Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

 

 

Dušan Tubić

ZAHARIJE PROTIV „BEĆARUŠE“

Poljoprivredo, dobro jutro

Nauka kaska, ali zato uvaženi i uvek obavešteni gospodin Zaharije Trnavčević ide ispred svog (i našeg) vremena. I baš kao nekakav medijski starac Fočo od stotinu ljeta što je pregurao nekoliko ratova, doživeo prelazak iz jednog u drugi vek, preturio preko sede glave mnoge režime, predsednike, ministre poljoprivrede i TV kuće, uvek je znao da se postavi kako dolikuje promoteru novih poljoprivrednih tehnologija. Stoga je uporno istrajavao u principijelnom stavu da nijednog ministra poljoprivrede ne ospori ili, ne daj bože, osudi za nesposobnost, neznanje ili nerazumevanje problema u poljoprivredi. To nije ništa neobično za naše medijsko nebo, već je Zaharije znao da komplimentira i rad ministra Veselinova, u čemu je bio usamljen. Hvalio ga je zbog njegovog navodnog „znanja, iskustva, oživljavanja poljoprivredne proizvodnje“, što ne treba potceniti jer je intelektualni izazov veći ako se pohvali neka politika koja je neuspešna.

Problem nije u tome što je Zaharije bio takav, takvi su bili mnogi, već što se uvek predstavljao kao neko ko kritički razmišlja o poljoprivrednoj strategiji i ima ideje, predloge i kritike. Dakle, ne toliko kao neko ko medijski promoviše ideje i proizvode, već kao izuzetan stručnjak, skoro pa „ekspert“, ili poljoprivredni strateg. Nažalost, iako je do sada uspevao da se vešto promoviše, neće biti upamćen kao osoba koja ozbiljno promišlja poljoprivrednu politiku i strategiju razvoja poljoprivrede, niti kao iskren borac za prava poljoprivrednika, već kao neko ko je uvek vešto podržavao neuspešne ministre poljoprivrede, velike kompanije i interese tajkuna koji žele da „privatizuju poljoprivredu“.

Iako je voleo da se predstavlja kao Robin Hud koji brani male poljoprivrednike od nepravdi velike politike i hroničnog zapostavljanja, ipak je, kada sve rezimiramo, mnogo sličniji jednom drugom „heroju“. Reč je o Superhiku iz stripa Alan Ford koji je otimao od sirotinje i običnog sveta i davao bogatima. Tako se i poštovani i vremešni Zaharije, na zalasku karijere kad nema potrebe da taktizira, umesto da oštro kritikuje loše propise, nepostojanje pozitivnih zakona o poljoprivredi, nebrigu države za seljaka, tajkunizaciju poljoprivrede i preuzimanje tržišta od stranih kompanija, obrušio – na „bećarušu“.

Šta je „bećaruša“

Preti joj naš Zaharije, a ona je samo obična, genetski modifikovana soja, sada naša nasušna. Ista kao i naša prava, samo – malo drugačija. I nismo je mi ni želeli, možda smo je i mrzeli čak više i od samog našeg Zaharija, ali su je doneli oni koji su kontrolisali poljoprivredu od 5. oktobra. Zaharije ne pominje „njih“, domaće političare i strane kompanije koji su je doneli, već „nas“ koji je sejemo. Ne pominje šta nam je sve stiglo sa Zapada i mimo NATO bombardovanja – od „kukuruzne pipe“, preko straha od „ludih krava“ do histerije zbog „ptičjeg gripa“.

Tu i takvu genetski modifikovanu (u daljem tekstu GM) soju seljaci iz sela Kovilj u „šajkaškoj oblasti“ prozvali su – „bećaruša“. Ne boji se „bećaruša“ ni kiše, ni suše, ni korova, ni „totala“, nego samo čistunaca poput starog Zaharija. Skoro svake nedelje, iz svog „medijskog kanabeta“ (B92), vrlo revnosno ispunjava svoju misiju napadajući soju-bećarušu. Napada li napada vremešni Zaharije, a kao glavne centre gde se seje navodi opštinu Žabalj, Mošorin, Kovilj i celu šajkašku oblast, i ne samo nju. Tako ispada da su za sve krivi šajkaški seljaci.

