Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika - prenosimo Vreme

 

 

Zorana Z. Mihajlović-Milanović

Gas, Srbi, Rusi i Evropa

Nema pobednika u opasnoj energetskoj geopolitičkoj igri. Ima samo mudrih i manje mudrih

Da li je Rusija napravila energetsku mrežu oko Evrope ili ne, tek ova dva moćna partnera su upućena jedan na drugog, kako po pitanju postizanja energetske bezbednosti tako i širenja dalje kooperacije. Bez obzira na proklamovanu politiku multiplikovanja gasnih linija i integracije u gasnu evropsku mrežu, energetska zavisnost EU-a od Rusije porasla je za 222 procenta (2006/1996), sa projekcijom da će iznositi 80 odsto od ukupnih potreba u 2030. godini.

Sa ili bez Rusije, EU očekuje povećanje zavisnosti, zbog smanjenja proizvodnje iz Severnog mora i većih potreba za gasom u proizvodnji električne energije.

Pored toga, spoljno snabdevanje EU-a gasom biće ozbiljno uzdrmano nakon 2020. godine zbog visokog rasta potreba za gasom u zemljama Azije (Kina i Indija), što je vrlo ozbiljna pretnja energetskoj bezbednosti EU-a.

Sigurno da Rusija, kao zemlja sa najvećim svetskim rezervama gasa, ne može biti "loš" partner. Njen monopolista Gasprom, drži 25 odsto svetskih gasnih rezervi, proizvodi 94 odsto gasa u Rusiji, i 16 odsto globalno. Na taj način snabdeva četvrtinu evropskog tržišta tranzitirajući gas kroz Ukrajinu i Belorusiju ka zemljama EU-a, CIS-a (27,3 procenta), Turskoj (9,3 odsto).

Upravo je dominantna ruta kroz Ukrajinu i rizična za Rusiju. S jedne strane, kroz nju prolazi 80 odsto gasa, koji se račva kroz Slovačku ka zemljama Evropske unije, i kroz/i Balkan ka Turskoj, a s druge, Rusija nema potpunu političku, pa ni ekonomsku kontrolu nad ovom zemljom, odnosno njena investicija u gasovod nije sigurna. Kulminaciju loših odnosa i neprekidne borbe najbolje su osetili potrošači EU-a tokom zime 2005/2006. Odnosi Rusije i Ukrajine konstantno su na tankoj liniji, što pokazuje trenutni "rat" oko podizanja taksi za tranzit ruskog gasa kroz ovu zemlju. Pored stalnog rasta domaće potrošnje gasa, odnosno nedovoljno razvijenih novih gasnih polja, odnosi sa tranzitnim zemljama su svakako jedna od kritičnih tačaka energetskog širenja Rusije.

Poslednji udarac daljem širenju monopolske pozicije Rusije na gasnom tržištu EU-a jeste proglas o potrebi energetske liberalizacije, odnosno klauzule o reciprocitetu u energetskim odnosima EU-a sa trećim zemljama. Bez obzira na protivljenje Rusije pozivanjem na protekcionizam i odsustvo principa otvorenog tržišta, ovo je bio način da EU zaštiti svoju energetsku infrastrukturu od kontrole trećih zemalja, pre svega Rusije.

Tražeći izlaz, Evropa je inicirala nove rute gasovoda, kojim bi se snabdevala iz drugog izvora. Najrealniji jeste projekat "Nabuko", vredan 4,6 milijardi američkih dolara, kojim gas treba iz Turske da dođe do Austrije, preko Bugarske, Rumunije i Mađarske. Dužine 3300 km i planiranim prvim protokom gasa od 2012. godine, ova investicija ne samo da je dovedena u pitanje inicijativom Rusije o izgradnji "Južnog toka" već je potpisivanjem sporazuma sa Bugarskom ona postala besmislena.

Projekat ruskog Gasproma i italijanskog ENI-ja "Južni tok" delom će zameniti planirani "Plavi tok" (koji je trebalo da ide iz Turske kroz Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku). Vredan blizu deset milijardi dolara, kretaće iz Rusije (preko regiona Krasnodor) do Crnog mora i Bugarske, da bi se odatle račvao jugozapadno (Grčka, Jonsko more, Italija), i severozapadno (Bugarska, Rumunija, Mađarska, Slovenija i Austrija), uz moguću alternativu da prođe preko Srbije i Hrvatske.

