovečanstva izranjao privid unipolarnog sveta. Čak i u vreme Dejtonskog sporazuma. Jer, šta su jedna ili dve decenije u životu država, naroda i imperija? Ovo jednostavno pitanje podstiče sumnju u uspešnost politike Zapada koju je vodio u proteklih nekoliko decenija (stoleća?) prema istočnom delu Evrope i ostalom svetu. Nedoumica je u čemu se ogleda naprednost političkih i kulturnih elita malih evropskih država zaštićenih NATO kišobranom koje su bez mnogo mašte krijumčarile površno studirane političke, kulturne i ekonomske obrasce sa Zapada? Da li su velike ideje koje je iznedrio svet (najčešće nazivani Zapad) dovoljne za opstanak društava ako ih oživotvoruju elite ne baš fine sorte i sasvim skromnih vrednosti?

U odgonetanju globalnog geopolitičkog rebusa učestvuje više zainteresovanih strana. Neke od njih geografski nisu u Evroaziji. Premda nisu jedini, Evropljani su možda najpozvaniji da ga rešavaju. Oni su u prednosti na zapadnoj, dok Japanci i Kinezi imaju prvenstvo na istočnoj strani evroazijskog kontinenta. Oko toga skoro da nema nedoumica. One nastaju kada se pokrene, skoro vraško, rusko pitanje. Nevolja je što nesaglasnost oko njega istrajava, od vremena Dostojevskog do današnjeg dana. Zato je u Evropi bilo mnogo ratova i kratkoročnih savezništava, a malo mira. Danas, kao i ranije, Rusija je osamljena na vetrometini istorije i trgovačke pohlepe, koja će trajati sve dok teritorijalnost država ne anihiliraju kosmička prostranstva. A dotle, Zapadu ostaje strah od ruske zastrašujuće trojke, koja juri kroz stepu bez volje da se zaustavi ili pokaže manje oholosti i više praktičnosti. Filozofija politike, iznikla na nepreglednim prostranstvima stepa i bolnim grimasama Sibira, ne postupa ni po sopstvenim, a još manje po zamislima drugih jer su, kako primećuje junak Dostojevskog, “svi pravi ruski ljudi filozofi”. (46) Za praktičnog čoveka Zapada, opsednutog milionima i progresom, Karamazovi i ne mogu biti ništa drugo do četiri lude čiji je svet grdna i nerazumljiva ludnica. Šta za te ljude, lakome i nemarne prema granici, može biti fantastičnije od same stvarnosti?

Beograd, 16.10.2006.          

Fusnote:                                                                            

1. Milošević, Z. 2005, Rusko pitanje danas, Institut za političke studije, Beograd, str. 28.

2. Bush, G. 1990, Toward a new world order, obraćanje predsednika SAD Džordža Buša Kongresu 11. septembra 1990. godine, http://www.sweetliberty.org/issues/war/bushsr.htm

3. Blouet, B. 2004, The imperial vision of Halford Mackinder, The Geographical Journal , vol. 170, str. 322-329.

4. U.S. Objectives with respect to Russia, NSC 20/1, August 18, 1948. Posebno videti odeljak V,   The Pursuit of O ur Basic Objectives in Time of War, str. 31-52.

5. U.S. Objectives with respect to Russia, isto, str. 31-52.

6. U.S. Objectives with respect to Russia, isto, str. 31-52.

7. U.S. Objectives with respect to Russia, isto. str . 31-52.

8. Balzer, H. 2005, Vladimir Putin on Russian Energy Policy, The National Interest Winter 2005/06, http://www.nationalinterest.org/ME2/ default.asp

9. Nikolaci, M. 2005, Moć nafte. Limes plus 1, str. 83-96.

10. Nikolaci, M. 2005, isto, str. 83-96.

11. Nikolaci, M. 2005, isto, str. 83-96.

12. Karačolo, L. 2005, Važno je biti Rusija, Limes plus 1, 7-20

13. Fedorov, Y. E. 2006, ' Boffins ' and ' Buffoons ': Different Strains of Thought in Russia ' s Strategic Thinking Chatham House, March 2006, REP BP 06 /01, str. 1-7.

14. Fedorov, Y. E. 2006, isto, str. 1-7.

15. Graham, S. 1999, The masks of Proteus: Russia, geopolitical shift and the new Eurasianism, Transactions , Institute of British geographers NS 24, str. 481-500.

16. O`Loughlin, J. i dr. 2005, isto, NS 30, str.   322-335.

17. Pant, H.V. 2004, The Moscow-Beijing-Delhi “Strategic triangle”: an idea whose time may never come, Security Dialogue , vol 35(3), str. 311-328.