Ne bode seljačko oko samo to, već se nekako često naš Zaharije nađe na suprotnoj strani u odnosu na običnog seljaka i farmera. Kada je cena tovljenika niska, on poručuje „nemamo rasne svinje, meso je masno, zato cena otkupa ne može biti veća“. Prvo su ljudi rekli ‘ajd, možda mu se omaklo, ali kako je to učestalo, mnogi sumnjaju da Zaharije, koga još mnogi poštuju sećajući se njegovog prosvetiteljskog rada kroz „Znanje – imanje“, svoje analize i prognoze govori u „nečije ime“, svakako ne u ime običnog „poljoprivrednog proizvođača“. 

O čemu je ovde reč

Nekako se poklopilo da je dolaskom DOS-a na vlast stigao prvi kontingent GM soje kao poklon, donacija Zapada „zaslužnima“. Međutim, „zaslužni“ više vole dolare, a GM soja je završila – na selu. Ni kriv, ni dužan, srpski seljak je dobio „poklon“ zbog koga sada ispašta i plaća. Po našim nakaradnim propisima zabranjeno je sejanje GM soje, ali nije zabranjen uvoz, prerada (u našoj nekada elitnoj fabrici „Soja-protein“, o čijoj ćemo „čudnoj“ privatizaciji nekom drugom prilikom) i prodaja sačme, brašna i ostalih proizvoda u Srbiji. I to neobeleženih, gde kupac ne zna da li su od obične ili GM soje.

Najkvalitetnija srpska soja izvozi se „prijateljskom demokratskom“ Zapadu, a oni nama, „divljacima i nedemokratama“, šalju GM soju koja nije pravljena za njih, već valjda za nas, primitivne Balkance na kojima vrše političke, geopolitičke, a ko zna – možda i genetske eksperimente.

Možda je samo u pitanju bezdušna logika kapitala i profita na koju tako lako pristaje naša država. Uostalom, šta bi bio cilj otkupa i prerade „obične“ soje u „Soja-proteinu“ ako ne enormno visoka zarada: jeftin otkup soje u Srbiji i vrlo skupa prodaja najkvalitetnije srpske soje u svetu. Izvozi se isključivo čista soja, a ako se nađe samo jedno zrno GM soje – taj proizvod ne može u izvoz! Postoje precizni instrumenti koji registruju prisustvo GM soje i, ako se otkrije, nema izvoza i nema ekstra profita, zasnovanog na grbači seljaka.

Soju koristimo kao stočnu hranu, koristi je i prerađivačka industrija (posebno za „ekstrakvalitetne“ mesne prerađevine). Fabrikama čokolade na Zapadu naša kvalitetna soja je vrlo bitna u proizvodnji. Zamislite šta jedemo ako ne postoje oznake koja je vrsta soje prerađena na sojinim ljuspicama, komadima soje i ostalim artiklima? Na polju se „obična“ i GM ne razlikuju. i ako se želi utvrditi koja je soja zasejana, obeleži se površina, pospe se po njoj „total“ i ako ne bude spržena, onda je to GM soja. To je jedini način razlikovanja.

Ko voli a ko mora da trpi „bećarušu“

Pored „naših tajkuna“, ko još zarađuje na soji? Ko gubi – poznato nam je. Zato verujemo da gospodin Zaharije ne sprovodi ovu harangu protiv „bećaruše“ zarad ljubavi prema Evropi i „Soji-proteinu“, a ne verujemo ni da sve radi – iz neznanja.

Šta se dalje dešava? Izveze se naša zdrava, prvoklasna soja višestruko skuplje (od njene otkupne cene u Srbiji), a uveze se GM sačma po dampinškim cenama i prodaje se kao proizvod naše zdrave soje po visokim cenama. Takvom sačmom se hrani stoka, a mi se hranimo mlekom i mesom te stoke. Pitam se ko je u ovome najveći gubitnik.

U Evropi se prodaju proizvodi od GM soje, ali u obeleženim pakovanjima, po nižim cenama. Kod nas nema takvih obeleženih proizvoda, pa su cene i rizik kupovine i potrošnje – volja božja! Zato preporučujem vlastodršcima da ne uzimaju Evropu u usta samo kada im to odgovara. Neka je pominju i kada to nije za dnevnopolitičku upotrebu i u ličnom interesu naših vajnih političara. Neiskreno deluje Zaharijeva haranga protiv „bećaruše“ i bećara koji je seju, iz koje isključuje one koji su je doneli kao „danajske darove“ i rasprostrli po Srbiji. Umesto te prazne retorike, trebalo bi zahtevati zabranu uvoza GM soje i obeležavanje takvih proizvoda. Tako će svima biti lakše. Ti koji uvoze, pakuju i prodaju ne jedu soju – jedemo je mi i krave. Gospodine Trnavčeviću, oni treba da budu meta Vaše emisije, a ne oni koji zbog proizvodnje treba da odgovaraju.

