Iza ogledala - G 17 plus pred jesenjim odlukama

Slobodan Antonić

DINKIĆEV BRISELSKI PAPIR

„Stranka je preduzeće za osvajanje vlasti”. „Stranka je nosilac jedne političke ideje”. Između ove dve formulacije kreće se život modernih stranaka. Neke stranke su više preduzeća, neke više nosioci ideje. Ali, one uspešne i dugotrajne zadovoljavaju manje-više obe definicije.

Kako, iz tog ugla posmatrano, stoji stvar sa G17 plus? Ta stranka je samo godinu dana nakon osnivanja, na izborima 2003, osvojila četiri stotine hiljada glasova. Njena osnovna ideja bila je: „poštene reforme”. Dotadašnja vladajuća reformska stranka – DS, bila je pod tamnom senkom korupcionaških afera. Za one birače koji su želeli nastavak reformskog puta, ali ne i po cenu korupcije, G17 plus je bila idealno rešenje. Tako je ova stranka ušla u novu vladu.

U međuvremenu, iako komad vlasti koji ima G17 plus izgleda bolje nego ikad, politička ideja se nekako istanjila. Stranku je počeo da bije glas da je novi nosilac korupcije. Neke od finansijskih afera, poput „Nacionalne štedionice”, „Knjaza Miloša”, „Eriksona” itd, direktno su vezivane za ljude iz vrha stranke. Tako je G17 izašao na rđav glas. Verovatno ne sasvim nezasluženo, ali ne i sa onako ubedljivim dokazima kako je to bilo u aferama koje je svojevremeno ova stranka sama otvarala . Bilo kako bilo, „reforma, ali čistih ruku”, danas više nije slogan na koji se G 17 plus može pozvati. Uz to, na čelo reformske opozicije došao je Boris Tadić, političar snažnog evroreformskog opredeljenja, no kome ni najveći kritičari nisu mogli da prebace nepoštenje.

Tako je tri četvrtine glasača G17 plus napustilo ovu stranku. Neki su otišli među glasače Tadićevog DS, neki u apstinenciju. Ali danas je G17 u položaju da mora da vodi tešku borbu ako želi uopšte da pređe cenzus. Ranija politička ideja stranke je istrošena i postavlja se pitanje – kako dalje? Može li Dinkić da održi obećanje dato skupštini stranke i uvede je ponovo u skupštinu „sa značajnim brojem mandata”?

Neki analitičari su predlagali da Dinkić 1. oktobra doista sruši vladu. Tako bi G17 nepobitno pokazao da mu je do Evrope stalo više nego do vlasti. A time bi mogao da povrati dovoljno glasača – možda ne baš dovoljno da osvoji „značajan broj mandata”, ali svakako dovoljno da preskoči cenzus.

Taj plan je nesumnjivo efektan. Većina naše političke klase – uključivši i novinare i analitičare – misli da „ Dinkić zapravo blefira ”. Mogu samo da pretpostavim kakvo bi zaprepašćenje nastalo ako bi se pokazalo da je on ozbiljno mislio. Ali, taj potez ima dve krupne mane. Prvo, udaljio bi Dinkića od sadašnjih koalicionih partnera (koji mogu biti i budući), a da ga ne približi nekom drugom. Teško je poverovati da bi mu Koštunica mogao čestitati što mu je baš on srušio vladu, ili Velja Ilić što ga je ostavio bez omiljenog „kapitalnog ministarstva”. A sa njima, kako god da bude na izborima, Dinkić će opet možda da sastavlja kabinet. Sa druge strane, Dinkić i G17 plus su direktna konkurencija moćnim finansijskim krugovima u DS . Njih svakako neće omekšati što je dobrovoljno skratio svoj mandat za nekoliko meseci – jer oni „nikakve obaveze nisu preuzeli”, „to je njegov izbor”, „ništa se nismo dogovorili” itd.

Druga mana ovog poteza zove se „milijarda evra”. To su one pare koje su stigle privatizacijom Mobtela, ali i one koje će sledeće godine stići od sledećih velikih prodaja (NIS, Elektroprivreda, Telekom). Taj novac daje veliku moć. Sa njim je moguće pridobiti mnogo ljudi iz političke, ekonomske ili medijske elite. Sa njim je moguće podići i čitavu stranku za neki procenat u biračkom telu. Napustiti taj novac ne znači samo ostati bez pomenutih prednosti. Napustiti taj novac znači ostaviti ga drugome . Zamislite samo šta bi radikali mogli sa njim da urade ? Milošević je, zahvaljujući nekoliko stotina miliona maraka, 1997. ojačao i produžio svoju vladavinu. Šta bi tek radikali mogli da urade sa tim milijardama evra? A njima samo korak nedostaje pa da sastavljaju sledeću vladu.

Tako se krug zatvara. „ Argument radikali” verovatno će biti dovoljan da Brisel na kraju popusti i da Dinkić dobije neki papir . A sa tim papirom moći će mirno ostati u vladi. Ako pak Dinkić ne dobije ništa, to će značiti da se Brisel ili pomirio s radikalima u sledećem kabinetu, ili da je za njih našao protivlek. Oba slučaja su, međutim, malo verovatna. Ali, u oba slučaja, Dinkić može da maksimalno zaoštri evroreformsku i antiradikalsku retoriku . Izgubiće trenutnu vlast, ali će njegova stranka obnoviti staru političku ideju. A odatle do novog mandata u ministarstvu finansija, u nekom od sledećih izvlačenja, možda i nije toliko daleko.