18. Kjeza, Đ. 2005, Zašto Putin ne može da uspe, Limes plus 1, str. 21-33.

19. Bžežinski, Z. 1999, Velika šahovska tabla , CID Podgorica, str. 55-56. Ovim inspirisan Bžežinski kaže: “Potencijalno najopasniji scenario bi bila velika koalicija Kine, Rusije i možda Irana, jedna antihegemonistička koalicija koja ne bi bila napravljena na osnovu ideologije već zbog zajedničke muke. Ona bi po obimu i veličini podsećala na raniji izazov kinesko-sovjetskog bloka, mada ovog puta bi Kina bila najverovatnije lider, a Rusija sledbenik.” I nastavlja: “Isto tako malo verovatna mogućnost, ali se ne sme potpuno isključiti, velikog prestrojavanja u Evropi, tako da se napravi neki tajni nemačko-ruski sporazum ili francusko-ruska antanta. Očigledno da postoje istorijski presedani za oba ova saveza, a oni se mogu javiti samo onda ukoliko dođe do potpunog zastoja u evropskom ujedinjenju ako bi se odnosi između Evrope i Amerike vidno pogoršali. Zaista, u okviru ove druge mogućnosti, može se zamisliti evropsko-rusko usaglašavanje oko proterivanja Amerike sa kontinenta. Na ovom stupnju sve ove varijante izgledaju neverovatne.” Bžežinski, Z . 1999, Velika šahovska tabla , CID Podgorica, str. 55-56.

20. Dannreuther, R. 2001, Can Russia Sustain Its Dominance in Central Asia, Security Dialogue , vol. 32(2), str. 45-258.

21. Bžežinski, Z. 1999, isto, str. 119.

22. Dannreuther, R. 2001, isto, str. 245-258.

23. Američki državni sekretar Kondoliza Rajs smatra da “Amerikancima u centralnoj Aziji stvari, kada je reč o nafti i gasu, izmiču kontroli. Rusi su tu gde već jesu (zahvaljujući gasovodima i naftovodima SSSR), a Kinezi su se razmileli i svakog časa vade spremljenu čekovnu knjižicu”. NIN   br. 2891, od 25.5.2006, str. 53-54.

24. Gajić, S. 2005, Preokret u srednjoj Aziji , 23.8.2005, http :// www. nspm. org. yu / Komentari. htm

25. Brzezinski, Z. 2005, Interview, The Middle East Policy , vol. XII (2), Summer 2005.

26. Brzezinski, Z. 2004, Američki izbor: Globalna dominacija ili globalno vodstvo, Politička kultura Zagreb, CID Podgorica, str. 54.

27. Brzezinski, Z. 2006, The Real Choice in Iraq, The Washington Post , January 8, str. B07

28. Dobar primer je Rosnjeftova inicijalna ponuda akcija na berzama u Londonu i Moskvi, koje će kupovati Kinezi, Indusi, Malezijci, Rusi i zapadni investitori.

29. Bžežinski, Z. 1999, isto, str. 112.

30. Bžežinski, Z . 1999, isto, str. 52.

31. Bžežinski, Z . 1999, isto, str. 113.

32. Bžežinski , Z. 1999, isto, str. 113.

33. Dugin, A. 2006. Pekinu logičnee ostavat?s? s evrazi?sko? storon? barrikad. 26.04. http://www.km.ru/comment /index. asp? data =26.04.2006%2012:00:00& archive = on

34. Bžežinski, Z. 1999, isto, str. 28.

35. Bžežinski, Z. 1999, isto, str. 14.

36. Moćne zemlje angloameričkog čovečanstva lakonskom uverljivošću preuveličavaju stvarnu moć različitih rubnih zemalja Evroazije. Valja podsetiti sa kakvom je strašću zapadna javnost raspravljala o Japanu kao velikom izazivaču SAD. Taj upečatljivi japanološki talas danas liči na sparušen jesenji list. Malo potom iskrsli su azijski tigrovi i konačno Kina. Na redu je Indija. Zapad je vešto stvarao privid neodoljivosti čas demografskog buma, čas tehnologoije, čas kulta kultura i civilizacija ili ekonomije obima. Jedino ideja celovite i samodovoljne Rusije na Zapadu može izazvati ledeni strah kao što puno jedinstvo EU i SAD može prestraviti sibirskog medveda. To nikako ne mogu biti Indija, Japan, a ni Kina. Kineske radnike, robove kulta ekonomije obima, disciplinovane medijskim opijumskim ratovima, predvodi kineska inteligencija nimalo ravnodušna prema vrednostima zapadnog dela čovečanstva.

37. Kjeza, Đ, 2005, isto, str. 21-33.

38. Bžežinski, Z. 1999, isto, str. 37.

39. Bžežinski, Z. 1999, isto, str. 37.

40. Bžežinski, Z. 1999, isto, str. 27-28.

41. Bžežinski, Z. 1999, isto, str . 31.

42. Semjuelson, R. 2006, Pozadina “nestašice” beba. The Washinton Post , 24.5.2006. Članak je prenela Politika od 26.5.2006, str. 6.

43. Puškov, A. 2006, Rossi? v?hodit na mirovu? arenu s mo?n?m ?konomičeskim kapitalom, 12.5.2006. http://uncensored.km.ru/

44. Nakon najave da će biti emitovane akcije ruske državne kompanije Rosnjeft oglasio se Džordž Soroš u dnevniku Fajnenšenel tajms i upozorio da bi to moglo ugroziti evropsko tržište energenata. Pregled , 28.4–2.5.2006, str. 15. Pored toga, američki koncern Monkrif oil internešenel traži od suda u Frankfurtu odštetu od osam milijardi dolara zbog izgradnje severnoevropskog gasovoda.

45. Hajek, F. 2002, Studije iz filozofije, ekonomije i politike, Paideia, Beograd, str. 52.

46. Dostojevski, F. M. 1975, Braća Karamazovi, Rad, Beograd, tom drugi, str. 334.