Danica Popović

Rekvijem za Dohu

A čitaocima je (a i meni) uvek najinteresantnije da vide ko se tu od poznatih „ugradio“. Tu je, recimo, Rokfeler, sa oko 150.000 dolara godišnje, Ted Tarner sa pedesetak hiljada, čuveni košarkaš Skoti Pipen sa dvadesetak hiljada dolara godišnje. Na listi je i Pol Alen, koosnivač Microsofta! Ima ih toliko da je jedan vašingtonski institut napravio mapu Njujorka sa 562 tačke kojima su obeležene adrese primalaca subvencija – sve adrese na Menhetnu, tamo, naime stanuju svi ti vredni uzgajivači soje, pamuka, kukuruza... A najveći primaoci se, kao i uvek, teže vide: „Ševron”, „Eli Lili” korporacija, pa „Navistar”... O evropskim subvencijama pisala sam ranije – to je, znate, ono, princ Albert od Monaka sa trista hiljada, pa kraljica Elizabeta sa šesto hiljada (ali ne dolara nego evra!), pa „Filip Moris” sa dva miliona, pa „Nestle” sa jedanaest, pa „Hajneken”... Odmah pada u oči da su subvencije u Evropi listom mnogo veće nego u Americi, a proporcionalno je veća i carinska zaštita. Evropa, uopšte, sledi isti obrazac kao i Amerika, samo isplaćuje mnogo, mnogo više para. A zašto, šta mislite? Pa zato što je Evropa u stanju da mnogo više oporezuje svoje građane, pa onda iz tih poreza isplaćuje i obilnije subvencije... uglavnom na iste, pogrešne adrese.

E sad, kako je uopšte do toga došlo? Priča je počela davno, dok je u Evropi posle Drugog svetskog rata stvarno vladala glad, pa su vlasti evropskih država nastojale da subvencijama najpre nekako povećaju proizvodnju, da obezbede bolji život seljaka i povoljne cene ostalim građanima – to je onaj čuveni član 33 Rimskog sporazuma. U Americi nije bilo gladnih, ali je bila Velika depresija, a kasnije se započelo i sa aktivnim subvencioniranjem proizvodnje kukuruza, soje, pirinča, žita i pamuka. Iz svega toga se, mnogo godina kasnije, izrodila hiperprodukcija – u Evropi je zovu „planine putera i jezera vina“ – koje ni onako ješni i debeli ne mogu sami da pojedu, već ih izvoze po veoma niskim cenama. To, naravno, ubija lokalnu poljoprivredu u siromašnim zemljama uvoznicama, jer se niko na svetu ne može takmičiti sa tako visoko subvencionisanim izvozom. A kada su i u tome preterali, jer je proizvodnja i dalje rasla, umesto da ukinu subvencije, počeli su svojim farmerima da plaćaju – da ništa ne proizvode! Kad vidimo kome idu pare, postaje jasno zašto nisu sasvim ukinuli subvencije: pa kako da ih ukinu, kad treba da ih isplate – sami sebi!

I sada mi đavo ne da mira, ali podseća li vas to na nešto, recimo na srpskih „sto evra po hektaru“, subvenciju uvedenu u uslovima relativnog izobilja hrane u Srbiji? Ja ne mogu da se oduprem utisku da kad pomnožim 30.000 (hektara) sa sto (evra) nikako ne dobijam iznos manji od tri miliona evra, a toliki dobitak od subvencija, koliki je ovde moguć, izgleda da je redak i na bogatom Zapadu. Čak je i levičarski britanski „Gardijan” kao skandaloznu vest objavio da pet britanskih farmi (zajedno!) dobijaju oko milion i po evra. Mi, doduše, ništa jeftino od subvencionisanih proizvoda niti proizvodimo, niti izvozimo, ovde se te pare razbacuju izgleda totalno bez veze, pa zato ova priča o Dohi i ne treba da interesuje Srbiju, ali možda bi trebalo da zainteresuje našeg novog premijera.

Ali ako vas baš interesuje nastavak priče o Dohi i Ženevi, tamo su zemlje u razvoju nastupile kao ravnopravna strana u pregovorima. Uspele su, najpre, da prestanu sa međusobnim svađama, a zatim da izmene decenijsku ustaljenu šemu pregovora, prema kojoj je Zapad, uistinu liberalan u mnogim sektorima, grčevito branio svoje „politički osetljive“ sektore, govoreći: „Evo, za sada vam dajemo ovoliko; ukoliko pristanete, sledeći put dobićete još više.” Zemlje u razvoju su najpre u Kankunu 2003. godine, a sada i u Ženevi, rekle: „E, dosta je bilo, mi više ne potpisujemo sporazume koji isključivo idu u vašu korist.“ I tako je priča o liberalizaciji počela veoma da liči na neku ozbiljnu priču o razoružanju, u kojoj niko više neće da položi oružje. Ovoga puta na Dohu je svaka strana uspešno pucala, kad bolje pogledaš – sa svog Menhetna.

Profesorka Ekonomskog fakulteta i članica CLDS-a