Globalni „bećari“ i njihovi poklisari

Da Vas ne cenim zbog minulog rada u prosvećivanju srpskoga seljaka, pomislio bih da ste klasičan režimski čovek! Zašto štitite interese izvoznika našeg zdravlja i uvoznika GM „kuge“? Nije li to začarani krug, „varka malog Marka“? Dalje kaže naš Zaharije: „...nije još kasno da se tanjiranjem uništi ta 'bećaruša' i spasu izvoznici zdrave soje.“ Gde su enormne zarade tih „poštenih i časnih izvoznika“, da se možda ne reklamiraju na Vašoj televiziji? Gospodine Trnavčeviću, seme „bećaruše“ nije doneo seljak iz Mošorina, Žablja, Kovilja. Upitajte Vaše „časne“ iz „eksport-importa“ da se nekom od njih nije „slučajno“ za lepljive prste prilepilo koje zrno GM soje dok su trgovali na Zapadu, te je tako „slučajno“ dospelo do pomenutih seljaka.

Sa Zapada smo „uvezli“ i našu „cenjenu i štovanu“ bivšu ministarku poljoprivrede Ivanu Dulić-Marković, koja je dogurala i do potpredsednice Vlade lobiranjem stranih korporacija, pre svega „Rejs trejda“ i „Monsanta“. Cenjena dama je, sasvim „nevažno za priču“, bila stipendista „Monsanta“, a pomenuta korporacija je sasvim slučajno glavni distributer GM soje u Evropi. Ta kontroverzna „bećaruša“ pojavila se nekako u vreme kada i naša bivša ministarka. Čudne li koincidencije? Međutim, o tome gospodin Zaharije neće pričati u svojoj emisiji, budući da to nije „politički korektno“.

Milošević je deo prošlosti, ali ne i njegovi zakoni i tajkuni, koje, izgleda, niko neće da menja. Ostao nam je u amanet „njegov“ zakon-propis o prometu (između ostalog) soje koji, iako nije dobar, niko ne želi da menja! Tu nema one retorike „moramo se osloboditi Miloševićevog nasleđa“. Očigledno je u nečijem interesu da ta oblast bude neregulisana, a tu sigurno ne spadaju seljaci iz Bačke i Banata koji proizvode mleko, meso, možda čak i „bećarušu“. Nažalost, Zaharije nije usamljeni borac protiv „bećaruše“. Protiv nje se borio i bivši pokrajinski sekretar za poljoprivredu Igor Kurjački, koga razumem jer je porodično vezan za biznis prometa soje.

Napomenuću samo kakva je situacija iz prošle godine: uspeli su da na brzinu proguraju „zakon“ po kome je „onom ko seje GM soju zaprećena kazna zatvora od jedne do pet godina“. Neki „glas razuma“ doprineo je tome da seljaci budu pošteđeni zatvora, jer šta će im veća kazna kada su već dovoljno kažnjeni time što žive u ovakvoj državi. Proizvode, a ne znaju da li će, kada, kome i pošto prodati to što proizvedu.

Bilo je po onome „i vuk sit i ovce na broju“. Otkupljivane su „obe vrste“ soje na odvojenim punktovima, samo je cena „bećaruše“ bila nešto niža. Uredno su prijavljene sve količine „bećaruše“ otkupljivačima u zemljoradničkim zadrugama. I šta se onda dogodilo? Kad je završen otkup, napravljen je bilans i količine otkupljene „bećaruše“ bile su 6–7 puta veće od prijavljenih. Zato svi treba da malo pogledaju oko sebe, možda „bećaruše“, osim u „šajkaškoj oblasti“, ima još ponegde. Bećaruša se pokazuje kao neuništiva, pa joj čak ni država, ni B92, ni Zaharije ne mogu ništa. Iz tog razloga, u ime bećara koji seju „bećarušu“ govorimo – gospodine Zaharije, potražite političke „bećare“ u Beogradu u krugu dvojke a ne u šajkaškim njivama.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM