Batić Bačević

Gladna pravda

Lider najveće partije u Srbiji Vojislav Šešelj već 11 dana (ovaj tekst se piše 22. novembra) štrajkuje glađu u haškom zatvoru, ali se na parlamentarnim izborima zakazanim za 21. januar pojavljuje kao nosilac liste srpskih radikala. Koliko će taj štrajk doneti glasova radikalima, hoće li naneti štetu demokratskim strankama koje se zalažu za bespogovornu saradnju sa Tribunalom u Hagu, pitaju se istraživači javnog mnjenja i šefovi izbornih štabova, dok razmišljaju kako da krenu u još jednu akciju odbrane demokratije, srpstva ili šta se već na ovogodišnjem odbrambenom meniju nalazi. I Srbija se ponovo nalazi u staroj, nerazrešivoj raspravi.

Uopšte me ne zanima kako se oseća, sigurno mu je bolje nego nesrpskim porodicama koje su morale da odu iz Srbije, nezavisnim novinarima koji su morali da odgovaraju po sramnom zakonu o informisanju ili ljudima koji su u njegove priče poverovali pa su, na kraju, izgubili sve i našli se u nekom izbegličkom kampu, bez porodice, reći će ekstremniji predstavnici demokratske, evropske opcije u Srbiji.

Vojislav Šešelj brani osnovne srpske interese jer ne želi da učestvuje u opasnom procesu protiv srpskog naroda, on jako dobro razume da nikakva odbrana od besmislene optužnice ne može da bude smislena i, na kraju, nijedan političar u Srbiji nije uspeo da u svom životu robija kod Tita, Slobodana Miloševića i Karle del Ponte, kažu branitelji lideri radikala, koji napominju da im u glavama užasno zveči ćutanje drugih stranaka, nevladinih organizacija i medija o Šešeljevom štrajku.

Može li, dakle, lider radikala da očekuje razumevanje, podršku ili, bar, sažaljenje? Jasno je da je u raspolućenoj Srbiji takvo pitanje već dovoljno da se pokrene lavina diskvalifikacija, javnih prozivki, i ispitivanje moralne podobnosti uže i šire porodice, koje nema nikakvih granica i zakonskih rokova. Svako ko se usudi da kaže kako bi i radikali morali da imaju neka ljudska prava, mogao bi da se ispiše iz uljuđenih, kultivisanih beogradskih krugova, koji udarnički rade na denacifikaciji Srbije. Vrlo brzo bi mogao da postane jatak Ratka Mladića, vozač hladnjače sa leševima nedužnih civila ili, ako ima sreće, običan saradnik svih tajnih službi u Srbiji. Ali ipak, ima li taj užasni zatvorenik, to radikalsko čudovište, neka ljudska prava? I hoće li neko u Srbiji o tome nešto da kaže?

Vojislav Šešelj je, posle bračnog para Milošević, bio najznačajnija figura u režimu koji je vodio Srbiju u poslednjoj deceniji 20. veka od koje se Srbija neće oporaviti još nekoliko decenija, ako se od toga uopšte može oporaviti. Niko ozbiljan neće, međutim, reći da u čitavom kermesu veliku ulogu nisu igrali ni drugi ekstremisti na Balkanu koji su, na opštu histernaciju ovdašnjih liberala kosmopolita, ipak voleli da ponekad ubiju ili proteraju građane pogrešne, recimo srpske nacionalnosti ili da zapale desetine hiljada kuća kako žrtve ne bi previše mučila nostalgija za rodnim krajem.

Šešelj i politika koju je zastupao je, svejedno, poražena u oktobru 2000. godine, Srbija je od tada učinila neke ozbiljne korake na putu ka demokratskim društvima, ali izgleda nije odgovorila na staro, izanđalo pitanje – ima li demokratije za neprijatelje demokratije ili, na srpski način, može li neko ko ne pripada demokratskom bloku da se poziva na principe na koje se demokrate inače pozivaju.

Od odlaska u haški zatvor, lider radikala je odlučio da sa haškim sudom igra sasvim drugačiju igru od Slobodana Miloševića – polazeći od shvatanja da je optužnica obična pravnička sprdnja, Šešelj je odlučio da na to odgovori balkanskim humorom, uvredama ili poigravanjem sa živcima sudija i tužilaca. Ako on nije poštovao sud, zašto bi sud poštovao njega, kaže jedan od uglednih beogradskih pravnika. Značajan broj ljudi u Srbiji, izgleda, misli da nijedan ozbiljan sud na svetu ne bi dozvolio da mu optuženi sede u zatvoru skoro četiri godine a da proces protiv njih nije ni počeo. Ni druga poigravanja pravima optuženih osoba, od zdravstvene nege do prava branioca, nisu viđena u ozbiljnim demokratskim zemljama. Ako je međunarodna zajednica prihvatila lingvističku perverziju prema kojoj na području bivše Jugoslavije postoje srpski, hrvatski i bošnjački jezik (uskoro ćemo doživeti i crnogorski jezik), a u samom Sarajevu čak prevode sve materijale sa engleskog na tri “konstitutivna jezika”, niko ne može da objasni zašto je haški sud odlučio da za tu instituciju to međunarodno pravilo ne važi pa velikim srpskim nacionalistima dostavlja materijale na hrvatskom novogovoru. I obratno.

To su, međutim, sasvim nebitni detalji koji samo opisuju sumanuti politički triler u kojem lider najveće partije u Srbiji štrajkuje glađu, neki od “prijatelja stranke” veruju kako tim činom želi da utiče na kampanju u Srbiji ali i da disciplinuje svoju stranku, dok politički protivnici o tom činu jedinstveno ćute. Samo je Srpski pokret obnove, najljući protivnik radikalskog lidera uprkos starim kumovskim vezama, zatražio od Tribunala da zaštiti Šešeljevo pravo na život. I ma koliko to iritiralo “demokratsku javnost” u Srbiji, demokratske stranke u Srbiji bi zato morale da učine sve kako bi zaštitile njegova elementarna, ljudska prava, jer će samo takvim gestovima Srbija konačno izaći iz Miloševićevih bolesnih podela. Posle toga, te demokratske snage bi mogle da mirno i civilizovano pobede na izborima.