Nebojša Katić

Kraj neoliberalne ere

Kriza koja je zahvatila svetska finansijska tržišta nosi razoran potencijal ne samo po ekonomiju nego i po ideologiju. Ovo svakako nije kraj kapitalizma, ali je verovatni kraj neoliberalne ere. Ideja je poražena tamo gde je i začeta, u SAD. Uloga države ponovo izbija u prva plan, jer u trenucima haosa svi od nje traže pomoć i spas.

Ekonomske krize se javljaju ciklično i u nepravilnim intervalima. Uzroci mogu biti različiti, kao što je različita i dužina trajanja kriza, njihov intenzitet, geografski i tržišni opseg. Zadatak ekonomskih vlasti je da periode krize skrati i da, koliko to može i želi, ublaži njene teške socijalne i ekonomske posledice.

Ovakvo razumevanje kriza je preovladavalo sve do kasnih devedesetih godina, kada se u ekonomsku praksu SAD uvukla nova ideja. Njen tvorac je Alen Grinspen, tadašnji guverner američke centralne banke (FED). Po njemu, kroz tehnološku revoluciju (a pogotovo razvoj Interneta), privreda je zakoračila u novu zonu produktivnosti u kojoj je moguće izbeći ciklične krize. Svi uobičajeni znaci pregrevanja ekonomije – veliki rast cena nekretnina, berzanskih akcija, sirovina, kao i ogroman deficit tekućeg bilansa, dobili su novo objašnjenje i prestali da se smatraju problemom. U tom „tra-la-la” univerzumu na monetarnim vlastima je da sistemu obezbeđuje dovoljno novca, kako bi krediti nesmetano tekli prema potrošačima. U centru ovog modela je građanin koji se sve više zadužuje i sve više troši.

Finansijski sektor je nove ideje dočekao raširenih ruku, pa je uz pomoć jeftinog novca još jednom pomerena granica gramzivosti – otpočelo je odobravanje hipotekarnih kredita i kreditno nesposobnim dužnicima. Od ovakvih dužnika se može naplatiti veća kamata od uobičajene i upravo tu leži motiv ove kardinalne neodgovornosti. Otplata glavnice kredita prestaje da bude važna ako je dužnik u stanju da plaća kamatu, i ako je vrednost nekretnine veća od vrednosti neotplaćenog kredita. Model funkcioniše sve dok se kamata uredno plaća, a vrednost nekretnina raste.

Tokom leta 2007. pojavili su se jasni znaci krize. Veliki broj dužnika više nije mogao izmirivati ni obaveze po kamatama. Tržište nekretnina je u ozbiljnom padu i mehanizam na kome model počiva se raspada. Hipotekarni krediti su ranije, kroz proces složene bankarske tehnike, pretvoreni u ogroman broj vrednosnih papira koji su prodajom rasejani kroz svetski finansijski sistem. Planirana disperzija rizika pretvorila se u kontaminaciju širokih razmera. Ogroman broj finansijskih kuća je investirao u ove papire i sada je suočen sa drastičnim padom njihove vrednosti i ogromnim potencijalnim gubicima. Pri tome, dobar deo ovih investicija finansiran je pozajmljenim novcem.

Hipotekarni krediti nisu jedini problem velikog globalnog kazina. Finansijski sektor je pun rizičnih plasmana, pa se sa strahom čeka sa kog će dela tržišta stići novi šok (kreditne kartice, krediti za poslovne zgrade itd.). Svi kriju svoje potencijalne gubitke, pa u atmosferi opšteg nepoverenja, niko ne želi da novac pozajmi drugom. Ono malo slobodnih sredstava se usmerava u „realne” vrednosti – zlato, sirovine i energente, ili u državne vrednosne papire, kao poslednje sigurno utočište.

Likvidnog novca je sve manje i centralne banke, FED ponajviše, ubacuju stotine milijardi u sistem kako bi se održala likvidnost i sprečio lanac propadanja velikih finansijskih kuća. Agresivno se smanjuju kamatne stope i vodi opasna politika jeftinog novca koja obara vrednost dolaru. U pomoć je priskočila i vlada SAD, pa su porezi smanjeni kako bi građanima ostalo više novca za trošenje. U panici koja prerasta u histeriju, dnevno se krše sva pravila odgovorne ekonomske politike.

Kako privreda još uvek nije u recesiji, štampanje jeftinog novca je vetar u jedra inflacije. Berzanska roba, poput sirovina i energenata, nastavlja svoj dinamičan rast koji je pomognut ogromnom tražnjom novoindustrijalizovanih država. Skupa nafta omogućava da i proizvodnja biogoriva bude ekonomična. Velike površine se koriste za proizvodnju sirovina za biogorivo, što smanjuje površine namenjene proizvodnji hrane, čije cene vrtoglavo rastu. Istovremeno, kako dolar ubrzano gubi vrednost, cene berzanske robe koja se kotira u dolarima raste još više, da bi se kompenzovali valutni gubici. Svet se nalazi na pragu novog inflatornog doba, ako taj prag već nije i pređen.

[objavljeno: 30/03/2008]