Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

Iza ogledala

Slobodan Antonić

USTAV I POUKE PROŠLOSTI

Pred referendum o novom najvišem pravnom aktu

„Pravo je čudo koliko se istorija ponavlja”, može se čuti ovih dana. „Onda smo imali spasavanje Kosova uz pomoć ustava. I danas to imamo. Onda smo imali referendum. Imamo ga i danas. Onda smo imali `prvo ustav, onda izbori`. Isto to imamo i danas. Sve je isto. I sve će isto da se završi”.

Najlakše je ovu analogiju odbaciti kao površnu. I doista, zemljom više ne vlada jedan čovek i jedna stranka. Postoji ne samo pluralizam stanaka, već i nesumnjivi pluralizam mišljenja. A i novi ustav zbilja ne odlučuje baš u celosti o sudbini Kosova. Ali, istorija se nikada doslovno ne ponavlja. Otuda su sve analogije zapravo delimične. Ipak, one su korisne, jer nam omogućavaju izvlačenje određenih pouka.

Prvi nauk iz ove analogije mogao bi biti da je kampanju za novi ustav loše svoditi samo na spasavanje Kosova. To može biti dobar motiv za jedan deo stanovništva. Ali, i ostali u novom ustavu mogu da vide napredak u odnosu na postojeći. Zaštita ljudskih prava znatno je unapređena, povećana je nezavisnost sudstva, popravljena autonomija Vojvodine tako da ne ugrožava državno jedinstvo, uvećana samostalnost opština, ojačana zaštita ustavnosti i zakonitosti... Naravno, mnogi zahtevi – razumni, ali i oni preterani – nisu u ovom predlogu našli svoje potpuno zadovoljenje. Svako od nas može u Ustavu naći makar jedno mesto sa kojim se ne slaže. Ali, ogromna većina građana Srbije može se složiti sa ogromnom većinom ustavnih članova. I to je ono što je važno. Ovaj ustav zbilja može da predstavlja građanski, društveni ugovor.

Ali, još bitnije, ovo je ustav koji se može mnogo lakše popravljati nego prethodni. Onako kako se menja društvena svest, društvene vrednosti i on će bivati unapređen. Svaka nezadovoljna grupa više ne mora da ruši ceo sistem kako bi postigla svoj cilj. Dovoljno je da pridobije javnost za potrebu drugačijeg rešenja. Druga je, naravno, stvar što mnoge grupe nikada ne mogu pridobiti većinu za svoje ideje. Kada one ovaj ustav napadaju kao oktroisan, to je često mnogo više zato što znaju da se njihove sopstvene ideje samo oktroisanjem mogu nametnuti ovom društvu, nego što je on zbilja takav. Jer, ako građani ovaj ustav potvrde na referendumu, biće posle toga teško vlastito radikalno stanovište nametati društvu pod izgovorom da se time ruše „temelji Miloševićevog sistema”. Umesto „avangardnih grupa”, odluku o temeljnim društvenim normama donosiće građani. To može biti važna tačka u zaštiti demokratije i narodne suverenosti.

Jedna pouka bi se mogla ticati politike koja iz ovakvog ustava može da sledi. Osobito je važno znati za granice realnosti i ne ponoviti greške iz bliže prošlosti. Moguća narodna podrška novom ustavu ne sme biti zloupotrebljena niti u unutrašnjoj, niti u spoljnoj politici. Glas građana za ovaj ustav, naime, samo je glas za ustav, a ne i za samo jednu politiku, spoljnu ili unutrašnju. Nakon njegovog donošenja politika tek treba da se vodi. Jer, „kosovska politika”, koja sledi iz ovog ustava, nikako nije jednoznačna. Ona se, recimo, nikako ne može tumačiti kao blanko dozvola budućim upravljačima za laganje, pljačkanje ili ubijanje, sve u ime zaštite Kosova. Obnova nacionalnog i patriotskog duha, nakon ratnog poraza, nikako ne sme biti uvod u još jednu indukciju nacionalističke histerije, ili u još jedan rat. Za svaku buduću eskalaciju, i za svaki mogući rat, odgovaraće samo oni koji su ih izazvali – ne ovaj ustav i ne oni koji su za njega glasali.

Otuda, „kosovska” i „nacionalna” politika koje slede iz ovog ustava moraju da budu istovremeno patriotske, razumne i hladnokrvne. Barem onoliko patriotske, razumne i hladnokrvne koliko će to da budu i birači koji za ovaj ustav budu glasali.

 

 

 
 
Copyright by NSPM