Hosein Askari

Iransko spasavanje Amerike?

Opširna debata o Iranu može se podeliti na dva okvirna perioda: pre i posle objavljivanja izveštaja Studijske gurpe o Iraku (Iraq Study Group - ISG). Izveštaj je ponovo osnažio debatu o angažovanju Teherana, ali bi diplomatske odnose SAD sa Iranom samo delimično trebalo posmatrati kroz iračku prizmu. Kada je Iran u pitanju, širi američki interesi takođe predstavljaju ulog.

Iran ne može zamahnuti čarobnim štapićem da bi zaustavio sektašku borbu koja uništava Irak – što mu kao sposobnost pripisuju oni skloniji angažovanju Irana, ali i oni koji se, nasuprot tome, zalažu za tvrd pristup. Uprkos rasprostranjenom mišljenju, Iran nema previše uticaja u Avganistanu, pošto je Teheran podržavao Ahmada Šah Masuda, koji se brutalno odnosio prema Šiitima. Ono što Iran može da učini je da do određenog stepena obuzda nasilje u Iraku i spreči njegovo širenje na Liban, Bahrein, istočnu Saudijsku Arabiju i male šeikate u Persijskom zalivu. Postoji još jedan razlog za angažovanje Irana. Logičan svršetak svih ostalih opcija daje lako zamisliv rezultat, i to sa užasavajućim ishodom po interese SAD.

Retoričke bombe

Izveštaj Studijske grupe o Iraku zalaže se da se bez gubljenja vremena uspostavi dijalog sa Iranom (i Sirijom) kao integralnom komponentom “nove iračke strategije”. Imajući u vidu preokupiranost SAD iranskim nuklearnim programom, naročito pozitivne su preporuke ISG o dijalogu bez ikakvog prethodnog uslovljavanja. Nema čvrstih dokaza za optužbu da Iran namerava da razvije nuklearne bojeve glave, a čak i da je imao takve namere, sve ukazuje ?? od tog cilja udaljen godinama. Ipak, Bušova administracija nastavlja da insistira na suspendovanju iranskog “programa obogaćivanja”, pre nego što dođe do ikakvog dijaloga. Ovakav pristup SAD ne samo da je učvrstio režim u Teheranu, već je i naveo veliku većinu Iranaca da stane u odbranu onog što oni smatraju pravima svoje nezavisne nacije.

Da li Iran ima na umu obogaćivanje uranijuma do nivoa potrebnog za nuklearno oružje – ne znam. Ono što je očito jeste da se Iran oseća nesigurno posle podrške koju su Sadamu Huseinu pružile zemlje pod vođstvom SAD tokom iračko-iranskog rata, te nakon američke okupacije Iraka i Avganistana, kao i zbog američkih baza koje ga sa svih strana okružuju. Uz to, negativna retorika Bušove administracije nastavlja da raspiruje anksioznost Teherana.

Kao što je ISG ustvrdila, SAD nemaju drugog izbora sem da počnu dijalog sa Iranom -bez uslovljavanja. Angažovanje oko Irana, uz druge promene u politici, moglo bi pomoći Americi da postepeno povrati svoj izgubljeni uticaj na Bliskom Istoku, da sačuva američke živote i imovinu i da izbegne širi konflikt koji bi mogao da ugrozi čitav region, čak i svet. Iran je zbog svoje spremnosti da se po određenim pitanjima suprotstavi Vašingtonu, stekao kredibilitet u regionu i nalazi se u jedinstvenoj poziciji da pomogne Sjedinjenim Državama da poboljšaju svoj imidž širom muslimanskog sveta. Zbližavanje sa Iranom i mirniji Irak omogućili bi SAD da nastave svoje prisustvo u nekim od zemalja Persijskog zaliva, ali ukoliko Sjedinjene Države budu primorane da napuste Irak, one mogu biti oterane i iz svih drugih zemalja u Zalivu. Budući da su SAD blisko poistovećene sa autokratskim arapskim vladarima u Persijskom zalivu, prinudno povlačenje Amerikanaca iz Iraka moglo bi inicirati široki narodni ”domino efekat”, koji bi primorao Sjedinjene Države da napuste sve zemlje u Persijskom zalivu.

Opcije politike prema Iranu

Koje su opcije politike SAD prema Iranu? SAD bi mogle da: bombarduju i izvrše invaziju na Iran u pokušaju da učine Teheran “lakšim za oblikovanje” i spreče njegov nuklearni program; mogu da pokušaju da proguraju sankcije UN ili da unilateralne sankcije ojačaju sankcijama “koalicije voljnih” (1); mogu da ignorišu Iran i nastave sa aktuelnim kursom u Iraku i na širem Bliskom Istoku; ili da otpočnu, bez uslovljavanja, dijalog sa Iranom.

Prva opcija bi, po mom mišljenju, rezultirala regionalnim ratom koji bi bio nepredvidiv i nemoguć za kontrolisanje. Dok je Buš navodio cenu nafte kao razlog za ostajanje na ratnom kursu u Iraku, bombardovanje Irana učinilo bi naftu retkom robom, dižući cene nebu pod oblake. Došlo bi do zastoja u svetskoj ekonomiji. Iranci i Muslimani širom sveta postali bi anti-američki raspoloženi kao nikada pre, a SAD bi morale da napuste Persijski zaliv.

Usvajanje efikasnih i sveobuhvatnih sankcija UN čini se neizvesnim jer je malo verovatno da bi Rusija, ili Kina, ili obe, na to pristale. Čak i kad bi Sjedinjene Države sastavile koaliciju, Rusija, a naročito Kina, mogle bi da snabdeju Iran većinom uvoznih potreba. Što je najvažnije, sankcije su porozne i zahtevale bi efikasnu pomorsku blokadu Irana. Ovo bi se u Teheranu shvatilo kao povod za rat a moglo bi da dovede i do konflikta Amerike sa Kinom i Rusijom. Iran bi mogao da uzvrati prestankom izvoza nafte pošto ima dovoljno strane valute da izdrži bar godinu dana. Iran bi mogao i da sabotira izvoz nafte iz drugih arapskih zemalja. I najvažnije, sankcije ne bi uspele jer sami Iranci podržavaju pokušaje svoje vlade da istraživanjima dođe do nuklearne energije.

Diplomatske dimenzije

Ostajanje na kursu i ignorisanje Irana moglo bi da bude opcija ako se stanje u Iraku ne bi rapidno pogoršavalo i ako bi u Libanu i na Palestinskim teritorijama vladao mir. Opasnost ovakve politike je u tome što je ona već propala i što nema razloga da se veruje da će njeni rezultati u budućnosti biti uspešniji. I opet bi krajnji rezultat mogao da bude prisilno povlačenje SAD iz celog Persijskog zaliva.

Poslednja opcija je jedina praktična. Malo je verovatno da bi Iran prihvatio uslovljene razgovore, a sa druge strane SAD ništa ne gube ako se angažuju oko Irana. Vašington ipak ima određene podsticaje (ili može odigrati ključnu ulogu u njihovom obezbeđivanju) za koje bi Iran mogao biti zainteresovan: bezbednosne garancije od strane SAD i drugih stalnih članica SB UN; vremenski okvir za potpuno povlačenje Sjedinjenih Država iz Iraka; kao sredstvo pogađanja – povlačenje iz Persijskog zaliva (o ovome više u daljem tekstu) ; uklanjanje sankcija SAD; pomoć Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u cilju razvoja mirnodopske upotrebe nuklearne energije; pravovremeno rešavanje iranskih zahteva protiv SAD u vezi sa prodajom vojne opreme - uključujući vojnu opremu plaćenu u doba Šaha koju SAD zbog sankcija nikada nisu isporučile - a što Teheran trenutno zahteva pred međunarodnim sudom u Hagu; moguće obnavljanje punih diplomatskih odnosa sa Sjedinjenim Državama.

Vašington je zainteresovan da od Teherana dobije sledeće: aktivnu podršku u zauzdavanju šiitskih milicija u Iraku; pritisak na šiitske frakcije u Iraku da bi se nekako skrpila Vlada nacionalnog pomirenja; podrška arapsko-izraelskom mirovnom sporazumu i, po postizanju istog, uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Izraelom; saradnja u Avganistanu i u borbi protiv terorizma; prestanak podrške Hezbolahu i Hamasu; prestanak iranskog programa nuklearnog obogaćivanja i programa razvoja reaktora “na tešku vodu“.

Ako bi se Iran saglasio sa najnametljivijim inspekcijama bilo koje države, takav dogovor mogao bi da posluži kao model koji bi se ubuduće primenjivao na sve zemlje. Iran bi se verovatno saglasio sa smanjivanjem podrške Hezbolahu i Hamasu ako bi se to povezalo sa mirovnim sporazumom između Palestinaca i Izraela. SAD bi se verovatno saglasile sa vremenskim okvirom povlačenja iz Iraka, ali se ne bi složile sa širim povlačenjem iz Persijskog zaliva – što bi vrlo verovatno bilo prihvatljivo za Iran.

Pregovori će biti bolni i teški pošto dve strane niti se razumeju niti veruju jedna drugoj. Međutim, istorijski gledano, pregovori su bili uspešno okončavani i uz slične nivoe nepoverenja. I na posletku, nema održive alternative za SAD. Preostalo je suviše malo vremena za gubljenje imajući u vidu ubrzano pogoršavanje stanja na terenu u Iraku, Libanu i na palestinskim teritorijama. Štaviše, Sjedinjene Države moraju sprečiti dalje širenje već široko rasprostranjenog anti-američkog raspoloženja, koje bi ih moglo naterati na potpuno povlačenje iz regiona.

Fusnote:

1. “Coalition-of-the-willing” - izraz kojim je aktuelni američki predsednik Džordž V. Buš nazvao zemlje koje učestvuju u američkim vojnim akcijama u Avganistanu, a potom i u Iraku. Danas je to sinonim za zemlje koje podržavaju, odnosno imaju sopstvene trupe u međunarodnim snagama angažovanim u Iraku.

Hosein Askari je Amerikanac iranskog porekla, profesor međunarodnog biznisa i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordž Vašington, kao i konsultant OECD-a, Svetske banke i UN. Bavi se istraživanjem američkih ekonomskih sankcija, islamske ekonomije i pitanjima globalizacije.

Naslov originala: “America's Iranian Deliverance?” by Hossein Askari, December 14, 2006. Copyright © 2006 The National Interest

Prevod: NSPM