S druge strane, potencijalne tranzitne zemlje su se našle pred velikim izazovom. Potrebno je zadovoljiti sopstvene energetske interese, ostati političko-ekonomski dovoljno nezavisan, a s druge strane, biti partner dostojan pregovora. Bugarska je zemlja, koju upravo kao i Srbiju, karakteriše odličan geostrateški položaj, što je bio potreban uslov. Dobrom pregovaračkom pozicijom, nastalom kao rezultat jasne vizije i strategije vlade ove zemlje, ali i shvatanjem Rusije da će gasovod jedino uz kompromise biti izgrađen, ispregovaran je aranžman vredan pomena. Pored dela gasovoda (vrednosti od 1,4 milijarde dolara, sa godišnjim protokom povećanim sa 17 na 30 milijardi metara kubnih gasa godišnje) ova zemlja je dogovorila izgradnju nuklearne elektrane, i formiranje kompanije za izgradnju naftovoda Burgas–Aleksandropulos.

Sama pozicija Bugarske nije bila laka. Sa jedne strane siromašna, nedavno učlanjenja u EU, ima potrebu za dokazivanjem, pre svega da nije proruski orijentisana. S druge strane, lokalni interesi, na kojima počiva njen razvoj, a odnose se na tranzit gasa, upravo je teraju da produbi svoje odnose sa Rusijom.

Što se Rusije tiče, potpisivanjem ovog sporazuma ona je rešila poslednju i jedinu kritičnu tačku na putu ostanka dominantnog snabdevača Evrope gasom. Cilj Rusije jeste osigurati sopstvenu poziciju, a ne primarno povećati isporuke. Iako je najavila rast udela na britanskom tržištu od 15 odsto, to je već danas nerealno, imajući u vidu žestok diplomatski rat ove dve države. Ako rasta bude, utoliko bolje. Ako ga ne bude, gas će se plasirati na brže rastuća tržišta poput onih u Aziji, posebno u Kini i Indiji.

Potpisivanjem sporazuma Bugarska je postala tranzitni centar i spona između istoka i zapada. Nekada je to mogla biti i Srbija, koja se upravo nalazi na raskrsnici svih energetski važnih puteva, pa je stoga veoma povoljna kao logistički i tranzitni centar, kako u domenu gasa i električne energije tako i u domenu nafte. Dve rafinerije, na putu Panevropskog naftovoda, dobro razvijena prodajna mreža naftnih derivata, najkraći put za buduće gasno povezivanje ruskih i drugih država s evropskim tržištem, prirodne pogodnosti regionalnih razmera za skladištenje gasa, perspektivna prenosna mreža, dobar raspored hidro kapaciteta... samo su neke od prednosti položaja energetskog sektora Srbije. Ne samo da položaj nije iskorišćen, već je, izuzimajući političke parole, potpuno zanemaren. Zaboravlja se da propuštene šanse ne dovode do novih, a da srpska energetika nije nimalo bogata da bi se mogla tako ponašati.

Strategija razvoja energetike Srbije do 2015. godine projektuje povećanje potrošnje finalne energije za 23 odsto. Uvozna zavisnost zemlje je već danas premašila onu projektovanu za 2015. godinu, i iznosi 42 procenta. Srbija je u želji da koristi ekološko i efikasnije gorivo proklamovala prioritet povećanja upotrebe gasa, pa se u narednih sedam godina planira rast njegovog uvoza za 50 odsto.

Zbog toga je dodatno pojačan izazov pred kojim se Srbija danas našla. Željna da kroz nju svakako prođe magistralni gasovod "Južni tok", došla je u situaciju da u paketu "daje" i svoj naftni sektor. Kako god tekli pregovori između predstavnika dve države, sigurno je da će NIS dobiti vlasnika, kao što je sigurno da će kroz Srbiju proći tranzitni gasovod. Ono što nije sigurno jeste koliko će biti tranzitni? Kao što nije baš jasno koliko će novi vlasnik pomoći da NIS bude tehnološki, energetski i ekološki moderna kompanija?

