Iza ogledala

Slobodan Antonić

POUKE MALIH USPEHA

Povodom saopštenja Kontakt grupe o Kosovu

Kosovo je ionako izgubljeno, što se oko toga uopšte mlatimo”. Koliko smo samo puta mogli da čujemo ovu rečenicu? I zaista, kosovski problem izgledao je (kao što i dalje izgleda) gotovo beznadežno. Mi trošimo ogromnu nacionalnu energiju na to pitanje. Naročito je to bilo primetno posle neuspeha u zadržavanju Crne Gore u zajedničkoj državi. Nakon tog poraza mi smo gotovo sve svoje snage okrenuli Kosovu. Krenuli smo po svetskim prestonicama da objašnjavamo zašto Kosovo ne sme da bude nezavisno. Dočekalo nas je učtivo ali hladno ćutanje zvaničnika i glasno nerazumevanje i negodovanje mnogih tamošnjih medija. Srbima se sa svih strana prebacivalo da imaju „tvrdokorne stavove” i da su „nekooperativni” – iako je postojalo samo jedno rešenje koje je Srbija odbacivala: nezavisnost odmah. Albanci su, naprotiv, hvaljeni zbog pregovaračke „elastičnosti” i „kooperativnosti” – iako su oni odbacivali sve predloge i pristajali samo na jedno rešenje: nezavisnost odmah. Nezavisnost Kosova do kraja 2006. izgledala je kao presuda koja se ne može izbeći.

A onda je, ovih dana, Kontakt grupa saopštila da rok za rešenje statusa Kosova ipak ne mora biti do kraja godine. Rekli su da se može o tome pregovarati i do proleća, 2007. Donošenje presude je, dakle, odloženo. To, naravno, ne znači da je i sadržaj presude promenjen. Ali, dobili smo produžetak i nadu da ćemo možda moći još nešto da učinimo.

To je dobra vest u vezi sa Kosovom. Konačno jedan mali, sasvim mali uspeh – ali ipak uspeh. Naravno, nikako ga ne smemo preceniti. To nije znak nikakvog preokreta, to nije početak nikakvog predstojećeg i neminovnog trijumfa. Ali, pametan čovek zna da tačno proceni značaj pojedinih stvari. U ovoj ima nekoliko pouka koje valja zapamtiti. I ova mala pobeda nije samo značajno psihološko ohrabrenje. Ima još dobitaka koji su proizašli iz naše očajne rešenosti da se borimo za Kosovo.

Jer, setimo se, ta očajnička odluka da počnemo pružati otpor kao da je pala negde krajem 2002. Ona je simbolički predstavljena „Đinđićevim preokretom”. Umesto dotadašnjeg duha malodušnosti i prihvatanja svega što se od nas traži, duha koji je negovan u tadašnjem Ministarstvu spoljnih poslova, Đinđić je odabrao politiku borbe za Kosovo. I taj novi duh postepeno se proširio na celu našu političku elitu. Odjednom, oni koji su od Srbije mogli da traže sve što im padne na pamet – štopericom mereći brzinu srpske revnosti – danas sa zaprepašćenjem uviđaju da ne mogu naći nijednog ozbiljnog srpskog političara koji bi potpisao papir o nezavisnosti Kosova. Ta činjenica, s obzirom na naše nacionalne naravi i našu nacionalnu bedu, jeste pravo pravcato čudo. I to čudo, kakav god krajnji ishod da bude, treba ceniti.

Drugi, ne beznačajni dobitak jeste popuštanje pritiska na ostalim, za Srbiju neuralgičnim tačkama. Međunarodne birokrate su se morale zapitati: ako se Srbi tako očajno bore za Kosovo, gde ih nema više od pet posto, kako će se tek tući za Vojvodinu, gde ih je blizu 70 odsto? Setimo se samo da je, 2002. godine, Srbija bila na pragu da se „pitanje Vojvodine internacionalizuje”. Svaka kafanska tuča i svaka svađa po tamošnjim šorovima dobijale su razmeru genocida, i postajale posebna tačka dnevnog reda parlamenta u Strazburu i komiteta za bezbednost u Vašingtonu. Ne treba uopšte biti preterano pametan pa znati: da nismo nenadano postali „neelastični” i „nekooperativni” u vezi sa Kosovom, danas bismo se nalazili u položaju da moramo biti „elastični” i „kooperativni” u vezi sa Vojvodinom. Pogledajte samo novine iz 2002. godine i biće vam potpuno jasno: boreći se za Kosovo, mi smo, bar za sada, sačuvali Vojvodinu. I dokle god se za njega borimo sa sadašnjom odlučnošću i sadašnjim jedinstvom, „vojvođansko pitanje” verovatno i neće moći biti otvoreno.

I treće, Republika Srpska, to pastorče srpske nacionalne politike... Šta bi danas sa njom bilo da se najpametnijima u srpskoj političkoj klasi nije, najzad, smučio „realističan pristup kosovskom pitanju” i da nisu poželeli da, u vezi sa Kosmetom, makar malo budu „nekooperativni”? Opet pozivam u pomoć štampu iz 2002. godine i tadašnju provalu definisanja Republike Srpske kao „genocidne tvorevine”. Da Srbija, posle 2004, nije jedinstveno povela drugačiju politiku u vezi sa Kosovom, danas bismo verovatno nemo posmatrali sahranu te „genocidne tvorevine” i proglašenje „evropske, unitarne Bosne i Hercegovine”.

Izgleda da se najtrajnije znanje stiče ličnim iskustvom. Srbija je, tokom prošle decenije, tokom devedesetih, naučila koje su posledice neprestanog govorenja „ne, ne i ne”. Početkom ove decenije videli smo kuda vodi neprestano govorenje „da, da, naravno”. Sada pokušavamo da razlikujemo stvari. Ponekad kažemo „da”, a ponekad „ne”. I ako ponovo ne skliznemo u jednu ili u drugu krajnost, možda ni uspeh, ovoga puta, neće sasvim izostati.

[objavljeno: 26.09.2006.]