Ako će novi gasovod zadovoljavati potrebe za gasom samo Srbije i eventualno BiH i Republike Srpske, u narednih 20-ak godina, onda ponuda Gasproma nije dovoljno dobra ni sa stanovišta gasne, a kamoli naftne privrede. Biće to neodrživ posao, zbog kojeg će se stideti generacije koje dolaze. Dodatno je loše ukoliko ga na bilo koji način, u bilo kom delu, bude gradilo preduzeće Jugorosgas, za koje je pored neobičnog formiranja i vegetiranja još neobičnija reinkarnacija, kojom je postalo ravnopravno s javnim preduzećem Srbijagas!!

Ukoliko će pak iz Bugarske gasovod proći kroz Srbiju i zadovoljavati potrebe svih okolnih zemalja regiona, onda Srbija gotovo da može biti zadovoljna, pa prepreku koja se odnosi na direktnu, a ne tendersku prodaju NIS -a, mora probati da istrguje kroz potrebne investicije za NIS i poštovanje ekoloških standarda.

A, kada se sve završi, objašnjenja moraju da uslede: zbog čega NIS čeka na investicije sedam godina? Zbog čega strateška vlasnička transformacija usvojena 2006. godine nije sprovedena, iako je nova vlada imala i vremena i legitimiteta? Da li je bilo dogovora iza kulisa, ili neko nije znao da radi svoj posao?

Vlasnička transformacija srpske naftne kompanije danas je najznačajnija u regionu. Pored dve rafinerije i tržišta derivata, NIS je jedna od retkih kompanija koja raspolaže sopstvenim istraživanjem i proizvodnjom nafte. Da je bilo dovoljno razmišljanja, istraživanje i proizvodnja domaće nafte (u zemlji i koncesije u inostranstvu), koja čini 19 odsto potreba za naftom, svakako bi ostali u većinskom vlasništvu države. U vremenu kada su cene nafte ne samo visoke već i vrlo kolebljive, a Srbija već dovoljno energetski zavisna u nafti (81 odsto), domaća proizvodnja treba da je formirana kao Fond strateških rezervi zemlje.

Nadalje, Srbiji treba drugi pravac dobijanja gasa jer bi to, pored sigurnosti u snabdevanju, bila i najveća grinfild investicija. Investicije su jedini način da zemlja ne bude kao danas, na začelju kolone zemalja centralne i istočne Evrope, po nivou GDP-a (u grupi sa Moldavijom i Gruzijom), čiji je nivo u 2007. godini za 30 odsto manji nego 1989. godine.

Pored toga što će zemlji doneti određene takse od tranzita, gasovod će pokrenuti građevinsku i svaku drugu operativu, omogućiti povećanje stope ekonomskog rasta i smanjenje stope nezaposlenosti. Ali, jednako važno, on će doneti geopolitičku sigurnost zemlji, praveći od nje dostojnog energetskog partnera.

Mogućnost da Srbija konačno završi podzemno skladište gasa u Banatskom Dvoru dodatni je stimulans predlogu ruske strane. O skladištu se govori još od 1986. godine. Njegovim završetkom stekla bi se potrebna sigurnost u takozvanim vrhovima potrošnje. Međutim, da bi Srbija postala regionalni centar za skladištenje gasa, mora se investirati i u druge "satelite" oko Dvora, kao i mogućnosti praznih polja poput onog u Mokrinu.

Odluke koje će se doneti u kratkom periodu opredeliće energetski razvoj Srbije u narednih najmanje 30-ak godina. Ili će Srbija biti kao Bugarska, ili će biti izopštena i sama. Ili će biti energetski razvijena ili će izvrtati prazne džepove da bi platila tranzitne takse, kao što to čini danas.

Upravo je sigurnost zajednički imenitelj gasovoda "Južni tok" – sigurnost za Rusiju da ostaje jedini snabdevač, sigurnost za tranzitne zemlje da će gasa i prihoda biti, sigurnost i za Evropu, doduše bodljikava, da će biti kompromisa kada je politika Rusije u pitanju, uz gas koji će priticati.

Tražnja za gasom će i dalje da raste, kao što će da raste interregionalna trgovina, posebno na relaciji Evropa–Rusija. To će još više učvrstiti njihovu međuzavisnost. Jer, jedna bez druge ne mogu. Niti će Rusija odneti sa sobom kilometre gasovodne mreže, niti će Evropa izgraditi nove paralelne gasovode.

Nema pobednika u opasnoj energetskoj geopolitičkoj igri. Ima samo mudrih i manje mudrih. Bilo bi dobro, radi održivog razvoja kojem se teži, da Srbija konačno pripadne grupi mudrih zemalja.


 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM